На данашњи дан се подсећамо следећег горког догађаја: старешине јудејске су се сабрале у дом Кајафин и смишљале лукаво хватање Господа Исуса и Његово предавање смрти.
У то време, ни од кога звани, долази к њима један од дванаесторице, Јуда Искариотски и каже: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Они су му дали тридесет сребрњака. Када сам прочитао ово место у Писму, моја душа се испунила негодовањем и на старешине, и на Јуду. Шта ли су мислиле те старешине, када су на себе и на народ навукли кривицу и казну богоубиства? И како се могао решити на такав поступак Јуда, који је увек био тако близак Господу и тако јасно видео на Њему отисак пуноће Божанства? Затим је моја мисао прешла на карактер Јудиног издајства; међутим, док сам мислио о овоме, из савести су започела да се јављају једно за другим моја сопствена дела, која су била врло слична Јудиним. Што даље, то више. Тада се, уместо негодовања на Јуду, почео будити страх за себе и унутрашњи глас ми је рекао: „Остави ти Јуду, погледај најпре на себе и побрини се да избегнеш његову горку судбину“.
Са овиме, браћо, излазим и пред вас. Намеравао сам да вам представим таму Јудиног издајства. А сада кажем: оставимо Јуду. Размотримо боље своја дела, да би из свог живота очистили све што носи какву било црту Јудиног карактера, и тиме избегли казну Небеску, која је пала на њега.
Оно што је нарочито поражавајуће (запрепашћујуће) у Јуди – то је чињеница да је он за време свога пребивања са Господом био по своме животу у длаку исти као и сви остали Апостоли. С њима је јео, пио, путовао, проводио ноћи, са њима је слушао поуке Господа, са њима је трпео све невоље, ишао чак и на проповед Јеванђеља и можда и творио чуда именом Господњим; ни Апостоли, нити ко други није видео у њему некакву битну разлику. Међутим, видите ли шта је на крају произашло? А откуда овај плод? Свакако, изнутра, из душе. И ево, унутар душе је сазревало оно, о чему све време није било спољашњих признака. Је ли чак и сам Јуда знао, да он у своме срцу подхрањује такву змију, која ће га на крају погубити? Сходно обичају нашег непријатеља да скрива узе, којима везује грешника, главну страст он увек скрива разним спољашњим пријатним маскама од свести и чак савести, и само онда када је сигуран у човекову пропаст, он јој допушта да нападне на њега са незадрживом јарошћу. Могуће је сходно овоме, мислити, није видео све бесчашће своје страсти и да сам себе није сматрао горим од других апостола. И пао је, будући да ово није предвидео.
Имајући ово на уму, браћо, окренимо се к себи и строго истражимо најскривеније покрете срца свога, не заустављајући се на својој незазорној спољашности. Јер по њој, видите ли, по чему ми можемо бити рђави? А за то време, ко зна, можда се око срца обавија таква змија, која је спремна да нас уништи, само када јој се укаже прилика. Подсетићу вас на мисао светог Макарија Египатског, који каже: „Не хвали се никаквим делима и никаквим подвизима. Но, ако си ти сишао у саму дубину свог срца и тамо убио угнеждену змију, која је тровала све пројаве твога живота, онда заблагодари Господу“. Ово је он подразумевао или живећи у нама грех, или главну страст свакога, у коју се претвара тај грех. И ево на шта да пре свега обратите пажњу при предстојећем самоиспитивању и Исповести. Тражите своју главну страст. Њу разобличите и избаците напоље. „Не тражи од тебе Господ“ – каже други старац, – „пост, када болујеш од користољубља, него давање милостиње. Не тражи од тебе Господ велика и славна дела, када си ти заражен частољубљем, већ смирење и самоунижење“. Тако и у свему другоме. Господ хоће, да ми нарочито разобличавамо и побеђујемо у себи ону страст, која нас највише надвладава, и да се одликујемо оном врлином, која је супротна страсти, која нас савлађује. Када ово учиниш, тада ће и све друге врлине доћи у ред и силу, а страсти ће ослабити, јер се оне обично одржавају нашом владајућом страсти.
Но, окренимо се опет Јуди. Тако је и он носио трн у срцу своме. Указао се случај и страст је узаврела. Ђаво је њега, несрећника, зграбио управо за ову страст, помрачио његов ум и савест и повео га као слепог или свезаног заробљеника с почетка у злочин, а потом и у пропаст очајања. А заправо овога не би било, да је он открио Господу своју страст. Лекар душе одмах би излечио болест душе његове. И Јуда би био спасен. Исто ће се и нама догодити, ако не откријемо своме духовном оцу своје страсти. Сада је она утихнула, али потом, само ли се јави повољна прилика, одмах следи пад. А ако се отворимо, скрушимо, донесемо одлуку да јој се не подајемо и узмолимо Господа за помоћ у томе, тада ћемо сигурно победити: јер је већи Онај који је у вама, неголи који је у свијету. Господ ће благодаћу Својом, у часу разрешења, убити страст и посејати семе супротне њој врлине. И тада уложи и свој труд, и уз помоћ Божију, нећеш се више ваљати у страстима, и започећеш да отвореног лица гледаш и на Бога, и на свете и на све хришћане.
Још мало и Господ ће доћи и устројити Вечеру Себи у вама. Припремајте се! Избаците из срца све што је противно Господу, отрите прашину усрдним уздасима, омијте сваку мрљу сузама скрушености, да би дошавши к вама Господ, нашао храмину вашег срца сређену, поспремљену, очишћену. Да не буде међу вама сличних Јуди. И Јуда је, као и други Апостоли, исто слушао: за два дана ће бити Пасха. Но, Апостоли су пришли Господу и рекли: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху? А шта је урадио Јуда? Отишао је и продао Господа. А на Вечеру је ипак дошао као и други. Зар ће и међу вама бити сутра таквих? О, да не буде! Има још времена. Пођите, и нека сваки у мери својих могућности узревнује да се покаже достојним примања Господа и Светих Његових Тајни. Увидите у чему сте криви, заплачите и реците: „Нећемо више, Господе! Помози нам да се одржимо у будућности!“ Ово је главно што хоће Господ. Равнодушних (безбрижних, лењивих) да не буде међу вама. Да не буде и таквих, који приступају Тајнама узгред и случајно, без мисли и осећања и без икакве бриге о припреми. А нарочито да не буде оних, који не одбацивши своју страст, не само да немају намеру да се уздржавају од њених дела, него им није ни туђе наслађивање њима и пристанак на њих. Такав је исти Јуда: телом је на Вечери, а срцем у издајничким помислима. И таквоме, када после причешћивања Христових Тајни он буде целивао Чашу, неће ли рећи у савести Његов Господ: зар целивом издајеш Сина Човечијега?
Господ и Спаситељ наш, мајка Божија Пречиста и сви свети да нам помогну да се причестимо на остављење грехова и Живот Вечни! Амин.
Свети Теофан Затворник, 1865. г.
Извор: Епархија жичка
