У овој краткој приповијетци могу се уочити обриси Гогољевих идеја, које је доследно разрадио у већим дјелима. Поред хумористичне-смијешне стране „Шињела“, у њему можемо открити и специфично поимање љубави.
Опште је познато да се Гогољ и Пушкин сматрају за предводнике реализма у руској књижевности, од њиховог времена руска књижевност постаје одраз националног живота Русије XIX стољећа. Гогољу прије свега припада важна улога у развоју руске књижевне мисли због истанчаног поимања човјековог душевног живота, кога је поетски приказао у својим дјелима. Његово карактеристично усмјерење којим се односио према реалности у својим остварењима, може се сликовито изразити крилатицом „видљивим смијехом кроз невидљиве сузе“. То је главна особина хумориста – смијући се човјековим недостацима, они не остају хладни и неосјетљиви на њих, као сатиричари, него често испитују дубоку тугу, која је у основи осјетљивог односа према средини у којој живи [Шаровольскiй 1911, 20].
Петроград2, као мјесто гдје се одвија живот чиновника Акакија Акакијевича Башмачкина, има значајну улогу не само у његовом животу него и у овој приповијести. Петроградска средина, у којој обитава Башмачкин3, у ствари је „лавиринт“, „хаос“, „неосјетљивост“, тако да је главни атрибут његовог постојања – његова усамљеност, „остављеност“ и од Бога и од човјека. Нико, па ни Црква, не пројављује према њему ни мрвицу пажње. Ту функцију на себе узима једино приповиједач – поменимо само познато „хумано мјесто“ („ја брат твој“, љубав према шињелу…), као и друга лиричка одступања. Једном ријечју, „Шињел“ се показује као „парабола“ човјекове остављености [Amberg 1986, 100].Функција Петрограда је да донекле прати стање у коме се чиновник налази, као и да душевно стање јунака увијек поткрепљује одговарајући изглед града.
Судбина главног јунака Акакија постаје у извјесном смислу „универзална“ за све петроградске гогољеве јунаке [Виноградов 2000, 17]. Обраћајући свој поглед на трагичну судбину „обичног“, „малог“ човјека, самим тим придаје „петроградској теми“ још шири, свеобухватајући карактер [исто, 240]. Акакијев лош изглед… рошав, ћелав, риђ, ћорав, неугледан – заправо је последица тешке петроградске климе [Гогољ 1991, 111]. Такав изглед прати и његов положај у надлештву, гдје ради, лишен сваког, па и елементарног, поштовања [Гогољ 1991, 112]. Према њему се надређени односе хладно и деспотски [Гогољ 1991, 113], док његов глас код другог човјека буди сажаљење. Овдје Гогољ показује како је лако прећи границу лијепог, дозвољеног, уобичајеног понашања и увријеженог владања. У ту сврху писац уводи случајног младића, не дајући му чак ни име, кроз чија размишљања започиње исцртавање контура малог, обичног човјека.
Тако да је неки младић који је непосредно пре тога примљен и који је, по угледу на друге, узео слободу да се шали на његов рачун, одједном застао као громом поражен и од тада је на све почео да гледа другим очима. Нека обична сила удаљила га је од другова с којима се упознао и које је сматрао пристојним и културним људима. Дуго затим, чак и у највеселијим тренуцима, привиђао му се омалени чиновник с ћелом на глави како дирљиво говори: 'Пустите ме, зашто ме вређате?' и у тим дирљивим речима одзвањале су друге речи: 'Ја сам брат твој'. И јадни младић се заклањао руком и много пута у животу згражавао, откривајући колико је човек нечовечан, колико је свирепе грубости сакривено у профињеним, образованим људима, па чак и у онима за које свет мисли да су племенити и поштени… [113]4
Титуларни савјетник, лишен свих амбиција, непримијетан, тих као сјенка, образац је човјека какав треба да буде у бирократском друштву. Гогољ међу првима у књижевности разјашњава да бирократија тражи послушнике, а не људе који мисле. Још више, овдје показује и како хијерархија, ма како банално звучало у неком безименом надлештву, и не само да подваја људе већ и поробљава оне на дну љествице, укидајући им слободу. Незлобиви и кротки Акакије с таквом љубављу и преданошћу гледа на свој посао, као да је то најважније на свијету. Кључно питање му је шта ће му то Бог послати да сјутра преписује… Овдје се виде праве особине ауторовог хумора. Гогољевски смијех је препун љубави и састрадавања са братом – човјеком уопште, иако је тај човјек неко тако мали и обичан, незанимљив и непотребан, неко са дна друштвене љествице.
Текст Гогољевог „Шињела“ обилује бројним наговјештајима о Акакијевом присном односу са словима. Његови иницијали, А. Б., скрећу пажњу на његове алфабетске коријене: наиме, као у грчком и у другим западњачким ријечима које се односе на алфабет. Руски израз азбука је сачињен од следећа два прва слова (Аз и Буки)… Акакијеви иницијали сугеришу: „Аз-Буки“ или: „Ја сам слово“… [Scollins 2012, 194].
