У недељу 27. фебруара, у крипти Саборног Храма Васкрсења Христовог у Подгорици, одржано је вече молитвеног сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија под називом “Ђедо”, у организацији Митрополије црногорско-приморске, Црквене општине Подгорица и Српског пјевачког друштва “Светосавник”.
Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије на почетку се присјетио старе јелинске мудрости која човјечију срећу повезује са његовим крајем. Ако му је крај добар, онда се за тога човјека може рећи да је био срећан. Митрополит Амфилохије цијелог живота носио је Крст и обасјавала га је свјетлост васкрсења. Зато је и његова сахрана личила на васкрсење. Дочекао га је Васкрсли Христос у његовој смрти и то је била његова коначна побједа.
Митрополит је био борац, динамична личност и велики покретач. Његошеви стихови посвећени Карађорђу ( “диже народ, крсти земљу”) могу се односити и на њега.
Оно што га је стално покретало била је непосустала будност, огроман труд, визија за реалност, прошлост и будућност народа. Осим њега, то је покретало и велики број његових саслужитеља и сарадника.
Митрополит Јоаникије објаснио је да су литије посебне црквене свечаности које дочаравају величину неког празника, а код нас су биле знак обнове, почев од прве литије са моштима Светог Василија Острошког.
Осврнуо се и на литије против Закона о слободи вјероисповијести, говорећи да је народ спријечио велико безакоње које се спремало и Цркви и народу, јер су они у ствари једно.
О митрополитовој кончини је казао да је била блажена и срећна кончина једног мученика који се распињао за свој народ, који ће за своје трудове бити награђен вијенцем правде и славе Божије.
“Његова сахрана била је слика васкрсења и слика свих његових заслуга и трудова, онога што је он чинио за обнову Црне Горе, за обнову душе, вјере, части и поштења” закључио је Митрополит. То је велики капитал који наслеђујемо, који треба да чувамо и унапређујемо.
Књижевница Милица Бакрач из Никшића рецитовала је неколико пјесама посвећених Митрополиту.
Пјесма Вијенац вијенцу настала је у дану када је држава Црна Гора признала Косово као независну државу. Пјесма Рука настала је на Цвијети 2020. године када је Митрополт приведен, док је на Спасовданској литији исте године написала пјесму Вјерни народ слуша Бога. Завршила је пјесмама О Лучиндану код Ђеда, и Сунчева браћа, коју је посветила Патријарху Порфирију и Митрополиту Јоаникију 5. септембра 2021. године.
Живојин Ракочевић из Грачанице отпочео је своје излагање рекавши да је прва његошева ријеч Бог, а друга Косово. Митрополит је био на истом путу. Његова трећа ријеч била је Ловћен, а четврта Јасеновац. То су биле темељне тачке његовог живота и дјеловања.
Затим је говорио о три нивоа Косова. Први ниво су Високи Дечани, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија. То за Митрополита нису били споменици, лијепо сложено камење, већ сам живот.
Други ниво је Косово литературе и поезије, Косово које се наслонило на светиње. То су Његош, Дубровник, босански муслимани који пјевају о Косову и чекају повратак на њега. Митрополит се трудио да објасни да је покретно благо Немњића овдје, а непокретно на Косову, казао је Ракочевић.
Трећи ниво је савремено, садашње Косово које је, по Живојиновим ријечима, било Митрополитов истински завјет, народно јеванђеље.
Затим се присјетио Литургије коју је Митрополит служио на згаришту сеоске школе у Осојану, у присуству збуњених српских повратника и његових ријечи:” Приђите браћо!”
Тада је одржао један од својих најбољих говора у коме је рекао: ” Враћаћемо се док буде Сунца и Мјесеца, нема силе ни небеске ни земаљске која нас може одвојити од наше Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице.”
“Нема силе која нас може зауставити да нешто урадимо, као епископ је могао да изговори само Амфилохије Радовић, сарадник Божији, пријатељ Божији, и човјек који је савременом тренутку могао да се рве са Богом на Косову Пољу и Метохији” нагласио је господин Ракочевић.
Додао је да Митрополиту нико није могао да каже да је то све изгубљено, да га треба подијелити, да тамо нема ништа.
“Са пуним поверењем у Косово, са пуним повјерењем у живот Косова и све његове вредности, и вечерас се поклањамо Митрополиту Амфилохију и узимамо и вјечности и свјетлости из ове куће” закључио је Живојин.
Хор “Светосавник” под диригентском палицом Ратке Вујачић извео је композиције “Оче наш” од Кедрова, Свјати Боже, Пјесму митрополиту Амфилохију, Пред иконом Светог Саве, Црвен цвете, Суза Косова и Радости моја-Христос воскресе. Солисти вечери били су Јована Павловић, Бојана Радовић, Ирина Ћалић, као и гудачи Ема Вуковић и Теодора Ћалић.
Стихове Матије Бећковића говорила је Јована Ровчанин.
