На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети кнез Стефан штиљановић, деспот српски; Свети свештеномученик Јеротеј атински; Преподобни Амон; Преподобни Павле препрости; Свети Гурије и Варсануфије; Преподобномученик Петар; Света мученица Домнина; Свети мученик Давикт; и Преподобни Јован из села Лампадос.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника светих Стефана и Јелене (Јелисавете) Штиљановић
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ КНЕЗА СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА, деспота Српског
ПОСЛЕ пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.
Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима.
Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром.
Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529. г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.
Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.
Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.
Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана.
Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.
Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено.
Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.
За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском).
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕРОТЕЈА, епископа Атинског
СВЕТИ Јеротеј родио се у Атини. Био један од девет чланова Ареопага. Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Еванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро руководи стадом својим словесним, и најзад мученички сконча за Христа, коју му даде двојан венац у Царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА
ПРЕПОДОБНИ отац наш Амон беше родом Египћанин. Још у детињству остаде сироче. Одгајен у страху Божјем, он израна љубљаше читање Божанских књига. А кад Амон постаде пунолетан, његов стриц га стаде терати да се ожени. Претпостављајући девство браку, али у исто време желећи да испуни вољу своме стрицу, Амон стаде размишљати на који би начин сјединио то двоје. И он поступи овако. На дан свадбе, када се сви разиђоше, и он се обрете у ложници сам са невестом, затворивши врата он рече невести: Послушај ме, сестро, и пристани на оно што ћу ти рећи: брак у који смо ступили нимало није бољи од девствености, стога ћемо добро учинити ако не будемо спавали заједно већ одвојено, да бисмо, сачувавши девственост, угодили Богу.
Рекавши то, Амон извуче из својих недара књижицу и стаде као од лица Христа и Апостола читати девојци, која није знала Писанија, спасоносне речи Божанског учења. Читајући он је, по даној му од Бога благодати, и од себе додавао поуке и саветовао јој да води чист и ангелски живот. А она тронута, рече: Господине мој, пристајем на све што ми говориш; и пошто ти претпостављаш девствени живот, то и ја исто хоћу, и готова сам чинити све што ми наредиш. – Тада Амон рече: Хоћу да живимо одвојено: ти у једној кући, а ја ћу у другој. – Но невеста, не желећи такву подвојеност, рече: He, господине мој, живећемо у једној кући, али ћемо одвојено спавати.
Пошто се тако договорише, они стадоше водити девствени живот. И њихов брак постаде врт у коме цветају кринови девствености, врт ограђен целомудријем и расхлађиван росом Духа Светога. У таквом браку они проведоше осамнаест пуних година, проводећи време у великим подвизима: у посту и уздржању, у бдењу и молитвама, и телесном раду. Девственица је у кући радила и трудила се, а Амон је мучио своје тело радећи по читав дан у својој башти. Увече пак, по повратку кући, он је са својом светом супругом, или боље рећи сестром, јео по мало хлеба. У поноћи су обоје устајали на молитву. Рано зором Амон је опет одлазио на свој посао, и радио до увече. Тако ово двоје у младим годинама својим, живећи као усред огња, не сагореше: јер умртвише уде своје што су на земљи – страсти своје.
Водећи такав живот осамнаест година, они достигоше савршену чистоту и светост. И једном девственица рече Амону: Хтела бих ти нешто рећи, господине мој; послушаш ли ме, по томе ћу познати да ме заиста љубиш у Богу. – Он јој одговори: Реци, сестро, и ако буде корисно, ја ћу те послушати. – Тада девственица рече: Гоеподине мој, више ће нам доликовати да живимо сасвим одвојена. Ти си човек свет и праведан и чист, и ја, колико могу, следујем твоме животу. Хајде да живимо потпуно одвојено, да би и други имали користи од нас. Није добро да твоја тако велика врлина, због заједничког живота са мном, буде сакривена од оних који би се могли користити њоме и подражавати твоје целомудрије. – Чувши то, Амон прослави Бога који приклони срце њено ка сасвим одвојеном животу, за којим је он одавна жудио. И рече јој: Госпођо сестро моја, ако је TO no вољи теби, онда да напустимо заједничко становање. Ето, ти остани у овој кући, a ja ћу отићи на друто место.