Принцип психолошке анализе типова, чија је објашњења откривао у спољашњим условима и окружењу самих јунака, као и унутарњем свијету који се одвијао у њиховим душама – Гогоља је довео до дубоког понирања у животне појаве, одакле је изводио најширу лепезу типова личности са адекватним описом спољашњег живота. Мало је који стваралац успио да у свом стваралаштву прикаже тако дубоко и темељно типове личности у свакодневном животу као што је учинио Н. В. Гогољ [Дорофеевъ 1902, 28].
Прилично је сложен лик Акакија Акакијевича, иако је „Шињел“ релативно кратка повијест за формирање комплетног књижевног лика. С једне стране, он служи као вјечни писар, и у преписивању се завршава читав свијет за њега. Друга страна његовог карактера је његова необична преплашеност. Видјели смо да на њега нико не обраћа ни најмању пажњу, свијет хладноће у којем пребива и те како оставља трага на његовој изранављеној души. Све подноси ћутке, и покоре и шале. Трећа црта би могла бити необична расијаност. Она није проузрокована неком заљубљеношћу или сентименталним заносом, већ прије свега од малоумности. Потврда за то нам је његов нарочити начин изражавања, крајње одсуство амбиције, било какве жеље… приближавајући његов духовни склоп све више некој машини, све мање довршеном човјеку. Плашљивост и расијаност тако постају главне особине Акакија Акакијевича [Водовозовь 1908, 346].
Николај Васиљевич се први у руској књижевности загледао истински у друштвену стварност, и дубоким хумором и бескрајном иронијом [Бјелински 1964, 106] описао стање у ком се друштво налази. Зато је дуго остао и неразумљив, а друштву је увијек лакше вољети него схватити оне писце који виде више и прије, нарочито ако одудара од опште слике и етаблираног мишљења. Са појавом „Шињела“ је већ примјетно да Гогољ започиње повезивање моралног патоса човјековог владања са крајњим и прилично сведеним утилитаризмом. Он никад није био задовољан савременим стањем, најмање се задовољавао постојећим друштвеним уређењем [Флоровски 1997, 290]. Обнову човјека и друштва у цјелини он овдје зачиње, а доследно развија тек у каснијим дјелима5.
У „Шињелу“ готово да нема никакве фабуле, то је својеврсна, извјештачена канонада канцеларијског материјала – скученог живота писара и осталих чиновника. Јадни Акакије Акакијевич, погружен у осјећања сопствене недостојности и ништавности, доживљава обесвећење, рашчовјечење својих идеала, сјетимо се његова вјечна идеја шињела наликује Платоновој идеји [Белый 1934, 19], и управо у опозицији тој нечовјечној идеји Гогољ супротставља идеју шињела. Акакије постаје само аутентична мимикрија артикулације, „звучни сигнал“ лишен било чега индивидуалног и особеног, у крајњем ослобођен и растерећен од независног мишљења [Eikhenbaum 1963, 386]. Имамо прилично наивног чиновника, који бјежећи од стварног живота прибјегава машти, налазећи излаз у промјени друштвеног статуса. Макар привидно. Аутор овдје непосредним увидом расвјетљава сву таму и неправду, потлаченост и ускост бирократских односа, на којима је почивало ондашње руско друштво. Склон стилизацији, ипак остаје динамичан у приказивању антиномичности човјековог живота. Премда близак појединим романтичарима, дубоком оригиналношћу се приближавао разним руским писцима и мислиоцима [Зењковски 1995, 44].
Овдје налазимо потврду става да смијешно и лијепо имају исти извор у човјековој души [Малиновский 2004, 468]. Прилично смјело и стилски слободно писац даје карактерне црте свог јунака, сливајући смијешно и гротескно, једно с другим. Увијек су у пишчевом стваралаштву хумор и размишљање, па и дубока дискурзивна анализа имали неку своју природну повезаност [Федченков 2004, 200]. Смијехом Гогољ прекоријева постојећи друштвени поредак у којем нема мјеста за малог, обичног човјека [Рачин 2009, 34]. Такав смијех се граничи са сатиром, а сатира онда прераста у оштру критику устаљених друштвених односа. Управо у „Шињелу“ Гогољев хумор долази до пуног изражаја [Водовозовь 1908, 344].
Сâм Гогољ је неко вријеме провео као канцеларијски службеник нижег ранга, ниских примања, али та служба му није одговарала и он је напустио6. Управо је то кратко искуство било довољно да упозна тешки и сиромашни живот петроградског чиновника које је описао у „Шињелу“, „Носу“… [Бубликовъ 1913, 6]. Саможртвена љубав Башмачкина према својој дужности, чиновничком послу, по ауторовој замисли, свједочи о његовом неискориштеном таланту7, таланту умјетника [Виноградов 2000, 242]. Управо саосјећању према изгубљеном умјетничком таланту је упућено, према пишчевој идеји, познато „хумано мјесто“ – она епизода када Акакије пројављује коначно свијест о свом положају вапијући: ја сам твој брат, зашто ме гониш?! Овдје није само смисао у томе да се човјек обраћа ближњем да не угрожава беспомоћног, слабог човјека – не, ово је директан позив да се помогне таланту који пропада8. Свједочанство овоме је и однос аутора према своме јунаку не као безнадежном „идиоту“ и „изроду“, него према много вриједном и чак генијално обдареном човјеку [исто, 244].
