Ове недеље двоструко славље – Лазарева субота, васкрсење четверодневног Лазара, чудо над чудима и радост над радостима. За нас људе већ истога дана када се неко упокоји, он се одузима од нас. Полако одлази, још је телом ту, али душом није и ми га молитвено испраћамо. И то је то. Други, трећи дан већ га полако заборављамо. Тако се десило и са четверодневним Лазаром. Он је четврти дан био у гробу, сестре су га оплакале и народ ожалио, али је нада ипак постојала. Та нада је био Господ Христос, који је тога тренутка био далеко од Витаније заједно са својим ученицима.
Доласком Господа Христа у Витанију, у дом Марте и Марије и њиховог брата Лазара, који се беше упокојио, све се мења. Жалост се претвара у радост и смрт у васкрсењу. Самим доласком у њихов дом Христос потврђује да је Он Васкрсење и Живот и да онај који верује у Њега неће умрети никада. То су сви његови ученици осећали дубоко у срцу и знали су да постоји нада и за Лазара. После дирљивог сусрета, суза и поклона, исповедања вере и покајања, Господ и Његови ученици, сестре Марта и Марија, и сабрани народ одлазе на гроб четверодневног Лазара. Тада Господ Христос громким, божанским гласом позива: „Лазаре, устани!“ И Лазар по заповести устаје, смрт и трулеж нестају, а неописива радост живота и васкрсења обухвата све. Васкрсење Лазарево је можда најпотреснији догађај описан у светом Јеванђељу, очигледна победа живота над смрћу. Само ће потресније бити на крају историје, када сви спасени чују из гробова своја имена и како их Господ Христос позива: „Петре, Никола и Софија, устаните!“ И мртви редом стану устајати и сухе кости почну се облачити у своја вечна и непропадљива тела, како је то описао велики пророк Језекиљ.
Сутра је други велики догађај: Господ на Цвети на магарету као смирени Цар и Месија улази у град Јерусалим и сав народ га срдачно поздравља речима месијанског Псалма: „Осана Сину Давидову, благословен који долази у Име Господње, Бог Израиљев.“ И полагаху маслинове и палмине гранчице по путу којим је требало да прође. Велики пророк из Назарета, онај који утишава буру на мору, исцељује сваку болест и немоћ у народу, демоне изгони и мртве васкрсава... Он богомдани Месија, Спаситељ и Избавитељ Израиља и читавога света свечано улази у град Јерусалим.
Дивна и предивна слика, општа духовна радост и весеље. По Светим Оцима, улазак Христов у Јерусалим је праслика и Његовог Другог доласка, када ће као Син Божији и Судија доћи да суди свету. По Оцима, то је и слика онога шта се дешава у души новокрштеног члана Цркве. Благодат Божија силази на њега – новокрштенога и чини га Телом Христовим, а његову душу и срце новим Јерусалимом и обиталиштем самога Бога.
Две реалности, а једна тајна. Христос Господ васкрсава Лазара наговештавајући тиме свеопште васкрсење, а Цвети свечани Месијин улазак у град Јерусалим у којем ће Господ пострадати на Голготи, али и васкрснути из мртвих и даровати свету највећу радост – победу над смрћу и живот вечни.
Епископ зворничко-тузлански Фотије
Извор: Епархија зворничко-тузланска