Пошто се помолише Богу, они се растадоше. Амон оде у Нитријску Гору и замонаши се, а тобожња његова жена, оставши у кући својој, за кратко време сабра мноштво девојака и уневести их Христу, а сама постаде њима игуманија.
Настанивши се у Нитријској Гори Амон провоћаше пустињачки живот, у каквим трудовима и подвизима то само једини Бог зна, коме он дан и ноћ служаше у топлини духа. И проведе у том пустињачком животу двадесет две године, и показа се савршен монах. А Бог прослави свога угодника давши му дар исцелења, и светитељ исцељиваше разне болести људи који долажаху к њему.
Једном доведоше к њему младића кога беше ујело беено псето. За време напада младић је гризао своје тело. Родитељи његови, припадајући к ногама светога Амона, мољаху га да им исцели сина. Но светитељ им рече: Што ми муке задајете тражећи од мене оно што превазилази моје силе. Та у вашим је рукама и болест и исцељење вашега сина: јер ви украдосте вола оне удовице (светитељ рече њено име), закласте га и поједосте; зато јој вратите живога вола, и син ће ваш бити исцељен. – Чувши то, родитељи побеснелог младића се препадоше што светитељ зна њихову тајну, исповедише свој грех, и заклеше се да ће украћено вратити. Тада се светитељ помоли Богу, исцели младића, и отпусти их с миром. А они, с радошћу се вративши дома, тог часа дадоше удовици другога вола место украденог и поједеног.
Негда дођоше к преподобноме два човека за благослое. Светитељ их замоли да му донесу воду за потребе долазника, јер један од ове двојице имађаше камилу а други магарца. Они узеше велики суд и кренуше са горе по воду. Када напунише суд водом онај што имађаше камилу рече: Суд је велики а гора висока, зато не желим да оваквим теретом уморим своју камилу. – И оставивши свога друга он оде својим путем, не враћајући се к светитељу. А онај други натовари воду на свог магарца и с великом муком једва је узнесе на гору к преподобноме. Угледавши га светитељ му рече: Бог те благословио за твој труд, чедо! Знај друг твој који не хте да донесе воду за потребу нашу, сада је у жалости, јер се лиши своје камиле. – Тада овај човек крену за својим другом, и нађе га где плаче, пошто му камилу беху појели вуци.
Овог преподобног Амона спомиње свети Атанасије Велики у Житију преподобног Антонија, где он пише о њему ово: Једном преподобни Амон са учеником Антонијевим Теодором иђаше к Антонију. Када дођоше до велике реке, зване Ликос, коју им је ваљало препливати, због чега су се морали свући, то Амон замоли да се мало удаљи од њега, да не би један другоме видели наготу. Теодор поступи по молби. Оставши сам, преподобни Амон стаде размишљати на који би начин прешао не свлачећи одело, јер се стиђаше и своје сопетвене наготе, коју никада не виде: од беше толико целомудрен и чедан, да се стидио своје властите наготе, и у току целог живота свог он не обнажи тела свог. Док он размишљаше о томе, Анђео Господњи узе га, и за трен ока преневши га преко реке, постави га на другу обалу. Теодор пак с великом муком једва преплива реку. Угледавши Амона где већ стоји на обали, он се зачуди на који начин је тако брзо препливао реку толике брзине. Но приметивши да је одело на Амону потпуно суво, он се запрепасти, па павши к ногама његовим мољаше га да му каже како је прешао хучну реку. Принуђен братовљевом молбом, Амон му откри да га је Анђео пренео. При томе преподобни Амон запрети Теодору, да никоме о томе не говори док он, Амон, не пређе из овога света у онај. А када дође к светом Антонију, преподобни Амон чу од њега ове речи: Бог ми откри дан твога одласка из овога света. Зато те позвах да се насладим разговора с тобом, пре но што отидеш к Богу. Помолимо се један за другога. И пошто проведоше много времеиа у разговору, они се утешише утехом Светога Духа, и Амон, примивши благослов, отиде од светог Антонија. А после не много дана Антоније Велики, седећи на брежуљку, подиже очи своје к небу и виде где Анђели с радошћу узносе на небо Амонову душу, и веома се обрадова томе. А ученици га упиташе: Какав је разлог твојој радости? – Он одговори: Данас се престави ава Амон, и ја видех свету душу његову где Анђели узносе на небо.
