„КО ЈЕ ПОСЛАО СВЕТЕ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У ЦЕНТРАЛНУ ЕВРОПУ, ЦАР ИЛИ ПАТРИЈАРХ?
Одговор на ово питање је од велике важности за правилно вредновање: а) односа свете браће са патријархом Фотијем; б) њихове повезаности са Римом; и в) циљева мисије.
Према примарним изворима – а то су старословенска Житија Кирила и Методија – мисија је настала овако: принц Моравске, Растислав, послао је специјалну делегацију цару Михаилу ΙII и замолио га: "Пошаљи нам, господару,... епископа и учитеља; јер уистину добри закони увек од вас полазе на све стране.“[1]
Цар је онда сазвао састанак Сената, позвао два брата да присуствују скупу, и овластио их да преузму овај задатак. Цар је био, дакле, тај који је преузео иницијативу у вези са овом мисијом. Али било би прилично погрешно одатле закључити то да је њена сврха, у византијским терминима, била чисто политичка. На првом месту, на цару је било да одлучи – јер он је био тај коме је Растислав упутио своју молбу. Али у сваком случају, такво питање је постојало унутар његове провинције, зато што је била дужност њега као „апостола међу царевима“[2], да пошаље мисионаре ван граница земље ради ширења хришћанске вере. Штавише, мисији овакве природе би били потребни и договор на државном нивоу и значајна финансијска подршка.
У исто време, сигурно је чудно то да се нема помена о томе да је Црква учествовала у овом подухвату; а то је још чудније ако се размотри чињеница да је мисија била послата током периода када је Фотије био патријарх. Ако Црква није била укључена, онда Фотије Велики није учествовао у овој јединственој иницијативи која је за циљ имала увођење Словена у заједницу цивилизованих хришћанских народа.
Било је разних покушаја да се објасни одсуство било какве алузије на умешаност Цркве. Прво објашњење које нуде западни историчари, је да Источна Црква уопштено, и Цариградски Патријархат нарочито, нису били веома заинтересовани за мисионарење – бар после 400. године после Христа. Прилично је јасно да није било тако, пошто је између 400. и 640. године мисионарска активност Источне Цркве донела хришћанску веру многим земљама и народима, од Нубије у Африци до јужне Арабије, и дубоко у Индију, Кину и Грузију. У Европи је такође већина германских племена примила хришћанство из Цариграда. У једном тренутку су, у Венецији, Кирилови противници одбили да толеришу коришћење било којег другог језика у Литургији осим три света језика Крста. Он је побио њихове аргументе тврдећи да су сви народи на Истоку имали Јеванђеље и славили су Бога на свом језику: Јермени, Персијанци, Авазги, Иверци (=Грузијци), Сугди, Готи, Обри (=Авари), Турци, Хазари, Арабљани, Египћани, Сиријци и други[3]. Многи од њих су постали хришћани после 400. године после Христа. У поређењу са овом делатношћу, Западна Црква није имала шта да прикаже осим обраћења Немачке и Британије.
Друго објашњење Фотијеве привидне неумешаности у мисију је то да су Кирило и Методије били наводни Фотијеви противници и подржаваоци патријарха Игњатија и, даље, папе Николе. Неки научници верују да је ова супротстављеност наговештена могућношћу да је манастир Полихроно, којег је Методије био игуман, подржао Игњатија пре него Фотија после раскола 858. године. Други аргумент који се користи да подржи појам о овом супротстављању је да су браћа била добро прихваћена у Риму када су се вратила из Моравске. Игуман цариградског манастира који је био пријатељски настројен према Игњатију није могао, кажу, да буде Фотијев подржавалац; а двојица који су били топло прихваћени у Риму су вероватно били његови противници.
