Човечанство и природа су директно међусобно зависни. Глатко и хармонично функционисање стварања зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би стварање правилно функционисало поништени. Недостатак поштовања према природи довео је до превирања у екосистему, оштећења стратосферског озонског омотача, загађења мора и обала неразградивим отпадом и нерационалне експлоатације биљног и животињског царства.
Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног. Ову нашу двоструку природу истичу свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’. Бог је створио човечанство од праха из земље, дунуо на њега и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића. Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да бисмо истакли своју супериорност и чињеницу да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање.
Наравно, наша власт над материјалним стварањем није ни потпуна ни неограничена. Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и делујемо без произвољног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали. Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према фрази у књизи Постања „да се бринемо и чувамо је“ . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити. Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли стварање и да живи у складу са њом и другим људима. Хармонија и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и одржава сва бића у постојању. Када би Бог макар на тренутак престао да спроводи своју кохезивну вољу, универзум више не би постојао. Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели. Он обезбеђује све. Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу. Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Стварање непрестано говори о слави вечног Творца. ‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста.
Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту стварања примили као божански дар, као благослов. Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светитеља подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваког предела, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем. Људи су данас, нажалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена. Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка. Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима. Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма. Уништавамо природу, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу. Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да, у покајању, упутимо хвалоспеве нашем Тројичном Богу, Створитељу васељене, који времена и годишња доба одређује једино својом влашћу. Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и потоњим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо ‘имиџ’ и да се пењемо лествицом која води у ‘подобије’, у вечно блаженство царства небеског.
Презвитер Хараламбос Бусиас