Самосвојност личности, то да у сваком човјеку има нешто само његово, неки таленат, нарочити дар, овдје је наглашен јунаковим особитим начином писања појединих слова, њиховим слагањем укосо… У „Шињелу“ су препознали, тачније у лику Акакија Акакијевича, рођеног брата – зато што се и он креће у свјетлу исте вишње љубави, о којој сви сањамо [Три письма… 1861, 145]. Акакије има своје Ја. Како-тако. Иако неуредног изгледа, запрљан, изгужван… он и те како има унутарњу равнотежу. Његов свијет су исписани редови. У свему види ту игру слова, чаробни плес, само њему знан. Готово да му то причињава једину радост у животу. Није срећан, наравно. Тужан, потиштен, без погледа у будућност. Његов живот заробљен је у вјечном сада, без осврта у прошлост и наде у будуће…
„… укратко, чак ни тада, када сви настоје да се забаве, Акакиј Акакијевич није знао за забаву. Нико није могао да се похвали да га је некад видео на неком вечерњем пријему. Тако је у тишини протицао живот човека који је са четиристо рубаља плате умео да се задовољи својом судбином и који би можда дочекао дубоку старост да није било разних искушења која на животном путу очекују не само титуларне, него и тајне, више и све друге саветнике, па ǀ чак и оне који никоме не дају савете и ни од кога их не траже“. [115–116)
Аутор ни овдје не пропушта прилику да истакне негативну улогу коју има да одигра Петроград. Након небеског сивила које означава крај радног дана и за нашег чиновника почетак безнађа и ход ка реалном животу, биједном и монотоном, писац уводи највећег непријатеља – зимски мраз, припремајући поље за појаву јунака из другог плана – шињел!
Савјетник живот проводи у дубокој тишини, ослобођен чак и жеље за било каквом забавом. Тако њему бива сасвим природно, да након што ријеши да сашије нови шињел – све своје потребе сведе на најмању могућу мјеру, и иначе штедљив исцрпи све своје људске снаге. Упознавање читаоца са кројачем и посебно однос Башмачкинов према њему имају за циљ не само да покажу лошу језичку изражајност нашег јунака већ и да спајањем два човјека тешких људских судбина још једном нагласи тегобан живот радничке класе у тадашњем руском друштву. Зближавање ова два биједника (Петровича и Башмачкина), два у суштини несрећна човјека, не наводи на смијех колико изазива тугу, готово очајање [Водовозовь 1908, 347]. Шињел је у ствари символ његовог живота – стари – досадашњег, без поштовања и уважавања околине, непризнат од друштва и ближњих – и нови – слика новог живота, последња прилика да нешто доживи као човјек. Стога тај пут који он пролази у стицању шињела, у ствари представља пут ослобађања и раскидања стега у којима је сав дотадашњи живот протекао.
„Пре извесног времена Акакиј Акакијевич почео је да осећа јаке пробаде у леђима и рамену, и поред тога што се трудио да што брже пређе свој уобичајени пут. Најзад се упитао да није кривица до шињела. Осмотривши га пажљиво код куће, утврдио је да је на два-три места, и то баш на леђима и раменима, као решето: сукно се толико излизало да је постало провидно, а постава се распала.“ [116]
Значајно је примијетити да Гогољ чиновнику поред осталих мана приписује и тежак начин изражавања. Језик увијек прати и друштвени положај. Статус који он има у друштву, од свих ниподаштаван, најбоље описује његов начин говорења, тим прије ако је којим случајем узбуњен, као онда када се опраштајући од старог шињела спрема да дâ мјере за нови. Понављамо, шињел је овдје првенствено одлика живота – стари човјек/шињел мора да умре/нестане, да би дошао нови.
„Ваља знати да се Акакиј Акакијевич изражавао, углавном, предлозима, прилозима и речицама без икаквог значења. А кад би ствар била посебно тешка, имао је обичај да не завршава реченице, тако да би често започињао говор реченицом: 'То је, заиста, савршено, овај…' – а даље туц-муц, да би на крају заборавио да доврши мисао, сматрајући да је све рекао“. [118]
На овом примјеру Гогољ показује да када човјек постави себи неки јасан циљ, ма како изгледало немогуће, увијек се у његовој души нађе довољно снаге да се он и постигне. У материјалном смислу чиновник се мора одрећи ионако скромних трошкова… Много је важнија духовна димензија његових одрицања.
„Ваља рећи истину, у почетку му је било тешко да се привикне на ова ограничења, али касније се некако навикао и кренуло је набоље, навикао се да увече гладује, заузврат се хранио духовно, живећи у мислима са својим будућим шињелом. Од тог часа као да му је и сам живот постао некако пунији, као да се оженио, као да је неки други човек био стално с њим, као да више није био сам, као да је нека пријатна сапутница пристала да с њим дели добро и зло <…> Постао је некако живахнији, па чак чвршћи и истрајнији, као човек који је већ одабрао и поставио себи циљ“. [122]