Ученици забележише тај дан, у који им свети Антоније каза о Амоновом престављењу. После неколико дана допутоваше братија из Нитрије и обавестише их да се свети Амон преставио ка Господу. А кад израчунаше дане, ученици светог Антонија нађоше да се Амон преставио у онај дан у који Антоније виде душу његову како са Анђелима узлази на небо, и прославише Бога.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПРЕПРОСТОГ
ОВАЈ Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.
И тог часа оставивши све, Павле оде од куће; и при томе никоме ништа не рече, нити укори покварену жену своју; него ћутке упути се у пустињу. И дошавши к преподобном Антонију Великом, он куцну на врата његове келије. – Антоније га упита: Што хоћеш? – Павле одговори: Хоћу да будем монах. – Антоније, видевши да је он већ стар, рече му: Старче, теби је већ близу шездесет година, не можеш ти бити монах. Иди у село и ради, благодарећи Бога: јер ти нећеш моћи носити пустињачки труд и трпети искушења. – Но Павле одговори: Оче, ја сам готов да извршујем све што ми ти наредиш. – Међутим Антоније, не придајући му важност, одговори: Рекох ти да си стар, и не можеш бити монах. Одлази одавде! А ако хоћеш да будеш монах, онда иди у манастир где има много братије, који ће моћи подносити твоје слабости: јер ја овде живим сам, и по пет дана ништа не једем, стога ти не можеш живети са мном овде.
Рекавши то Антоније затвори врата и три дана не излажаше из келије због тога старца. Међутим старац сво то време остаде пред келијом, не одлазећи никуда. Четвртога дана Антоније отвори врата, и угледавши Павла стаде га поново одгонити, говорећи: Одлази одавде, старче! Што ми досађујеш? Рекох ти, да ти не можеш остати овде. – Старац одговори: Умрећу овде, а отићи нећу. – Антоније, видећи да старац нема при себи ни хлеба ни воде и да је већ четврти дан без хране, помисли у себи: „Овај старац, који није навикао да се пости, умреће од глади, и на мојој души биће грех због њега“. Зато пристаде да га прими, и рече му: Можеш се спасти ако будеш послушан, и извршиш што ти будем наредио. А Антоније, пробајући га, рече: Стој и моли се на овом месту док ја не дођем и не донесем ти оно што имаш радити.
Рекавши то Антоније остави Павла и уђе у пештеру. И читаву недељу не изађе к њему, већ га кришом кроз прозорче посматраше, и виде да он за то време непомично стоји дан и ноћ на једном месту. Тада изиђе Антоније из келије и донесе старцу палмово пруће, и оквасивши га у води рече Павлу:
Плети, старче, пруће као што ја плетем. – И плетијаше Павле пруће све до три сата по подне, а са великим трудом исплете петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси исплео петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси добро исплео. Расплети, па поново плети. – Међутим већ беше седми дан откако му ништа није био дао да једе. А све то чињаше Антоније ради тога да Павла отера од себе, јер је мислио да ће старцу досадити па ће отићи од њега. Павле пак продужи посао: са великим трудом расплете уже и поново га плеташе; али, иако гладан и већ у годинама, он се не растужи, нити се сневесели, нити узропта, нити се разгневи. Антоније се сажали на њега, и када сунце би на заходу он рече Павлу: Старче, хоћеш мало хлеба? – Павле одговори: Како ти хоћеш, оче. – Овакав одговор потресе Антонија, јер Павле, иако гладан није хтео да глад утоли хлебом, него је предао себе Антонијевој вољи. И поједоше мало хлеба са водом, па уставши узнесо ше благодарност Богу. Но свети Антоније стављаше Павла на пробу и у молитвама: сам по читаве ноћи не спаваше и певаше псалме са многим метанијима, а Павле се и у томе показа трпељив и бодар.
