Кроз богату историју дугу сто педесет година (1871–2021), Призренска богословија изнедрила је тројицу поглавара Српске Православне Цркве, велики број архијереја, свештеника, учитеља и друштвених радника. Свакако, сећамо се и њених наставника, професора и ректора, који су уткали своје животе у рад ове образовне институције, спремајући за духовна звања синове Старе Србије. Једна таква личност био је протојереј-ставрофор Војислав С. Катић, професор и ректор, који се пре седамдесет години мирно и тихо преселио у вечност.
.jpg)
Прота Војислав С. Катић рођен је 6. октобра 1875. године у бјељинском селу Бродцу у Босни. Те године због отпора аустро-угарској окупацији, његов отац Сима је морао, заједно с породицом, да се склони у слободну Србију. Настанио се у Шабац, где је Војислав завршио основну школу и три разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду, где је завршио четврти и петри разред гимназије и Београдску богословију 1896. године. По свршетку шестог разреда Кишињевске духовне семинарије уписао се у Духовну академију у Кијеву, као питомац митрополита Михаила (Јовановића) и успешно је завршио1901. године са научним степеном кандидата богословља, обранивши дисертацију на тему Психолошке основе религије. Као изврстан студент понуђено му је да остане при Академији, али га је велика љубав према свом народу вратила у Отаџбину.
У браку са Јеленом, рођ. Ђорђевић, имао је сина Рељу. Кратко је службовао у Учитељској школи у Јагодини, при канцеларији Духовног суда у Нишу и као суплент предавао хришћанску науку у Крушевачкој гимназији од 1902. године, где је и положио професорски испит у новембру 1904. године.
За професора Богословско-учитељске школе у Призрену долази у децембру 1904. године, где је провео цео свој радни век прадајући Свето Писмо, Догматику и Апологетику. О његовом значају за Богословију али и за сам град Призрен, Петар Костић наводи: „Овај завод (Богословије у Призрену) нарочиту захвалност дугује Војиславу Катићу колико за његову солидну спрему, толико и за његову издржљивост према свим незгодана и неприликама које су за време турске владавине са животом биле скопчане.“ А прота Стеван Димитријевић наводи да је долазак Катића у Призрен као образованог професора, Богословија добила нови полет. Више пута прота Катић замењивао је ректора Богословије, а до ослобођења радио је поверљиве послове за Спрску владу.
Године 1916. интерниран је од Бугара, где је у логорима Ески Џумаје и Гор. Паничерева дочекао завршетак Првог светског рата 1918. године. Маја 1919. године, прота Катић враћа се у Призренску богословију.
Колико је углед имао, говори нам и то да му је при оснивању Богословског факултета Универзитета у Београду, понуђена катедра из Светог Писма Новог Завета, коју је одбио из љубави и привржености Богословији при којој је неуморно радио. Избором архимандрит др Симеона (Поповића) за Епископа злетосвко-стумичког, на дужност новог ректора постављен је прота Катић 1934. године.
Прота Катић није писао много, али оно што је написао одаје богослова велике спреме и широког образовања. Познавање ствари, начин излагања и висок стил којим је све писано, служи на част колико писцу, толико и тадашњој богословској науци. Но изнад свега, његова предавања, педагошки одлично обрађена, огледало су његове стручности преко и 35 генерација богослова из те школе зрачиле су за цело Српство, јер је Призренска богословија још од њеног оснивања било стециште омладине свих Српских крајева под турском и аустроугарском управом, а потом у ослођеној Краљевини СХС и Југославији.
За свој немурни рад у црквеној просвети, али и у народу, одликован је протојерејским чинон, напрсним крстом, као и орденима Светог Саве петог, четвртог и трећег степена.
Након више од три деценије проведене у Призренској богословији, прота Војсилав Катић је пензионисан по личној молби, након чега одлази у Београд. Ту је провео остатак живота, али и Други светски рат, када је био ухапшен и саслушаван од Гестапо-а. О послењеим данима живота у једном писму његов син Реља пише: „За перидо живота мог покојног оца после одласка у пензију могу да кажем то да је ишао у цркву на сва богослужења, све дотле док је био покретљив. Последњег Часног поста није могао да оде у цркву па је прићешчиван код куће.“ То је било у пролеће 1952. године. његовој болести није било лека и 8. маја склопио је заувек своје уморне очи овај, XIII по реду, ректор Призренске богословије.
Сахрањен је 10. маја на Новом гробљу у Београду, након опела на којем је чинодејсвовао Епископ будимљанско-полимски Макарије (Ђорђевић). Поред епископа Макарија, беседом су се опростили и прота Ставан Димитријеви, протојереј Арсеније Бркић и Светозар Душанић.
Нека ови скромни редови, буду воштаница на гробу проте Војислава С. Катића, изврсном богослову оног времена, националном и културном раднику и незаборавном професору и ректору Призренске богословије.
Ђакон Будимир Кокотовић
.jpg)
