Јеромонах Макарије (Имамовић), игуман свештене обитељи Светоуспенског манастира Савина у Херцег Новом, говорио је за ТВ Прва, указујући на значај ове древне светиње коју можемо назвати православном душом Боке Которске.
Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку.
Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека.
Окосницу ризнице манастира Савина у највећој мјери чине свештени предмети који су припадали манастиру Тврдош, међу којима су се налазили и предмети који су у Тврдош доспјели из манастира Милешеве. У Савину су их донијели монаси који су се предвођени владиком Саватијем Љубибратићем 1693/4. године након разарања Тврдоша настанили овдје и обновили манастир. Временом су се прикупљали и свештени предмети који су аутохтони савински тако да данашња манастирска ризница чини јединствену цјелину која обједињава наслеђе ове три знамените српске светиње.
Најзначајнији свештени предмет који се чува у манастирској ризници је крст Светог Саве. Ово је, колико је познато, једини крст који је припадао Светом Сави а који је остао сачуван у Српској Православној Цркви. Претпоставља се да је из Милешеве пренијет у Тврдош а затим у Савину, мада се не искључује ни могућност да га је сам Свети Сава оставио овдје онда када је походио ове крајеве и када је осветио темеље манастирске цркве Светог Саве коју је посветио свом небеском заштитнику Светом Сави Освећеном.
Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично.
Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа.