Једном када јеђаху, Антоније нареди Павлу да поједе мало више хлеба, јер га сажаљеваше пошто још не беше навикао да се поети много. Али Павле одговори: Ако ти, оче будеш јео још, онда ћу и ја. – Мени је доста, одговори Антоније, јер сам монах. – На то Павле рече: И мени је доста, јер и ја хоћу да будем монах.
И Павле извршиваше све што му Антоније наређиваше. Једном му Антоније нареди да му сашије одећу. Када је Павле саши Антоније му рече: Рђаво си је сашио; распарај је и поново шиј. – А када је поново саши, Антоније опет нареди да је распара и поново шије. Све то чињаше Антоније, да испита Павлово трпљење и послушност. А Павле ни најмање не узропта због тога, већ с усрђем и љубављу испуњаваше сва наређења Ангонијева. Видевши да је Павле по свему способан за пустињачки живот, Антоније му рече: Ето, ти си у име Господа Исуса постао монах. – И нареди му Антоније да живи усамљенички, начинивши келију за њега, на растојању од своје келије колико се четири пута може добацити каменом. И пребиваше блажени Павле близу светог Антонија у тој засебној келији, трудећи се дан и ноћ у монашким подвизима, због чега и доби власт над духовима нечистим да их изгони, и да исцељује болести.
Једном доведоше светом Антонију младића у коме беше дух нечисти, веома опак и велик, један од кнезова таме, који хуљаше Бога. Но Антоније рече: Није то мој посао, јер нисам добио од Бога власти над најсилнијим бесима, него Павле препрости има тај дар. – И оде он с младићем к Павлу и рече му: Аво Павле, истерај из овог младића духа нечистог, да би се он вратио здрав кући својој хвалећи Бога. – Павле на то рече: A ти, оче, зашто га ниси истерао? – Антоније одговори: Имам један други посао, и зато га доведох теби. – И оставивши бесомучнога младића код Павла Антоније отиде. А Павле, помоливши се Богу, рече бесу: Ђаволе, отац Антоније ти наређује да изађеш из овога младића. – А ђаво с грдњом одговори: Нећу изаћи, свезли и лажљиви старче. – Тада Павле, узевши кожу у којој је ходио, стаде га бити говорећи: Излази! наређује ти Антоније. – Но ђаво не излажаше. – Тада Павле рече: Или ћеш изаћи, или ћу ја отићи и казати Христу, и биће рђаво по тебе. – Али ђаво, хулећи и на Христа, говораше: Нећу да изађем. – Тада се Павле разгневи на ђавола, и у подне, када у Египту сунце пече као Вавилонска већ, попе ce на камен и остаде као непомични стуб, вапећи ка Христу и говорећи: Господе Исусе Христе, распети за време Понтијског Пилата, Ти знаш да нећу сићи са овога камена, па макар и умро на њему, и нећу окусити ни хлеба ни воде док ме не услишиш и не истераш беса из овога младића. – Док он то још говораше, бес стаде викати: Излазим, излазим, и не знам где ћу се обрести. – И изишавши претвори се у велику змију од седамдесет лаката, и баци се у Црвено Mope. – Тако свети Павле победи ђавола простотом и смиреношћу својом; јер мале ђаволе изгоне људи велики у вери, а главне кнезове бесовске побеђују људи смирени, као овај свети Павле.
Блажени Павле имађаше и дар прозорљивости. Једном приликом, ушавши у један манастир, он стаде крај цркве и посматраше с каквим ко мислима улази у цркву. Беше вечерње, и сви. улажаху у цркву ведра лица и светле душе, и са сваким од њих улажаше с радошћу и Анђео хранитељ. Али један брат иђаше у цркву мрачна лица, потамнеле душе, окружен бесима, при чему га сваки вуцијаше к себи, а његов Анђео хранитељ иђаше за њим издалека, тужан и уплакан. Видевши то, светитељ се ожалости, и силно туговаше за погинулог брата; од велике туге он и у цркву не уђе, него сеђаше изван ње и плакаше. А кад се црквена служба заврши, сва братија излажаху онакви какви и улажаху, Божанска светлост их озараваше. Угледа преподобни Павле и онога брата који при улажењу у цркву беше мрачан и потамнео; а гле, лице његово сада беше светло као лице анђела, и благодат Духа Светога осењаваше га, и Анђео хранитељ радосно га држаше за руку, а бес издалека ридаше и не могаше му се ни најмање приближити.
