Уметност не служи да људима обезбеди хлеб и кров над главом, па се стога њена друштвена употребљивост посматра у контексту оправдавања и ширења неких већ готових идеолошких, философских, религијских идеја, или као пуки украс, чиме служи задовољавању одређених „нижих“, чулних и осећајних потреба.
Украс, додуше, може да се посматра као нешто што човек додаје природи, печат људског стваралаштва на немуштој и неслободној творевини, или као упућивање на скривени поредак ствари, на то да створени свет није (само) хаос, него да у себи садржи образац поретка. Украс је у том смислу представља чулима доступан израз разумевања и доживљавања космоса као поретка, односно лепоте која из таквог поретка произилази, и који представља њен критеријум.
Ипак, хришћанско поимање лепоте никада, у основи, није почивало и никада се није изводило из структура, образаца или хармонија – то је увек био помало успутан и изнуђен аргумент – већ на односу и из односа. Све је лепо зато што је створено и што је – и онолико колико је – у односу према свом Творцу. Лепши смо што смо ближе Богу и што у већој мери учествујемо у Божанском животу, приносећи целу творевину Божијој љубави. Христов лик је у том, и искључиво у том, смислу образац хришћанске лепоте, а после Његовог „узношења Оцу својему“ (Јн 20, 17), лепота је тамо где делује Свети Дух, који, као што знамо, „дише где хоће“ (Јн 3, 8), односно, у нашем људском случају, од наше рођености не од тела, него „од Духа“ (Јн 3, 8).
Уметност би, као знаковни и симболички, чулима доступан посредник између људи и света, човека и човека, па потенцијално човека и Бога – јер и тај однос је однос личности – требало да упућује на ту лепоту, да је изражава и сведочи о њој, о могућности да човек буде „рођен од Духа“ и да још у „овом веку“ живи у светлости васкрсења. Сам наш лик може бити близак и тиме сличан лику Христовом, да и то може бити наш избор у „телу смрти ове“ (Рим 7, 24).
Уметност је за све репресивне, „овосветске“, системе проблематична само када је заиста „опасна“ – кад самим својим чином исказује уверење да свет није само нужност и смрт, него да бар понешто у њему и сами бирамо; када је сама по себи не спектакл него „скандал слободе“. А да је помоћ у том избору, од стране Оног који нас је поново родио – али не у телу – увек ту.
Лепи смо, храбри и слободни – и наша уметност је лепа, храбра и слободна – само када се не потчињавамо строгом и избледелом лицу старца-космоса, него када учествујемо у његовом приношењу, а тиме и приношењу нас самих, његовом истинском лику – дефинисаном светлошћу васкрсења.
Владимир Коларић
