Вечерашња тема је већ на први поглед инспиративна, али и сложена. Замислио сам се над њоме, питајући се о чему би све могло бити ријечи.
Да ли је ствар у томе да је неопходно превазићи идеологију како бисмо се уздигли на ниво екологије? Да ли је потребно прећи са нивоа идеја на ниво друштвене праксе? Са ријечи, које су исувише често само заводљиве мантре, на конкретна дјела? Или пак тема имплицира како је код нас загађено много тога, можда чак и све, од идеологије до екологије? Јер управо између идеологије и екологије смјештен је читав људски живот. Ту су здравље, образовање, економија, вриједности и закони, они писани, а нарочито и они неписани. Они који, како каже апостол Павле, треба да су написани у људском срцу, без којих се човјек не назива човјеком. Јер човјек је биће одређено одговорношћу према другом човјеку и оним што с њим дијели, а то је живот. А живота нема без онога чиме се управо екологија бави, нема га без природе. Отуда је борба за очување животне средине борба за очување живота као таквог. Све друго о чему говоре различите идеологије, ма колико узвишене биле, без живота нема смисла. Зато се само реторски можемо запитати постоји ли уопште ишта узвишеније од те борбе, једнако као што се само реторски можемо запитати постоји ли ишта човјека недостојније од небриге за животну средину?
Поново свједочимо рату. И то рату који је, чини се, гори од сваког другог, братоубилачком рату. Баш онаквом какав смо ми овдје водили прије три деценије. Али, ма како то страшно звучало, небрига о животној средини гора је и од рата. Јер у рату човјек ратује против непријатеља, стварног или, много чешће, умишљеног. А овдје човјек ратује против своје дјеце, против својих унука и потомака. Може ли бити страшнијег рата од овога?
Зато се не могу уздржати да не кажем још и ово: колико је загађено срце које с радошћу може гледати сцене разарања у Украјини, толико је загађено и срце које с радошћу и сулудом вјером у некакав просперитет може гледати сцене разарања и загађења плодне земље која нас храни. И не само плодне земље, већ и воде, ваздуха и свега без чега нас нема, а понајвише међусобног повјерења.
Управо од те тачке, од међусобног повјерења, волио бих да започне чишћење. Очистити међусобно повјерење пак није могуће без суочавања, а суочавања нема прије него што се ствари назову правим именом. Зато стојим пред вама и свједочим да: Загађење није прогрес. Самовоља није закон. Покорност није слобода. Рат није брат.
Епископ диселдорфски и немачки Григорије