Видевши тако брзу промену на томе брату, блажени се обрадова, и заустави га, и пред свима исприча шта је видео, па онда упита тога брата за разлог тако изненадне промене код њега. А он, видећи себе изобличена Божјим откривењем, исприча пред свима све о себи, говорећи:
„Ја сам веома грешан: много година проведох ја све до данашњега дана у нечистоти. Но ушавши данас у цркву, чух где читају светог пророка Исаију, или боље – Бога који преко њега говори: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу из душа ваших пред очима мојим, научите се добру; и ако греси ваши буду као скелет, постаће бели као снег (Ис. 1, 16. 17. 18). Чувши то, мени се душа потресе, отворише ми се духовне очи и ја, сагледавши беду и погибао своју, уздахнух и у срцу свом рекох о Богу: Ти си, Господе, дошао у свет да грешнике спасеш, као што си ми то сада казао преко Пророка свог; учини то стварно са мном грешним. Јер ево обећавам да одсада, помоћу Твојом, не само нећу чинити никаква зла, него ћу и одбацити свако безакоње и послужити Теби, Господе, чистом савешћу; само ме Ти сам прими кајућег се, и не одбаци мене који падам пред Тобом – Са таквим обећањима, продужи он, изиђох из цркве, решивши у срцу своме да не грешим пред Богом“.
Чувши то, сви громким гласом прославише Бога који прима свакога који My прибегава с покајањем.
Тако прозорљив беше свети Павле, јер се за простоту и безазленост своју испуни благодати Божије. Та и ко је тако при јатан Богу као безазлени? Господ говори кроз уста Псалмопевца: Безазлени и праведни прилепљиваху се к Мени (Пс. 24, 21).
Преподобни Павле проживе у светој простоти својој много година и, сатворивши многа чудеса, отиде ка Господу. Он, који на земљи беше прост и неук, сада је премудар на небу, мудрији од свих мудраца овога света, и са мудрим херувимима созерцава он Христа, Божију Силу и Божију Премудрост. Јер права је мудрост – бојати се Бога, и угађати My служећи My y простоти духа и безазлености срца. Молитвама, Господе, угодника Твог Павла преподобног, умудри нас у вршењу заповести Твојих; дај нам имати страх Твој – почетак мудрости, да бисмо, уклонивши се од зла страхом Твојим, творили добро пред Тобом и обрели милост Твоју занавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ГУРИЈА, епископа Казанског, и ВАРСАНУФИЈА, епископа Тверског
ПРЕПОДОБНИ Гурије, у свету Григорије, родио се у граду Радоњежу од мањих бојара Руготиних. Као младић Григорија службоваше код књаза Јована Пењкова. Беше Григорије тих и кротак по нарави; у цркву често иђаше; молитву и пост држаше: милостињу и остале врлине упражњаваше. Тиме Григорије стече љубав и поштовање свога господара, и овај му повери на управу сав дом свој. Но то изазва завист код саслужбеника Григоријевих, и они га оклеветаше код књаза да он прељубу чини са његовом женом. Књаз поверова клеветницима и нареди да Григорија убију. Али син књаза, паметан и опрезан, умоли оца свога да поштеди Григорија и својом пресудом не срамоти дом свој; и подробно испитавши целу ствар, он утврди да је посреди чиста клевета, и избави Григорија од смрти. Али књаз, подложан јарости, посади невиног Григорија у дубоку јаму. Две године проведе Григорије у њој, мучен глађу, јер му је давана не човечанска храна: на три дана бацан му је по сноп овса и нешто воде. Један друг Григоријев понуди Григорију да му кришом доноси храну, али овај то одби, рекавши да „њега храни велика и изобилна благодат Божја“. Притом Григорије замоли тог свог друга да му место хране доноси хартије и мастила за писање буквара, по којима се деца уче писмености, и да новац добијен за букваре раздаје сиротињи.
