У понедељак, други по Духовима, када наша Света Црква прославља светог Теодота Анкирског, Преосвећени Епископ Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Василије Старовлах, јерођакон Јован Прокин, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: Милош Коцић, Василије Тешић, и Сава Конатар. За певницом је појало братство храма са верним народом.
После прочитаног Јеванђеља, Преосвећени се обратио верном народу, тумачећи и поучавајући га, утврђујући га у спасоносним истинама наше вере: „Човек брине што јесте у природи његовој, хоће ли имати шта да једе, да спава, хоће ли имати ово или оно. Све то Бог не брани, не брани да бринемо о себи, али брани Бог да те бриге овоземаљске, наше, да нас не одведу и да не занемаримо ону најважнију и најпотребнију бригу, а то је спасење наше. Зато наше Јеванђеље каже: не брините се шта ћете јести и пити, јер све ово ишту незнабожци, а зна Отац ваш небески шта је вама најпотребније. И данашње Јеванђеље каже да је за нас најпотребније Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати. Када је наша брига усмерена на првом месту на спасење, даће Бог да одржавамо наш свакодневни живот. Цар Давид зато каже: не видех праведника остављеног ни деце његове да просе. Живот је у праведности, живот је у истини а истина је једна а то је Христос. Живот је у праведности, Цркви, по Јеванђељу, и живот је са Црквом. Браћо и сестре нама Господ Христос не брани да употребљавамо храну која нам је потребна за одржавање тела. Али не би требало то да нам буде главна преокупација, да све бриге сведемо тамо на оно шта ћемо да једемо и у шта ћемо да се обучемо, и да наша брига не буде сведена само на тело, да при томе не оставимо места за бригу о души. Душа је нешто што је највредније... Треба искати оно што је потребно за душу. А шта је потребно за душу? То Царство Божије о коме нам говори Јеванђеље али и правду Божију, то је Богочовечански пут живота, јеванђелски пут живота, и када то човек иште, када мисли и размишља о томе, онда се он неће расипати у својим мислима, неће му мисли ићи тамо где не треба, а када човек обуздава своје мисли он обуздава и своја недела. Дакле, браћо и сестре Христос нас упозорава да не треба да идемо од тела ка души, и опет нам каже: то исто ишту незнабожци. То је пут оних који не знају за Бога браћо и сестре. Иде се од пута душе ка телу, од Бога ка човеку, од центра ка периферији. Душа је оно што је главно, а тело је како кажу оци додатак души, јер душа живи у нашем телу. Тело је створено да душом живи. За доброг човека кажемо: он има душу. Тело је створено да душом живи, да душа низводи од Бога вечне вредности, а смисао човековог живота јесте управо наћи то Царство Божије и испунити душу Царством Божијим. Када су питали Бога где је Царство Божије, Он је одговорио: унутра у вама. У човеку је и Рај и пакао. Ако човек живи за то Царство Божије он га је већ уселио у себе, такви људи ходају земљом а мисле на небо.
Данашње Јеванђеље се завршава речима: не брините се за сутра јер је сваком дану доста свога зла. Не брините се за сутра, већ за данас. То не значи да не треба да мислимо за будућност. Шта нам вреди ако мислимо за сутра, ако тај дан не доживимо. То је оно што Апостол Павле говори: сад је време и час спасења. Нама свагда и у сваком моменту је потребан Бог, спасење и Царство Небеско. Овде нас Јеванђеље упозорава да на данашњи дан гледамо као на дан у којем треба да нађемо то Царство Небеско, да нађемо Христа, да Христа уселимо у себе. Ако Христа не уселимо данас у себе, онда ће нам тај сутрашњи дан бити пропадљив. Дакле да гледамо на данашњи дан као на дан спасења, као на дан када ћемо стећи ту вечност. Ту вечност можемо и да изгубимо ако нас Господ призове себи, а ми нисмо нашли Царство Божије, а нисмо га ни тражили. А Господ каже: иштите и даће вам се тражите и даће вам се. Треба човек да зна како да тражи Царство Небеско и спасење, и све друго. Као што ми хоћемо да позјамимо од човека, ми идемо да тражимо у смирењу и понижењу или ћемо казати: мораш ми дати. А ми ако га замолимо и он осети тај вапај да га молимо из душе, онда ће се и човек сажалити и даће нам. Ово данашње Јеванђеље завршава се речима: Доста је сваком дану зла свога. Доста је сваком човеку у једном дану својих невоља, мука и брига, оставимо и те бриге, дајмо их мало Господу. Кажимо: Господе не могу да бринем своју бригу. Господе ево мојих мисли, не умем да управљам њима. Не знам како да ти захвалим како да ти благодарим. Дакле, браћо и сестре да се помолимо да нам Господ помогне да задобијемо Царство Небеско и спасење. Ово Јеванђеље нас опомиње да барем у посту да се одрекнемо од поједине мрсне хране, да умножимо молитву, да умножимо неко добро дело, да стекнемо подвиг, јер ако само будемо наш пост свели на неједење хране, нећемо имати користи од таквога поста. Пост треба да прати молитва. Пост и молитва, то се не може одвојити. А значај поста и молитве управо је казао Господ: постом и молитвом се и демони изгоне. Зато нека нам Господ помогне да га изнесемо са радошћу, духовном. А изнећемо га ако управо знамо зашто нам је пост дат. Он је дат да се уздржавамо а човек који се не уздржава не може доћи до спасења. Нека нам Господ помогне и Бог вас благословио“.
Извор: Епархија шумадијска
