Култ светог Николе није мимоишао ни словенске земље, па је одмах после примања хришћанства био радо прихваћен.
У XI столећу велику популарност стекао је нарочито у Русији. Дан светитељеве смрти, као и дан преноса његових моштију, 6. децембар, односно 9. мај, веома брзо су прихваћени као празници међу Словенима.
У XII столећу и касније из Русије су слати скупоцени поклони Храму св. Николе у Барију, а слично су радили и српски владари. Тако је, на пример, краљ Милутин 1319. године цркви у којој су почивале мошти некадашњег епископа Мире, послао једну драгоцену икону.
У старој словенској литератури сачуван је опис неколико чуда, која су доспела до нас само на старословенском језику, а чија се радња одвија у Русији или у Византији. То су: свети Никола спасава дете које се удавило у реци Дњепру, чудо са ћилимом, свети Никола открива трговцу где је слуга заборавио злато, чудо са три иконе и чудо са три човека која су претрпела бродолом.
За средњовековну Србију везано је чудо свети Никола враћа вид краљу Стефану Дечанском које је забележио Григорије Цамблак у делу Живот краља Стефана Дечанског.
Радивој Радић, Византија – пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2008.