Након две године милосрдни Господ, видећи добро трпљење слуге Свога, који невино страда, благоволи ослободити га из те тамнице као из пакла, и невидљивом рукам силе Своје отвори му тамнички затвор. Григорије, неочекивано угледа на вратима светлост, и спопаде га страх, мислећи да је то вражији привид, пошто се та врата две године нису отварала. И он устаде, и стаде се молити. Но светлост се поново појави на вратима, сада много јача. Григорије приђе, додирну руком врата, и она се одмах отворише. Схвативши да му сам Бог шаље ослобођење из ове тамнице, Григорије се с благодарношћу помоли Господу, узе икону Пресвете Богородице коју је са собом имао у тамници, па изиђе ни од кога примећен, иако је био дан. И отиде из те куће и из града, и дође у Успенски Јосифовски манастир. Ту Григорије прими монашки постриг са именом Гурије. И постаде изврстан монах и испосник. Зато касније и би изабран за игумана Јосифовске обитељи. Као игуман ове обитељи он проведе девет година, па се онда због болести повуче са игуманског положаја, проводећи време у молитви, посту и богоразмишљању. Али после извесног времена Гурије би послан за игумана у Селижаровом манастиру.
Када Бог покори цару Јовану Васиљевичу град Казан, тада по савету митрополита Макарија,[сабор архијереја Руске Цркве, постави Гурија коцком за првог архиепископа града Казана. Цар га посла у Казан са великом чашћу; даде му мноштво икона, скупоцене црквене утвари и много књига, и њему лично подари многе драгоцене ствари. У Недељу Свих Светих, 26. маја 1555. године, у Московском Успенском храму би одслужено Молепствије за пут поводом одласка архиепископа Гурија у Казан, и то у присуству цара и свих великодостојника царских. Служили су: митрополит Макарије са епископом Крутицким Нифонтом и свима московским архимандритима и игуманима, и сам архиепископ Гурије са својим архимандритима и игуманима. После Молепствија архиепископ Гурије би са литијом најсвечаније испраћен; и након два месеца путовања стиже у град Казан и заузе архијерејски престо. Као архијереј преподобни Гурије вођаше богоугодни живот: сиромахе је хранио, оскудне снабдевао свим потребним, за јаднике и удовице и сирочад се заузимао и избављао их од разних невоља. Додајући труд на труд, свети Гурије стално провођаше ноћ у молитви, а дању учаше невернике богопознању и вери у Пресвету Тројицу, и учењем својим многе приведе Христу. Велики трудови пореметише, још од тамновања, слабачко здравље светог Гурија, и он се разболе. Но телесна болест ни најмање не нашкоди побожности душе његове: не будући у стању, да сам врши богослужење, он је присуствовао службама које су други служили: наређивао је те су га носили на свету литургију у храм Светог Благовештења, њиме подигнут; ту је за време богослужења он седео или чак лежао. И у току своје болести свети Гурије није напуштао своје уобичајене и изводљиве подвиге, не престајући у исто време смиривати тело своје постом и уздржањем. Тако се светитељ подвизавао три године. И дознавши за свој скори одлазак к Богу, свети Гурије призва к себи архимандрита Варсануфија, према коме је осећао „велику духовну љубав“, и изрази му своју жељу те од њега прими велики ангелски образ, тојест велику схиму. И четвртога децембра 1564. године блажени светитељ отиде ка Господу. Чесно тело његово би погребено у обитељи Спасо-Преображенској, иза олтара, код велике цркве.
