У понедељак, 7. фебруара 2022. године, на празник Светог Григорија Богослова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован служио је Свету Литургију у крагујевачком насељу Грошница, где је храм посвећен овом светитељу. Епископу су саслуживали: протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички, протојереј Срђан Тешић, јереји Мирко Шиљковић и Марко Урошевић, као и протођакон Иван Гашић.
На прозбе су одговарали Српски православни појци из Београда.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован је свештенству и сабраном народу честитао славу и подсетио на значај данашњег светитеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Сам Господ Исус Христос је у Светом Јеванђељу рекао: „Где су двоје или троје сабрани у моје име, ту сам и ја међу њима“. Велика је радост, браћо и сестре, сабирати се у храмове на свим светим богослужењима, али најпре на Светој Литургији. Данас је велика радост за све нас који смо се сабрали да прославимо Бога у Тројици и великог угодника и молитвеника Божијег Светог Григорија Богослова, кога данас наша Црква прославља.
Он је био велики учитељ Цркве и стуб Православља. Био је велики духовни научник који је бранио веру православну. Иако је много писао о вери, више ју је бранио тако што је живео њоме. Њега је Црква са правом назвала Богословом. Богослов није само онај који говори о Богу и пише о Њему, већ је Богослов онај који се моли. Зато и кажем да данас прослављамо великог молитвеника и заступника пред Богом, Светог оца нашег Григорија Богослова.
Заиста, данас смо се окупили у овом храму да се молимо Богу, али, такође, и да служимо Свету Литургију на којој ћемо се причестити Крвљу и Телом Христовим. Причешће је предуслов и гарант нашег спасења. Као што је Литургија предукус Царства небеског, тако је исто и причешће. Кроз ту Свету тајну ми се сједињујемо са Богом и уносимо Бога у себе. Нисмо више сами, већ смо са Богом. Довољно је само да размишљамо о томе колико је Бог велики што нам је дао Себе, Цркву и Литургију. Колико је Бог велики сведоче и речи да је он „несместив“ и на небо у на земљу. Колико је Бог великодушан, говори чињеница да нам је даровао причешће.
Служење Литургије у Цркви је реално место где постајемо становници Царства. Истина је да ходамо земљом, али када се причешћујемо, исповедамо и трудимо, закорачили смо у Царство небеско. Зато је Литургија предукус и служба над службама, наука над наукама. Стога, Литургија је најбоља веронаука. Она нам открива зашто и због кога треба да живимо. Открива нам оно што није лако и једноставно нашем разуму да схвати. Она нам открива тајну онога, а на тај начин и овога света.
Браћо и сестре, живимо у овом свету и Бог нас је послао сада са разлогом. Сваком хришћанину је Бог дао прилику да посведочи његово присуство не толико речима колико својим животом. Зато Бог и шаље хришћане у овај свет да живећи хришћанским животом преображавају и мењају га. Неко ће казати да не може да промени свет. Заиста, немој се тиме оптерећивати. Брини се да ли живиш хришћанским животом, јер ако тако живиш, моћи ћеш да промениш своју околину, а да и не приметиш.
У овом свету имамо тешкоће као појединци, заједница и народ Божији. Но, Бог нам је дао веру и чврсто сазнање да смо створени за много више, за радост, за љубав и заједницу. Пуноћа тога је у Господу нашем Исусу Христу. Он је читавог себе дао нама кроз Цркву да нас спасе, јер је Он једини Спаситељ. Не постоји друго име којим би се људи могли спасити, до имена Господа Исуса Христа. Преподобни Јустин Ћелијски је са правом рекао да не може да замисли тужног човека тамо где постоји Литургија.
Ми треба да се испуњавамо том радошћу – радошћу Литургије и Царства. Ми људи имамо радост и хвала Богу, треба да је имамо, али она није стамена и постојана. Апостол Павле каже: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се!“ Када се човек радује у Господу онда ће све животне проблеме решити. Као што љубав покрива мноштво грехова, тако и радост покрива наше туге, невоље и патње. Да бисмо све ово осетили и доживели, на првом месту треба да имамо веру и да живимо вером, онако како су живели светитељи Божији, међу којима је и Свети Григорије Богослов, којег данас прослављамо.
Браћо и сестре, треба да се угледамо и да се позивамо на светитеље, али то не сме да се заврши на речима. На пример, наши људи често кажу да су светосавци. Богу хвала, то је лепо и тако треба да буде. Међутим, да ли се на Светог Саву позивамо кад се надмудрујемо или зато што се угледамо на њега? Да ли те светитеље подражавамо у свом животу? Ми православни хришћани треба да се радујемо, јер имамо истиниту и праву веру.
Но, ми веру имамо не да бисмо се само њом поносили, китили и бусали у прса, већ да бисмо живели њоме. Треба знати да нам је вера дата као дар Божији. Зато је вера дар, љубав је дар, милосрђе је дар. Човек често каже да поседује неки дар, али заборавља да није својим снагама њега зарадио. Ако нам је дат дар, он није дат само за мене, већ нам је потребно умножавати да би се и други обогатили умножавањем наших дарова. Нама је вера дата као дар и задатак да је сведочимо аутентичним и исправним начином живота. Наш живот извире из вере као поверења у Бога.
Вера је поверење у личног Бога који се нама открио, који је био међу нама и постао један од нас како то каже Свето Писмо. Браћо и сестре, то је поверење у то да је он Господ наш Исус Христос, да је управо он који руководи нашим животима. То је потребно да знамо. Зато, вера је поверење и препуштање себе љубави Божијој. Препуштање себе у љубави Божијој у смирењу, без роптања, гунђања и побуне, па чак и без много питања због чега се многе ствари дешавају. Не питајмо зашто, него проверавајмо своју веру, па ће нам она открити.
Све ово што рекох, имао је у себи Свети Григорије и зато га је Бог прославио. Прославио га је тиме што му је даровао благодат своју. Он је постигао то по чему га памтимо, а највеће од свега је што је био у Богу, био са Богом и њега носио у себи. Зато га је Бог и прославио. Он је волео Бога, љубио Бога, али у исто време и волео и другога, ближњега, другог који је поред њега. Он је прослављао Бога на земљи, а Бог га је прославио тако што га је овенчао светошћу. Дакле, Бог се слави у светитељима и зато се каже, диван је Бог у светима својим. Неко ће рећи да није светитељ, и то је истина, али је свако од нас позван и призван да постане светитељ. Зар Свети Григорије није био један од нас? Ето нам доказа да је могуће да се постане светитељ, али само кроз Христа и у Христу. Ван Христа нема спасења. Зато се ми спасавамо у Цркви и кроз Цркву.
Браћо и сестре, свакоме од нас је дато да на првом месту славимо Бога. Дата нам је вера, јер вером откривамо оно што не можемо разумом да схватимо. Вером уносимо Бога у себе. Вером ходимо, а не знањем земаљским. Будимо у Цркви о којој је тако богонадахнуто писао Свети Григорије Богослов. Чувајмо веру да би она чувала нас, нека нам Господ и молитве Светог Григорија Богослова помогну да се испунимо Богом и да се спасемо. Човек када нема Бога у себи празан је, али не зна чиме да је попуни. Нека је срећна слава и благословено наше сабрање и нека нам Господ и Свети Григорије помогну да будемо прави људи и прави хришћани! Бог вас благословио!
Извор: Епархија шумадијска
