У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве.
БЕСЕДА ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА О НЕПЛОДНОЈ СМОКВИ И ПРИЧИ О ВИНОГРАДУ
Објавимо реч, која ме подстиче, Реч једносушну Богу и Оцу, која је, не напуштајући недра Очева, неизрециво зачета у утроби Дјеве, и постала ради мене оно што сам и ја. Реч, која је по свом Божанству страна свакој страсти, обукла се у смртно тело, као што је моје. Онај који седи на херувимским колима, долази седећи на магарету (Јн 12,15). Цар славе, кога, са Оцем и Духом, славе серафими, слушао је невина дечија тепања. Бог, нетварни и невидљиви, примио је видљиво и опипљиво тело, и јавио се као слуга, добровољно се подвргавши страдању, како би мени даровао бестрашће. Јер када је творевина руку Божијих – човек, који је саздан од Бога по лику и подобију Његовом, због лукаве обмане змије постао преступник Божије заповести, и тиме се подвргао пропадљивости и смрти: тада се Бог, по милосрђу Своме, сажалио на човека који је претрпео такав пад, и више пута и на више начина га позивао на обраћење и покајање, уразумљујући га, некад као незахвалног слугу, некад као неразумног сина, користећи сва средства да би се човек, збацивши са себе тешке окове, обратио свом Творцу. Али када се једном поробио грехом и добровољно се предао земаљским похотама, човек није имао снаге да се, сам од себе, окрене Богу. Дакле, свеблаги Господ је, знајући колико је слаба људска природа, узео њу сам на Себе. Видевши да се човек не покорава ни Његовој речи, ни заповестима, ни спасоносним поукама, Бог као да је рекао: „Ја морам, на самом делу, научити онога који не зна; ја морам постати човек и задобити врлине, како бих човека приближио њима. Ја морам бити видљив, како бих исцелио болесног; ја морам пронаћи изгубљену овцу и довести је у првобитну рајску постојбину. Али на који начин ћу је пронаћи, ако не будем видљив? Како ћу водити онога ко не може да види моје трагове?“ С тим циљем је Он постао човек, како би на самом делу (тј. Својим делима и страдањем) показао ономе који не зна како може остварити врлине; како би се ми, видевши Њега како из Очевих недара силази на земљу ради нашег спасења, са радошћу узносили Њему са земље; и на крају, како би објавио изобилно богатство своје љубави према људима. Јер нико не може показати већу љубав, од те да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15,13). А може ли такву љубав показати онај који нема душу?
Дакле, Господ наш ради тога прима тело, како би се јавио на земљи и поживео са људима; ради тога прима душу, како би је положио за пријатеље Своје. Кажем: за пријатеље – али не оне који воле Њега, него оне које Он воли. Јер, иако смо ми Њега замрзели и одвратили се од Њега, служећи другоме, Он је у Својој љубави према нама остао непроменљив. Због те љубави, Он долази онима која га мрзе, прати у стопу оне који беже од Њега, и претичући их, не изобличава их са строгошћу, не кажњава их бичем, него их лечи, као искусни лекар, не обазирући се на сва оговарања, пљувања и ударце које трпи од људи који су помахнитали умом. Као лек, Он је користио Своје Божанство – лек најделотворнији и свесилни – које је и сјединио са људском природом. Управо то је оно што је слабо тело учинило силнијим од самих невидљивих сила! Јер као што је гвожђе растопљено огњем немогуће додирнути – тако и пролазност наше природе сједињене са огњем Божанства постаје недоступна ђаволу. И као што лекари кажу да се супротно лечи супротним, тако и Господ супротно уништава супротним: раскош и насладе – оплакивањем и подвизима, гордост – смирењем. Јер Он је, иако преславан по Свом Божанству, Себе не само смирио, поставши човек, него се и унизио пред самим људима. Заиста, ко је био толико унижен? Он није имао где главу да склони, није имао ни две хаљине, ни други хитон[2]. Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше (2Пт 2,23); вођен је на заклање, као невино јагње, једнако истрајавајући, не противречећи; када су га ударали, Он је радо окретао образ ономе ко га удара, и није окретао главу од посрамљујућег пљувања, и када су га називали Самарићанином, и говорили да има демона у Себи – ова и слична изругивања, стрпљиво је подносио, како бисмо ми кренули Његовим стопама. А све то је чинио благовољењем Оца, и као јединородни и једносушни Његов Син тиме је доказивао љубав Свог Оца према нама. Јер Бог Отац нас је тако заволео да је и јединородног Сина Свог дао нама, ради нашег искупљења. О, каква недостижна љубав! Бог је јединородног Сина свог, који заједно са Њим царује, учинио Искупитељем непокорних слугу, тврдоглавих непријатеља, који служе непријатељу Божијем, ког сматрају богом! О, каква је дубина богатства доброте Божије! Али ни јединородни Син Божији се није успротивио овој одлуци, није одбацио вољу Оца Свога, имајући у самоме Себи вољу и хтење Оца. Јер природа Оца и природа Сина јесте једна природа; и зато се Син Божији повинује Очевој вољи као сопственој, и поставши човек остаје послушан Оцу Своме, чак до смрти, смрти на крсту, како би излечио моје непослушање!
Хитајући да испије чашу смрти, за спасење читавог света, наш Искупитељ убрзо одлази на страдање, одлази желећи спасење човека, и не налази плодове. Ову бесплодност нам показује смоква (Мт 21,19). Ко је Овај који жели да окуси храну у раним јутарњим сатима? Цар, Господ, Учитељ. Зар је Он тако рано огладнео и пожелео храну у неприлично време? Па зашто је Он учио Своје ученике да посте и да побеђују страсти? Шта то значи? Господ наш, као што је усмено поучавао причама, тако је понекад и самим поступцима показивао приче. Ето Он, огладневши, прилази смокви. Смоква пак представља људски род. Плод смокве је сладак, али су груби и некорисни њени листови, и погодни само за сушење. Таква је и људска природа: како је од Бога предодређена да рађа најслађе плодове врлина, она, уместо тих плодова, почиње да рађа само грубе листове. Јер, шта може бити грубље од животних брига? Адам и Ева су некада били наги, и нису се стидели; били су наги, када су водили прост и невин живот; нису познавали никакве вештине, ни животне бриге, и нису им била потребна средства како би покрили своју телесну голотињу. Него су се, будући телесно наги, покривали благодаћу Божијом; и немајући вештаствену одећу, облачили су се одећом бесмртности, по мери приближавања Богу, кроз испуњавање Његове воље. Али како се убрзо показало да су непослушни, они су се, лишивши се благодати која их је облачила, лишили гледања лица Божијег и сагледавања Бога, и увидели су своју голотињу. Тада су пожелели животна задовољства, и постали су осуђени на оскудан и убог живот; спојили су листове смокве и од њих су направили појаее за себе; пронашли су разнолике помисли и груб живот, испуњен бригама и жалостима. Са знојем пица својега, рекао је Бог,јешћеш хљеб. Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека(Пост 3,17-19). Ако ти будеш имао земаљске помисли, према земљи ћеш се окренути; ти си постао сличан неразумној стоци, не остајући дуго у части (Пс 48,13); као бог на земљи, ти ниси познао благотворну врлину, него си јој претпоставио земаљске насладе и заволео си бесловесни живот. Земља си у земљу ћеш отићи – значи, ти ћеш, попут бесловесних животиња, наследити смрт! Од тог времена човек је почео да облачи кожне хаљине! Живећи, пре тога, у рају сладости, у царском дому, и заузимајући, према своме телу, средину између живота и пропадљивости, он, после тога, има само пропадљиво и смртно тело, изложено болестима. У ствари, груби листови смокве – то је наша природа, њена греховна дела! Тој смокви, тј. људској природи, пришао је Спаситељ, гладан, тражећи на њој најслађи плод – Богу најугодније врлине, посредством којих се извршава наше спасење. Али осим листова – осим горког греха и несрећа које од њега настају, Он ништа на њој није нашао. Из тог разлога Он јој и говори: „Да никад више не буде од тебе рода до вијека (Мт 21,19). Спасење није од човека, врлина није од људске силе. Ја ћу устројити спасење; дарујући васкрсење кроз моја страдања, ја ћу, заједно са тим, даровати и ослобођење од животне туге.“ Што је заиста и остварио.