Као одговор овом објашњењу, треба да се истакне да је промена патријарха за време Михајла ΙII и његовог логотета (канцелара), Варде, имала дубоке корене. Они су ревносног али крутог Игњатија заменили Фотијем, веома способним и ученим човеком који је требало да помогне, и делимично да састави, програм за обнову државе. Како су могли да у Централну Европу пошаљу два човека која су била непријатељски настројена према Фотијевој црквеној политици, и стога према самој Цркви? Јасно је да Фотије, човек којег је Михајло одабрао као свог саветника за духовна и црквена питања, којем је доделио важне задатке, и којег је убедио да прихвати позицију патријарха, није био само први који је позван да присуствује заседању Сената, није само одобрио људе који треба да буди послати у Европу, већ их је заправо и одабрао, као што је то урадио и за претходне мисије. Очигледно је да, далеко од тога да су били његови непријатељи, браћа мора да су била његови пријатељи. Штавише, зна се да је Кирило био Фотијев ученик[4], и касније његов колега на Цариградском Универзитету, бивајући постављен за професора философије за време владавине царице Теодоре. Био је, штавише, Фотијев близак пријатељ, 'amicus fortissimus' према римском Анастасију Библиотекару.[5]
После смрти свог заштитника, логотета Теоктиста, Константин - Кирил је пао у немилост политичких ауторитета и изгубио је своју професорску службу. Касније се измирио са царом и Вардом, без сумње захваљујући добром Фотијевом положају. Путовао је са Фотијем у Калифат 856. године, и затим је био послат, по Фотијевојој препоруци, на Крим и у Хазарију. По свом повратку из ове мисије 861. године, 'имао је своје седиште у Цркви Светих Апостола';[6] то јест, латио се професорске службе у Патријаршијској Школи, која је функционисала у локалној области те цркве. Било би чудно за Фотија да је личном непријатељу доделио ову најважнију институцију.
Коначно, не треба превидети титулу Константина - Кирила. Читавог свог живота је био познат као 'Философ', и његово постхумно Житије је насловљено као Житије Константина Философа. 'Философ' није могао да не припада Фотијевој напредњачкој странци, пре него Игњатијевој зилотској фракцији.
Немамо јасних доказа о односу између Методија и Фотија, али имамо одређених наговештаја. Чињеница да му је додељено место игумана манастира Полихроно не значи да је био пријатељски настројен према смењеном патријарху Игњатију.
Заиста, узевши у обзир чињеницу да је његово постављење (за игумана - прим. прев.) било извршено у време када је Фотије био патријарх, и да га је очигледно он одобрио,[7] изгледа да је то било учињено тачно због тога да би се утишали монаси који су подржавали Игњатија и да би се изменила њихова наклоност (мишљење). Постављење је уследило одмах пошто су се двојица браће вратила из Хазарије и са Крима, након што је Фотије понудио Методију епископско седиште, које је он одбио. Јасно је из онога што је изнад речено да Фотије није могао да буде искључен из разматрања која се тичу мисије у Централној Европи. Питање, тако, треба другачије да се постави: зашто извори посебно не спомињу и његово учешће?
Њихово ћутање по овом питању несумњиво је повезано са околностима под којим су писана Житија св. Браће.
Житије Константина Философа је у Риму убрзо после Кирилове смрти, 869. године, написао његов и Методијев сапутник, и сврха је била да се представи јасан доказ да је папа, Хадријан ΙΙ, одобрио коришћење словенског језика у Литургији, и тиме побију оптужбе које су изнете против Методија у вези овога. Житије Методијево је написано 885. године у Моравској са циљем да убеди владара, принца Свјатоплука, који је био и латинофил и германофил, да је мисија била дело византијског цара, и да су се они који су реаговали против ње тако супротставили царским плановима. Било би немогуће, у Житију Константиновом, да се прикаже важнијом Фотијева улога. Спомињање његовог удела у догађајима би поткопало читаву сврху овог списа, јер Фотије је био омражен у Риму и уопште на Западу, а био је већ смењен на Истоку. Нити је такав помен био могућ у Житију Методијевом, због тог што би он умањио улогу цара, која је била у жижи овог дела. То би такође било опасно и због тога што, иако се до сада Фотије већ био вратио на патријаршијски трон и изгладио своје неспоразуме са Римом, још увек није урадио исто са Германима, који су настављали да подржавају учење о filioque. Стога не би било паметно представити Фотија као особу која стоји иза мисије св. Браће. Из истог разлога није било помена ни о Фотијевој улози у Константиновој - Кириловој мисији у Калифату,[8] иако су вероватно ишли заједно, један је био одговоран за верске а други за грађанске послове. У овом контексту такође, таква напомена би се на Западу сматрала провокацијом.
Дакле, нема разлога да се негира да је Фотије, као врховни црквени ауторитет у Византији, имао удела у мисији Кирила и Методија. Заиста, немамо другог избора осим да прихватимо да јесте.
