Благодарећи протођакону др Дамјану С. Божићу из београдске Саборне цркве, преносимо текст, додатак сећању на драгог професора и разредног старешину, Николу Петровића из Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је у Господу уснуо 15. јуна 2022. године. Овај текст у име генерације матураната карловачке Богословије 1993/1998. године потписује протопрезвитер Владимир Ст. Димић, парох Светониколајевског храма у Барајеву.
Заиста све је таштина, а живот је сен и сан, узалуд се потреса свако на земљи рођени, као што рече Писмо: кад свет стекнемо, тада се у гроб селимо, где су скупа цареви и нишчи. (Сједалан на опелу)
Са намером отпочињем овај скромни некролог са добро знаном црквеном песмом. Знао је то, веома добро, професор карловачке Богословије, господин Никола Петровић и живео је за живот вечни, васпитавајући пре свега својим примером, на првом месту чланове своје породице, а затим и генерације и генерације ђака Богословије Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Сваки ђак је у њему могао да види оличење доброте и љубави које се огледала у његовом господству и достојанству, а из кога је извирало васпитање и образовање утемељено у молитви. Његову отмену личност красила је изнад свега умереност у свему, што свако може да посведочи ко га је и мало познавао. Слободно се за њега може рећи да је он био најбољи пример како се обавља узвишена служба професора у Богословији.
Сећам се септембра1993. године. Зову ме из зборнице да се јавим на телефон оцу који се брине како ми је у школи коју сам тек уписао. Одмах му се жалим да ми је неко узео папуче и да ми купи друге првом приликом када дође у школу да ме посети. Иако је зборница била пуна професора и сви су могли да чују разговор, једино ми је по завршетку разговора пришао професор Никола који је желео да сазна где спавам, ко је са мном у соби, где ми се налази кревет... И поред мог инсистирања да је то небитно и да је можда неко узео папуче да се само послужи, он се и наредних дана интересовао да ли сам пронашао папуче. Његова брига за сваког ђака је била непрестана.
Молитва му је била изнад свега! Немогуће је било ући у карловачки Саборни храм Светог Николаја на јутарње и вечерње богослужење, а поготово на бденије и Свету Литургију, а да у крајњем десном углу не приметите професора Николу.
Ђаци често причају у цркви на служби, поготово они најмлађи. Онај који је знао да се појави и само да им стане иза леђа, чисто да их подсети где се налазе, био је професор Никола. Никада никог није опоменуо, чекао је да га или причалице или други ђаци примете и да тог момента свако утихне. Питао сам се годинама зашто не опомене или викне као и други професори, а онда сам једном приликом приметио да се он и тада тихо моли.
Много је волео када се ђак бори и труди да добије бољу оцену. Увек је први излазио у сусрет да поклони оцену за бољи успех. Волео је труд и пажљивост, нарочито на богослужењу и умео је несебично да га награди. Једном приликом је на часу хришћанске историје упитао цео разред о чему је чтец читао на прошлонедељном апостолу. Само један ученик је рекао да је тема била избор првих седморице ђакона у Цркви. Наравно одмах је добио пет у дневник. А његову материјалну дарежљивост према ђацима, нарочито према онима који се труде да читају и поју у цркви, немогуће је исказати. То је само мали део онога ко је, шта је и какав је био овај врли посланик у образовању и васпитању будућих пастира Цркве Христове.
Рођен је од оца Милоша и мајке Анђелије у селу Ратини недалеко од манастира Жиче 12. јуна 1945. године. После Основне школе уписује и завршава Богословију Св. Саве у Београду. Жељан новог искуства, Теолошки факултет дипломирао је у Атини у Грчкој, а постдипломске студије у Регенсбургу у Немачкој. Цео свој радни и остатак животног века, провео је у Сремским Карловцима. Из брака са супругом Душицом добио је синове Милоша и Петра, који му је са снајом Маријом подарио унуке: Димитрија, Костантина и Теодора. Петар је кренуо очевим стопама. Свршени богослов и дипломирани теолог са породицом живи у Београду и професор је верске наставе.
Професор Никола се упокојио 15. јуна 2022. године. Сахрањен је сутрадан у родном селу Ратина. Опело над покојним професором обавио је ректор карловачке Богословије, протопрезвитер-ставрофор Јован Милановић уз саслужење бројног свештенства, ученика професора Николе, у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Ратини, а чији је ктитор рођени брат почившег професора Николе, такође професор, Миодраг Петровић.
Вечан покој драги и веома поштовани професоре. Помените нас у Вашим молитвама пред Престолом Господњим, као што сте нас и овде непрестано помињали у крајњем десном углу карловачких храмова подсећајући нас увек на оне јеванђељске речи: „Али ће многи први бити последњи и последњи први“ (МТ. 19,30).
У име генерације матураната карловачке Богословије 1993/1998
Протопрезвитер Владимир Ст. Димић,
Парох Светониколајевског храма у Барајеву
Извор: Радио Слово љубве
