У делу јавности су се током претходних дана појавиле одређене критике одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о новом канонском статусу Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. Углавном, највише су отварана питања статуса манастира и цркава из немањићког периода, оснивања „српске епархије”, „тајновитости” и „исхитрености” саборских одлука, „предаје српског културног наслеђа” и евентуално идентичног поступања на Косову и Метохији у будућности. Постављено је и питање шта је у овом случају добила СПЦ.
Питања су легитимна, коментари су очекивани, али је евидентна неупућеност многих у ову тему уопште. Нека од ових питања коришћена су за брзоплето изрицање јавних осуда. Упитни су разлози одређених јавних личности које досад нису биле запажене по интересовању за ова питања, али је уочљиво да њихови разлози и циљеви које желе да постигну јавним осудама СПЦ и патријарха српског Порфирија уопште нису црквеног карактера.
Томос о аутокефалности МПЦ – ОА, који је обнародован на Светој патријарашкој литургији у Саборној цркви у Београду 5. јуна ове године у црквеноправном смислу јесте важан црквеноправни акт. Издавању томоса су претходиле одлуке Светог архијерејског сабора.
Начин доношења саборских одлука
Сазивање, рад и начин одлучивања Светог архијерејског сабора прописани су Уставом СПЦ и Пословником о раду и те црквеноправне норме су непромењено на снази од 1931. године до данас. Одређени свештени канони православне цркве, такође, уређују начин рада и одлучивања Архијерејског сабора и ту само за неупућене постоје непознанице.
Одредбом из члана 57 Устава СПЦ прописано је да је Свети архијерејски сабор највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт, поред осталог, и у пословима унутрашњег уређења цркве. Дакле, Свети архијерејски сабор је једини орган СПЦ који је надлежан да доноси и одлуке у погледу унутрашњег уређења цркве. Надлежност Светог архијерејског сабора је у погледу одлука о МПЦ – ОА неспорна, а одлуке су донете једногласно.
Ни за једну саборску одлуку није предвиђена претходна јавна или унутарцрквена расправа. Ни овом случају није постојала обавеза да се шира или црквена јавност претходно упознаје с предметном темом, нити да се пак прибављају мишљења од лица која нису чланови тог црквеног органа. Саборске одлуке се обзнањују после, а не пре њиховог доношења. Исти је случај био и 1959. године када је Свети архијерејски сабор за време патријарха Германа донео одлуку о признању аутономије МПЦ и прихватању њеног Устава.
Статус манастира и цркава из немањићког периода
Истина је да се на простору данашње Републике Северне Македоније налази одређени број манастира и храмова које су саградили владари из светородне лозе Немањића, али и српска властела и верни народ. Осим њих, постоје и светиње и друге црквене установе које су саграђене у периоду од српског ослобођења тих крајева 1912. до 1941. године. Уз њих, наравно, треба поменути и друга непокретна добра (манастирске и црквене поседе) и покретна црквена добра (иконостасе, иконе, богослужбене књиге, црквене утвари итд.).
Ради сагледавања овог питања неопходно је познавање црквеноправног и правног статуса црквених светиња од којих многе имају културноисторијску вредност. У делу јавности је на крајње недобронамеран начин намерно стварана слика да се СПЦ у мају ове године „одрекла светиња из немањићког периода”, а такве тврдње уопште нису тачне.
Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ. Од 1967. године ниједан српски патријарх, епископ или свештеник није служио у немањићким и другим светињама на територији данашње Републике Северне Македоније.
Наиме, одлуком Светог архијерејског сабора о признању аутономије МПЦ 1959. године сва црквена имовина на територији ондашње СР Македоније постала је имовина епархија, манастира и црквених општина аутономне МПЦ. Довољно је само да се погледа Устав МПЦ из 1958. године, који је, уз захтевање одређених измена и допуна, прихватио Свети архијерејски сабор. Свети архијерејски сабор је 17. јуна 1959. године затражио измене у 37 чланова Устава МПЦ, који је једнострано усвојен на Црквено-народном сабору од 4. до 6. октобра 1958. године. Од измена и допуна у 37 чланова Устава МПЦ које је затражио Свети архијерејски сабор ниједна се није односила на статус црквене имовине у СР Македонији.
Откада су после рата у Југославији формирани катастарски операти, комплетна црквена имовина на територији СР Македоније је укњижена као својина епархија, црквених општина и манастира тадашње аутономне МПЦ. Над храмовима и манастирима и њиховом покретном и непокретном имовином на територији СР Македоније епархије, манастири и црквене општине СПЦ од 1959. године нису имали ни право својине, ни право државине. Управо због те непобитне чињенице Свети архијерејски сабор се у мају ове године није ни могао одрећи права којих нема већ више од пола века. Није тачан навод да „власнички листови и укњижбе могу постојати само када су у питању црквени објекти релативно новијег датума, никако они који су подигнути пре седам или осам векова”. Значи ли то да Студеница, Жича и древне српске светиње немају „власничке листове” и „укњижбе” и да њихови титулари нису манастири СПЦ, који су правна лица од средњег века до данас? Древни манастири и храмови у правном смислу никада нису представљали „народну” него црквену имовину. „Народна имовина” као таква не постоји у правном смислу, него искључиво имовина државе, физичких и правних лица, а црква и други црквеноправни субјекти имају својство правних лица у правном поретку. Прихватањем формулације у томосу да се светиње предају „на коришћење” додатно су потврђена и призната историјска права СПЦ на територији Републике Северне Македоније.
Важно је да се зна да су 1219. године, после добијања аутокефалије, све православне епархије, манастири и храмови нове Архиепископије српске са седиштем у Жичи, који су раније припадали Охридској архиепископији, припали нашој архиепископији, на чијем се челу налазио Свети Сава. Довољно је да се помену Рашка и Призренска епископија или Петрова црква.
СПЦ се на овај начин није одрекла свог духовног и културног наслеђа. Српско црквено културно наслеђе у Републици Северној Македонији, али и у другим државама изван Републике Србије, може и мора да се штити од промене његовог историјског идентитета. У овом случају ће се то сигурно и даље чинити, али убудуће ће се та врста заштите вршити добром сарадњом с македонским државним и црквеним ауторитетима, које досада, нажалост, није било, али и уз поштовање међународних конвенција о културном наслеђу.
Извор: Ин4с