Затим, како би јасније изразио причу, Спаситељ наш посећује дом Свога Оца, и дошавши у храм, ту налази злочинце – архијереје, како седе на Мојсијевој столици – вукови, одевени у овчије коже – исте те људе, који, попут неплодне смокве, нису имали на себи слатки плод, него су се само покривали лишћем. Погледај, како су грубе њихове речи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? (Мт 21,23). Видиш ли неплодност неверујућих душа? Уместо да кажу: „Учитељу благи, који си васкрсао четвородневног мртваца Лазара, који си научио хроме да ходају хитро, који си слепима вратио чуло вида, који си исцелио раслабљене, који си излечио сваку болест и сваку немоћ, који си прогонио демоне, који си показао пут ка спасењу!“ Уместо тога, они говоре: „Каквом влашћу то чиниш?“ „О, незахвални!“ – Он вам каже – „ако сте се окупљали око Јована немајући вере, и ако сте њему исповедали своје грехе, и ако вас је крстио због страха, а ви сте остали неверујући: хоћете ли поверовати мени, када вам ја будем говорио? О, роде лукави и неверни! Ви који чините зло, који прождирете виноград Господа Саваота! Кога од пророка ви нисте убили? Јер мој Отац вам је слао слуте моје, пророке, да траже од вас плодове Свог винограда. Ја сам пренео мој виноград из Египта, Мојсијевом руком, и не штедећи народе, настанио сам га на плодној земљи, поделио га на делове, и његови нараштаји, по речи пророка, раширили су се по земљи, достигли су чак до мора и река других народа; а ви сте уништили његову ограду, тј. одузели су му заштиту, коју му је давао Закон, и мој виноград, лишен ограде, почеле су да пљачкају и једу дивље звери. И када су слуге моје, пророци, почели да траже плодове истинитог, плодоносног винограда, који сам дивно засадио: тада сте ви једног претестерисали, једног сте бацили у јаму, једног сте убили каменовањем. Ево, дошао сам ја сам – Син и Наследник! Постидите се пред правом синовства, уважите достојанство природе Очеве: јерсам ја у Оцу и Отац у мени (Јн 14,10). Ја сам из сажаљења према мом винограду сишао на земљу; без обзира на то, што ја почивам у недрима мог Оца. Предајте ми плодове са мог имања! Али ви, који чините безакоње, припремате се да довршите дело ваших отаца. Они су убили пророке, а ви ћете убити Бога и превазићи ћете их у бешчашћу! Ја сам Наследник; ја сам онај крајеутаони камен, који ће вас, и поред тога што сте га одбацили, ипак покорити. Ја сједињујем две творевине, небеску и земаљску. Ја ћу изградити једну Цркву од анђела и од људи. Ви, пошто сте непријатељи Оца мога, кроз мене ћете се помирити са Њим. Ја објављујем мир, и завет тог мира биће моја крв, која се пролива за спасење света.“
Али Господ није Својом причом уразумио тврдоглаве. Јер они су покрили своје очи, да не виде, и поклопили су уши, да не чују. Из тог разлога, за њих и није засјала светлост јеванђеља. О, безумно слепило Јудеја! Они осуђују сами себе, не схватајући своје речи, и сами себи изричу пресуду. Јер када их је Господ питао: „Шта ће господар учинити онима који тако чине?“ Они су, нехотице, изрекли истину: зло ће погубити зле (јер по свакој правди, они који добровољно чине зло заслужују немилосрдну казну), а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме (Мт 21,41). На тај начин, свештеници и фарисеји су заиста пророковали, ни сами не знајући да то чине. Јер је виноград – народ Господњи – заиста предан другим посленицима, који су у одговарајуће време донели Господу најизобилније плодове. По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове. Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро! (Рим 10,15,18). Они су, као овце, дошли међу вукове, и од самих вукова су начинили овце; тј. Јелине, некада удаљене од Бога, начинили су овцама Христовим, и привели су Господу народ изабрани који ревнује у добрим дјелима(Тит2,14).
