За већину православних хришћана данас, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно строгих правила, уздржавања и прописа. Наше отуђење од стварног Духа Цркве је најчешће одговорно за чињеницу непостојања разумевања да у посту постоји и нешто друго – нешто без чега сви прописи везани за сам пост губе свој смисао. То нешто друго је можда најбоље назвати ,,атмосфером“ или ,,климом“ у коју човек улази, а која је првенствено стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот.
Пост је превасходно простор омекшавања срца, опраштања онима који су сагрешили према нама и борбе за љубав према другима. У духу реченог, сврха поста се не налази у томе да он нас треба да принуди на испуњавање некаквих формалних обавеза, већ да омекша наше срце тако да се оно отвори за стварност духа, да би ми на тај начин, доживели скривену глад и жеђ за заједничарењем са Богом. Пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева и живота који није усмерен на Бога – како то лепо каже Свети Јован Златоусти.
Будући да многи нису свесни значаја поста за живот хришћанина у овоме тексту ћемо навести неколико примера из Светог Писма који ће нам показати како су те библијске личности који су постиле и телесно и духовно биле у стању да учине изузетне подвиге и да постигну велике циљеве:
Боговидац Мојсије се после поста од четрдесет дана, усудио да се попење на на врх горе Синаја и прими од Бога плоче са десет Заповести. Мојсије свакако не би могао имати ту врсту смелости да се приближи врху који се димио од божанског присуства, да се претходно није наоружао, односно припремио постом (2 Мој. 19, 10-21);
За чувеног пророка Самуила можемо рећи да је био плод поста. Његова мајка Ана, након периода дугог поста, обратила се молитвом Богу, молећи Га да се смилује на њу и подари јој дете, које ће она Богу и посветити (1 Сам. 1, 11-13). И Бог је услишио њену молитву.
Пост је био тај који је и чувеног судију и јунака древног Израиља – Самсона – чинио непобедивим. Његови родитељи су га добили после периода поста и молитве и он је одрастао у атмосфери поста заветовавши се Богу да неће пити вина ни ракије (Суд. 13, 3-7). И док је Самсон живео на такав начин са лакоћом је савладавао хиљаде Филистејаца, рушио капије градова, голим рукама задавио лава (Суд. 14, 5-6). Међутим, чим је преко Далиле напустио пост и окренуо се ка пијанству и блуду, био је заробљен, ослепљен и исмејан од стране својих непријатеља (Суд. 16, 21-27);
Након поста од четрдесет дана, Свети пророк Илија се удостојио да се сретне са Господом лицем у лице (1 Цар. 17, 2-13). Такође, он је после поста и молитве васкрсао умрло дете и учинио да киша не пада три и по године изазвавши сушу како би свој народ упутио на покајање и исправљање грехова, а самим тим и на живот супротан разврату и безакоњу који су пре тога водили (1 Цар. 17, 14-16);
Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Тј. гладни лавови у јами у коју је пророк Данило по казни бачен, видевши истинског угодника Божијег, нису га растргли. (Дан. 6, 16-22);
Живот часног Претече и Крститеља Господњег, Светог Јована, био је непрекидни пост. Он није имао ни кревет, ни трпезу, ни имање, ни стоку, ни залихе хране, нити било шта од онога што се сматра неопходним за живот. Но управо због начина живота који је водио, Свети Јован је од стране самог Господа Исуса Христа посведочен као највећи човек који је од жене рођен;
Свакако, за све хришћане, највећи пример вођења врлинског живота јесте Господ Исус Христос, који је и Сам тек након четрдесетодневног поста, започео своју спаситељску делатност на земљи.
Из ових примера се може видети да је за истински живот по Богу неопходна борба са својим телесним прохтевима, али и са духовним слабостима. Наш народ је народ који поново треба да постане народ који је свестан неопходности поста у свом животу. Јер, нажалост све чешће слушамо нашу браћу и сестре који се поносе што су постили читаву седмицу и потом се причестили. Међутим, никако не смемо заборавити да је Велики пост период који траје, не седам дана, већ четрдесет девет дана. Постити само једну седмицу, наликовало би рецимо нашем путовању колима ка Београду. Ако желимо стићи до Београда нећемо своје путовање прекинути у Мрчајевцима већ ћемо прећи читав тај пут. За крај, навешћу лепе речи Светог Јована Кронштатског: ,,Пости и моли се, и остварићеш велика дела“.
Вероучитељ Дејан Драмићанин
Извор: Епархија жичка