Међутим, поставља се питање: зашто 867. године браћа нису отпутовала у Цариград да поднесу извештај о свом раду, већ су отишли у Рим? Одговор је чудан, али недвосмислен: они нису отишли у Рим својевољно већ су били присиљени. Житије Константиново (15.) нам каже: „И тако је он остао у Моравској четрдесет месеци, и отишао је да би постригао своје ученике“; док у Житију Методијевом читамо: „А када су прошле три године, они су се вратили из Моравске“.
„Они су се вратили“. Враћамо се на место одакле смо кренули – у овом случају Цариград – а браћа су отпутовала тамо да би постригли своје ученике у њиховом месту порекла – Цариграду. Међутим, пошто су прошли кроз Панонију, и оставши неко време са тамошњим владарем, Коцељом, да би подучили и тамошње ученике, на крају су стигли у Венецију. Изгледа да су погоршани односи између Византије и Бугарске утицали на то да је било боље да се у Цариград путује морем. Када су стигли у Венецију, међутим, како Житије Константиново каже,[9] латински бискупи, клирици и монаси су их грубо прихватили („као вране наспрам сокола“) због њихове употребе словенског језика, и изнели су (Латини - прим. прев.) тројезичку (=Trilinguism) јерес.
Оно што је значајно је да Житије Константиново наставља казивајући да „када је римски папа сазнао о њему [Кирилу], пошаље по њега“;[10] што значи да Кирило није првобитно намеравао да оде у Рим, али је то учинио по папином позиву. Када је стигао у Рим, међутим, није га примио папа Никола, већ његов наследник, Хадријан II, који је био добро расположен према њему. Да није било позива, Кирило би отишао у Цариград. Заиста, оно што два брата нису успела тада да остваре, Методије је урадио сам петнаест година касније, када је Фотије поново постављен за патријарха.
Истина је да Фотијева улога није потпуно занемарена, него се он спомиње посредно. Житије Константиново казује, на пример, да је Фотије био Кирилов учитељ, у напомени која је сматрана нешкодљивом: Константин је „изучио геометрију... дијалектику и све философске науке, осим тога и реторику и аритметику... астрономију и музику, као и све друге јелинске вештине...“ код Лава и Фотија[11]. Житије Методијево на крају помиње да се „патријарх такође понашао на сличан начин“;[12] односно, примио је Методија у Цариграду, одобрио његово учење, даровао му раскошне поклоне, и послао га назад у његову архиепископију. Патријарх је био Фотије. Током овог сусрета, не само да су се Фотије и архиепископ срели очи у очи у вези са свим питањима, већ сазнајући о учењу о filioque, други (Методије - прим. прев.) је био убеђен да треба ступити на бојиште против њега (учења о filioque - прим. прев.).
На овај индиректан, скривен начин, су двојица биографа заправо дала Фотију сва признања која му припадају, од почетка до краја мисије. И све ово не оставља места сумњи да Фотије није просто само учествовао у организовању мисије у Моравску и друге словенске земље, већ је играо, уствари, најважнију улогу.
Византија је била суочена са захтевом Растислава, који је вероватно од стране људи из Цариграда који су неко време радили у Моравској био охрабрен да исти поднесе. Принц је тражио епископа и учитеља, који би могао да их научи истинској хришћанској вери на њиховом језику и да им донесе „добар закон“. Цар је одмах одобрио захтев шаљући двојицу учитеља, од којих ће један постати архиепископ Моравске. Сада, како би он могао то да уради ако нису постојали предуслови?
Оно што је заиста било потребно, осим учитеља са познавањем језика, је била азбука прилагођена специфичним фонетским структурама словенског, стварање богословске и црквене терминологије на словенском, и преводи основних богослужбених књига и упутстава. Ово је био тежак задатак ако се узме у обзир неписани и неформирани језик, којем је недостајало речи и израза за изражавање појмова који једноставно нису постојали за културно неразвијен народ.
Мисионари су са собом све ово донели у Моравску; а то је био, ван сваке сумње, плод дугогодишњих припрема. Ове припреме су могле да буду изведене само под окриљем Цркве и у неком посебном центру за изучавање словенског, који је вероватно био смештен у Школи св. Апостола. А покретачка сила која је стајала иза свега овога је био патријарх, Фотије.
У закључку, стога, можемо да кажемо да: а) двојицу браће су у Европу послали патријарх и цар заједно, Фотије обезбеђујући оно што је било потребно са богословске и црквене тачке гледишта, а Михајло ΙΙΙ дајући политичку и материјалну подршку; и б) да је њихова мисија имала и верске и културолошке циљеве.
Панајотис Христу
Извор: Епархија шумадијска
