Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, јавила се и жеља свих Српских архијереја за уједињењем у једну Српску Православну Цркву. У то време православни Срби су били организовани у неколико различитих покрајинских цркава (Београдска, Карловачка и Црногорска митрополија, Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини и Српска Православна Црква у Старој Србији које је била под јуриздикцијом Цариградске Патријаршије, и две српске епархије: Далматинско-истарској и Бококоторској). Иако су се на територији Аустро-угарске налазиле Карловачка митрополија, Српска Црква у Босни и Херцеговини, као и Буковинско-далматинска митрополија, бечке власти нису желеле да ове покрајинске цркве сачињавају једну Православну Цркву.
Архијереји босанско-херцеговачких епархија 14. децембра 1918. године донели су одлуку да се присаједине Митрополији београдској с тим да се издејствује канонски отпуст из Цариградске Патријаршије.
У име Епархија далматинско-истарске и бококоторско-дубровачке, епископ Димитрије (Бранковић) обратио се Синоду Карловачке митрополије „ради поновног примања у крило матере Цркве Митрополије карловачке, камо је тај део Српске Православне Цркве припадао до 1874. године из чисто политичко-државних разлога, који су сада распадом Аустро-Угарске монархије престали.“
Већ 18. децембра у Сремским Карловцима одржана је прва конференција српских архијереја којом је председавао Димитрије (Павловић) Архиепископ београдски и Митрополит Краљевине Србије. Конференцију је као домаћин отворио Епископ пакрачки Мирон, а након поздрава председавајуће место препустио је митрополиту Димитрију. У раду ове конференције узели су учешће архијереји: пакрачки Мирон, дабробосански Евгеније, бањалучко-бихаћки Василије, зворничко-тузлански Иларион, вршачки Гаврило, темишварски Георгије, будимски Георгије, далматинско-истарски Димитрије и викарни епископ Карловачке митрополије Иларион (Зеремски).
Епископ Мирон на самом почетку рада приказује одлуку Архијерејског Синода Карловачке митрополије од 18. децембра 1918. године у којој се наводи: „Изриче сједињење своје црквене области са осталим српским црквеним областима у уједињеној држави Срба, Хрвата и Словенаца успостављањем јединства какво је постојало до 1710. године у Српској патријаршији, а које ће законитим и прописаним од Васељенске Цркве путем по позваним чиниоцима уредити и придржавајући Митрополији карловачкој право пристанка код уређивања односа њезина према јединственој Цркви и држави.“ Митрополит Евгеније присутним архијерејима саопштио је одлуку босанско-херцеговачких архијереја о припајању поменутих митрополија Митрополији Србији. Одлуку о присаједињењу епархија у Далмацији и Боки Которској прочитао је епископ Мирон.
По саслушању свих прочитаних одлука, митрополит Димитрије изјавио је „у име своје црквене области да пристаје на уједињење и да ће тој својој изјави привити накнадно одлуку свог архијерејског Сабора.“ Константована је „једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тога црквенога уједињења успостављањем Српске Патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа.“
Како је већи део Епархије будимске остао изван уједињених територија, епископ Георгије (Зубковић) пише: „молим да се црквени одношаји тих делова по позитивним факторима уреде, изјављујући жељу да се одржи јерархијско јединство, какво је пре 1710. године постојало у Пећкој патријаршији.“ Поводом изјаве Будимског епископа донета је одлука да се умоли државна влада да посредује и настоји да се међународним уговорима обезбеди црквено-просветни развитак тих делова.
Епископу Илариону (Зеремском) поверено је да изради привремене Уредбе о избору Патријарха српског, као и нацрт Уредбе за Духовне академије и Богословије. Такође, истакнута је потреба за издавањем званичног и стручног богословског листа, а од краљевске владе затражено је да хитно реши материјално питање парохијског свештенства. Установљен је привремени Одбор коме је поверена привремена организација уједињене Цркве до њеног коначног уређења. Одбор су сачињавали: митрополит зворничко-тузлански Иларион, као председник, и епископи темишварски Георгије, нишки Доситеј, далматинско-истријски Димитрије и викарни епископ Иларион. Уредбом о устројству Средишњег Архијерејског Сабора одбор је преименован у Први средишњи Архијерејски Сабор у који је ушао Митрополит цетињски Митрофан (Бан), а изостао је Епископ далматинско-истријски Димитрије, који је по својој жељи умировљен. Мандат Средишњег Архијерејског Сабора трајао је до избора првог Патријарха српског 1920. године.
Друга конференција архијереја одржана је у Београду у марту 1919. године под представништвом митрополита Митрофана (Бана). Трећа конференција је одржана крајем исте године у Сремским Карловцима, када је усвојен нацрт Закона о проглашењу и успостави старе Српске Патријаршије. Епархије буковинско-далматинска и бококоторско-дубровачка добиле су отпусни лист 9/22 новембра, а Архијерејски Сабор Карловачке митрополије 7/20 децембра 1919. године прима их у своје канонско окриље.
Влада Краљевине СХС водила је у Цариграду преговоре са Васељенском Патријаршијом за присаједињење неколико епархија и њихових делова који су се налазили на територији која је после Балканских ратова (1912–1913), присаједињена Србији, као и епархија у Босни и Херцеговини које су после Првог светског рата припале новој држави. У марту 1920. године Синод Васељенске Патријаршије одобрио је да се све епархије тих покрајина које су се нашле у саставу нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, ослободе од дотадашње њезине власти и да се присаједине Аутокефалној уједињеној православној српској цркви Краљевине СХС. Синод је, такође, признао проглашење уједињења покрајинских цркава, као и двеју епархија у Далмацији и Боки Которској, и прима је као у Христу сестру, која има и ужива сва права аутокефалности и самосталности према прописима и реду Свете Православне Цркве. Са овом одлуком о уједињењу сагласила се и државна власт.
Три месеца од признавања од стране Цариградске Патријаршије, престолонаследник Александар у име Краља Петра I Карађорђевића указом од 17. јуна 1920. године, признаје црквено уједињење у једну Аутокефалну Уједињену Српску Православну Цркву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Изван државних граница нашла су се три епархијска центра, Будим, Задар и Темишвар, Скадар са околином, српске православне црквено-школске општине у Бечу, Трсту, Ријеци и Пероју, као и Српске Православне црквено-школске општине у Америци и Канади.
