У данашњем читању одјељка из Светог јеванђеља смо чули можда у први мах тешко разумљиве ријечи које Господ Исус Христос упућује својим апостолима говорећи да Он није дошао да донесе мир на земљу него мач, да је дошао да растави човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине.(Мт 10,34-36).
Није необично да ове ријечи звуче чудно и несхватљиво свакоме ко је прије тога чуо Христову проповјед о праштању и љубави. Свето писмо је пуно свједочанстава дјела Христове љубави према човјеку. Па и сам догађај Његовог рођења је описан као пројава небеског мира који се дарује свијету: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља клицаху анђели Божији оне Витлејемске ноћи (Лк 2,14).
Прије неголи ће изговорити ове ријечи, Господ Исус се, како Свети Јеванђелиста Матеј свједочи, обраћа изабраној дванаесторици апостола дајући им власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи. (Мт 10,1) Учитељ их шаље у свијет као овце међу вукове да проповједају Царство небеско изгубљеним овцама дома Израиљевог (Мт 10, 6) упозоравајаћи их да ће њихов пут бити пут страдања, и да треба да буду мудри као и змије и безазлени као голубови. (Мт 10,16) Али Христос уједно и тјеши своје ученике позивајући их да се не боје оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него више да се боје онога који може и душу и тијело погубити у паклу. (Мт 10,28)
Набрајајући сва искушења и страдања која ће задесити апостоле Господ закључује на крају да ће свакога који га призна пред људима и Он сам признати пред Оцем својим који је на небесима. А онога кога се одрекне пред људима, одрећи и Он пред Оцем својим који је на небесима. (Мт 10,32-33)
И управо се овдје открива порука коју Христос поручујуе својим ученицима а преко њих свима нама који себе сматрамо Његовим сљедбеницима. Признати Господа Христа пред људима, значи исповједити вјеру у искуство сусрета са Њим овдје и сада. Вјеру у то да смо у нашем бићу доживјели, необјашњиву силу присуства преображавајуће љубави Онога који је кроз љубав створио све.
Тек када нас обасја свјетлост унутрашње спознаје о томе да смо сви ми дјеца Божија коју Отац небески зове себи у наручје, нам постаје јасно, да све што у нашем животу сматрамо вриједним – било да је ријеч о породици, љубавној вези, пријатељству, друштвеном статусу или пословном успјеху, добија свој смисао и постојање тек у преображајном сусрету са Богом.
Христос не руши наше породичне и пријатељске односе, нити нас позива да их се одрекнемо. Он својим доласком у свијет и тајанственим откривањем Божијег плана о спасењу свега и свих показује сваком од нас да живот и све оно што га чини вриједним, наш однос према ближњима, пријатељима, нама драгим људима, има шансу да уђе у вјечност. Али само ако га ослободимо од сјенке пропадљивости. У супротном, свим нашим односима, ма колико год нам драги били, пријети изчезнуће и крај.
Христос нас позива на рат против ускогрудости, сујете, себичности, зависти, мржње и свих осталих страсти које растакају наше биће удаљавајући нас од другога, од ближњега, удаљавајући нас од Бога.
Сви свети које Света Црква данас прославља су свједоци и исповједници благодатне силе откривене љубави Божије човјеку. Свети људи, мушкарци и жене, млади и стари, су у једном тренутку свога живота препознали призив Христов и одазвали су се на њега, одбацивши и одрекавши се свега да би на крају добили све.
Наши свети нам показују пут који води ка Животу, ка Христу, свједочећи да борба за добро, за правду, за љубав има смисла, иако то често изгледало супротно.
Да нам Господ свима подари храбрости не би ли и ми у одсутном тренутку признали пред људима да смо носиоци имена имена хришћанског и печата дара Духа Светог. Амин.