Дакле, браћо, обраћам се свима вама који носите име верујућих и који сте се удостојили да се назовете народом Христовим! Немојмо посрамити своје име и немојмо помрачити нашу веру делима безакоња. За нас није довољно само да се називамо верујућима: не, ми нашу веру морамо показати делима. Писмо каже да је један отац имао два сина, и да је првоме од њих отац рекао: „Иди, ради у винограду.“ Син је дао обећање, али га није испунио. Исто то, отац је рекао и другом сину. Али овај који је одустао на речима, испунио је вољу оца на делу; зато је први заслужио прекор, а други похвалу (Мт 21,28-31). Тако се и ми морамо сећати оног одрицања и оног сједињавања, на шта смо се обавезали на светом крштењу. Одбациваћемо ђавола, његове анђеле и свако служење њему, како би остали верни свом завету. А дела ђавола су: прељубочинство, љубомора, завист, непријатељства, љутње, лицемерје, злоречје, подсмевање, гнев, злопамћење, осуђивање, клеветање, магија. Знаци неверја су: немилосрдност, мржња, телесна љубав, телесна похота, шкртост, раскош, пијанство. Служење ђаволу: охолост, сујета, самољубље, надменост, гордост, страст за украшавањем тела. Одбацивши све ово, прилепимо се Христу и ревнујмо у врлинама – чистоти, целомудрености, сиромаштву, трпљењу, миру, љубави, састрадавању, милосрђу, широкогрудости према сиротима, пристојности понашања, одевања и поступања, праведности, смирењу, и нарочито, у понизности Христовој, како би поставши судеоници Христови у страдању, могли суделовати и у Његовој слави, и приносити живу, непорочну жртву Богу и Оцу, у Цркви првородних, у дому оних који се радују!
На крају се обраћам теби, љубљена невесто Христова! Достојно воли Онога који је тебе заволео до краја. Отвори храм срца свог, да се усели у тебе Христос са Оцем и Духом. Искорени из њега све земаљско, како би припремила пут Христу. Одбаци сујетну славу, која је мајка неверја, по речи Христовој: Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога (Јн 5,44)? Истерај из земље срца свог свако маштање о себи. Сви високоумни су нечисти пред Богом: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак4,6). Удаљи од себе сваку самонасладу и самозадовољство, како би се покорила закону јединога Бога: и Он ће те упутити у пристаниште Своје воље. Не уводи другог женика у двор срца свога: јер Христос, Женик твој, ревнује за тебе. Он је сав сладост и жеља. Једино Њему отвори срце своје, и завапи му: „Срце је моје повређено, љубав према Теби ме је распалила и потпуно ме променила, Господе! Ја сам побеђена љубављу према Теби, уђи у дворац Твој, и ја ћу љубити стопе Твоје. Јер сам недостојна тога да Теби кажем: ‘Пољуби ме пољупцем уста Твојих’ (Пнп 1,1). Живи и ходи у мени, по Твом нелажном обећању, и учини ме храмом Пресветога Духа! Заповедај срцу мом, Господе! И господари над њим. Оно је Твоје наслеђе, и начини у мени обиталиште, заједно са Оцем и Духом, распространи у мени владавину Твоју – деловање Свесветога Твога Духа! Јер ти си Бог мој, и ја ћу Те прославити, са беспочетним Твојим Оцем, и са благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