Преподобни Варсануфије, у свету Јован, беше из града Серпухова, син свештеника Василија. Још као мален он би научен читати и писати, и читаше Свето Писмо. Али пре но што постаде пунолетан, Јован допаде ропства код Кримских Татара. Покоравајући се вољи Господњој, он веома усрдно обављаше послове које му налагаху. Иноверци, видевши да је Јован благодушан, смирен и вредан, и да без роптања извршава послове, дивљаху му се, и дозволише му да се слободније креће. У ропству Јован изучи татарски језик, те је могао слободно не само говорити него и писати на том језику. Након три године отац откупи Јована од Татара. Јован онда дође у царски град Москву, и постриже се у манастиру званом Андроников и доби име Варсануфије. Ту Варсануфије провоћаше живот подвизавајући се у врлинама. Због строгог подвижничког живота свог Варсануфије би постављен од стране митрополита Макарија за игумана Пјесношког манастира, године 1544. Потом он би архимандрит у граду Казану; тамо он основа манастир у част Преображења Господњег и подиже у њему цркве и келије. И као архимандрит Варсануфије вођаше богоугодни живот: умртвљиваше тело своје великим уздржањем и бдењем, а на телу свом ношаше вериге, мада то нико није знао. И беше он у свему образац врлине за братију. У Казану преподобни Варсануфије ревносно помагаше архиепископу Гурију у ширењу хришћанства међу мухамеданцима и незнабошцима. Знање језика и познавање татарског живовања беше му у овом послу од велике користи: он многе обрати Господу Христу и крсти их. К архиепископу пак Гурију он имађаше искрену љубав, и у свему му бејаше послушан.
Из Казана преподобни Варсануфије би позван и постављен за епископа у граду Твер. Ту се овај добри пастир словесног стада Христовог још усрдније подвизаваше, јер стално пребиваше у посту, у молитвама, у сузама, у свуноћним бдењима. Многе болеснике он исцели, јер беше зналац и лекарске науке; али плату за то ни од кога не узимаше, већ бесплатно лечаше. Нарочито се он прослави лечењем душевних страсти благодаћу Светога Духа. Бављаше се он и ручним радом: правио је и шио панакамилавке и раздавао их братији својој, молећи их да се моле Богу за њега.
Када свети Варсануфије достиже дубоку старост, он остави своју паству и пресели се у њиме подигнути манастир Светог Преображења, у граду Казану. Ту он прими на себе велику схиму. А када старост и слабост потпуно овладаше њиме, он ни тада не промени правила свог подвижничког живота, него га ученици његови привоћаху цркви. Но када потпуно изнеможе, и осети свој одлазак из овога света, он се причести светим Тајнама Христовим и отиде ка Господу једанаестог априла 1576. године, и би сахрањен у истом манастиру близу светитеља Гурија.
Након 32. године после кончине светог Гурија и 20 година по престављењу светог Варсануфија, по наредби цара Теодора Јоановича поче се наместо дрвене зидати камена црква Преображења Господња, Када стадоше копати ровове и откопаше гробнице светих: Гурија и Варсануфија, четвртог октобра 1596. године, известише о томе тадашњег митрополита Казанског Хермогена. Митрополит, пошто одслужи литургију и парастос, дође у манастир са целим освештаним сабором. Када отворише сандук светог Гурија, обретоше га пуна миомирисног мира, а тело његово читаво ношаше се као сунђер поврх мира, једино горња усница беше мало начета трулежношћу; чак и ризе светитељеве беху целе, и изгледаху јаче од нових. На исти начин отворише сандук и светог Варсануфија, и обретоше такође мошти његове читаве и нетрулежне, као и мошти светог Гурија; једино се трулеж беше коснула мало његових ногу, но кости беху читаве и потпуно чврсте. Чесна тела њихова преместише у нове сандуке, и уз појање надгробних песама поставише их поврх земље, да би их сви долазници могли видети и с вером их целивати. О томе би извештен писмом цар Теодор Јоанович и патријарх Јов. Благочестиви цар и свјатјејши патријарх, цео царски савет и мноштво народа, сазнавши за то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. И нареди благочестиви цар да се с јужне стране олтара велике цркве призида мали олтар, благољепно украси, и у њему положе свете мошти светитеља Божјих. To би урађено, и чесне мошти светитеља почиваху у новим кивотима, точећи вернима исцељења у славу Бога, у Тројици слав љенога, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ВЛАДИМИРА ЈАРОСЛАВИЧА, кнеза Новгородског
СИН Јарослава Владимировича Мудрога од супруге његове Индигерде, у монаштву Ане. Био одважан и храбар ратник, но уједно с тим и равноапостолни поборник православне вере. Он је подигао у Новгороду Софијску саборну цркву. Преставио се 1052. године. Свете мошти његове и његове мајке свете Ане почивају у Софијској саборној црквн у Новгороду.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПЕТРА, презвитера Капетолијског
СВЕТИ Петар је рођен и одгајен у граду Капетолији. Био је жењен и имао троје деце; одликовао се мудрошћу и разборитошћу, и многе обратио на пут Истине. Касније он прими монаштво, и против своје воље би постављен за презвитера од стране епископа Бостриског. Као хришћанског учитеља агарјани га ухватише и одведоше у Дамаск на мучење. Када му одсекоше језик, он после тога стаде говорити још јасније. Затим му одсекоше десну руку и обе ноге, ископаше му очи, приковаше на крст, и најзад му одсекоше главу, па тело у огњу сажегоше и у реку бацише.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДОМНИНЕ и њених кћери ВИРИНЕ и ПРОСДОКЕ
ДОМНИНА беше знатна и богата Антиохијанка. Она и њене кћери, испуњене љубављу к Богу и божанском ревношћу, оставише своју постојбину и сроднике и отидоше у Едесу. Тамо их незнабошци ухватише, и под војничком стражом упутише натраг у Антиохију А када путем војници седоше да обедују, свете жене се помолише Богу, па се бацише у оближњу реку, и тако скончаше, јер овако расудише: боље је из љубави према Господу погинути у води и чисте изаћи пред Њега, него живе остати у рукама безаконих незнабожаца. To ce догодило почетком четвртога века, око 306. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГАЈА, ФАВСТА, ЈЕВСЕВИЈА и ХЕРИМОНА и осталих
ОВИ свети мученици беху ученици светог Дионисија Александријског и служитељи Господа нашега Исуса Христа. Свети Гај и Фавст бише прогнани са учитељем својим, и после многих мука скончаше мученички. Јевсевије пак и Херимон, после изгнанства светог Дионисија, уз помоћ Божију посећиваху свете мученике по тамницама и сахрањиваху тела њихова. Тако доживеше до царовања цара Декија. За исповедање вере Христове они претрпеше жестока мучења, али остадоше непоколебљиви. Многе незнабошце они научише Христовој вери, и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа: једне тајно а друге јавно. Затим они бише ухваћени и посечени мачем, и предадоше блажене душе своје Господу, од кога примише венце мучеништва. Са Св. Дионисијем пострадало свега 8. мученика.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАВИКТА и његове кћери КАПИСТЕНИЛЕ
ДАВИКТ бејаше епарх града Ефеса за царовања цара Максимијана. А када цар Максимијан затражи од Давикта кћер његову Калистенију себи за жену, Давикт га одби, пошто није хтео да кћи његова буде супруга незнабожног идолопоклоника. Због тога лишише Давикта положаја, одузеше му имање, прогнаше у Мелитину, и тамо му главу одсекоше. Калистенија се најпре кријаше у Никомидији, затим отпутова у Тракију, и настани се код неке жене, чију кћер болесну на очима она исцели молитвом. После Максимијанове смрти Калистенија оде к супрузи новога цара Ликинија Констанцији, сестри цара Константина Великог, која беше хришћанка, и исприча јој све о себи. Царица је с љубављу прими, и поможе јој да јој се врати имање њенога оца, одузето од стране Максимијана. Добивши имање натраг, Калистенија га раздаде сиромасима. Свето пак тело свога оца она пренесе из места заточења Мелитине у Асију, у Ефес. Ту она подиже храм у спомен његов и у њему положи свете мошти његове. Сама пак остало време свога живота она проведе свето апостолски, и отиде ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЛАМПАДСКОГ
РOДOM са Кипра, из села Лампадос. Још од детињства постао сасуд благодати Светога Духа. Одбио сва наваљивања својих родитеља да се ожени; но завишћу ђавољом ослепео. И поред тога он је говорио: „Ако се и лиших телесних очију, али имам очи душе да гледам славу Господњу“. Иако слеп, удаљио се са својим послушником Јованом у самоћу на строге подвиге, и тако провео 12 година, добивши и дар чудотворства. Провидео своју кончину на три дана; мирно се упокојио у Господу. На Кипру постоји манастир са његовим именом.
