Света Гора - Манастир Пантелејмон
У манастир смо стигли између 11 и 12 изјутра. Киша која нас је пратила још од манастира Ксенофона, полако је престајала да пада. Док смо бродом прилазили ка обали, фасцинирала нас је раскош манастирског комплекса. Након што смо се искрцали на обалу, ушли смо у зграду која била прва уз обалу и у коју смо се касније смјестили. Оставили смо ранчеве на полицу испред гостопримнице и сјели за столом на којем је већ била постављена чинија са округлим, домаћим кексом, медом и шећером. Поред је била и ваза са цвијећем.
Са опрезом да не прекршимо неко од правила монашке свакодневице, почастили смо се кексом, а убрзо је дошао и један старији монах и послужио нас узијем, водом и локумима. Било је занимљиво то што је монах неколико пута, за кратко вријеме, долазио да провјери да ли смо завршили са пићем, како би узео чаше.
У гостопримници су се могли чути различити језици, као и у читавом комплексу манастира. Људи су говорили на грчком, руском, српском и енглеском, а чуо сам још неколико језика које нијесам успио препознати.
Отишли смо у собу у којој је било 8 кревета, онолико колико је било и нас. Окречена у бијело, са дрвеним, бордо подом и валовитим плафоном, соба је гледала на море. На једном зиду је стајала икона светог Пантелејмона, на другом фењер, који је био једини извор свјетлости у соби, на трећем је био чивилук, а четврти зид је грлио три висока прозорска окна која су нам поклањала поглед на пучину. Звук таласа је правио посебно пријатан осјећај у соби.
Након што смо се смјестили, одлучили смо да се одморимо до 14 часова, када ћемо отићи у обилазак манастирског имања.
Интересантно је да овдје не постоји централна манастирска зграда око које ће гравирати остали објекти. У склопу комплекса је велики број објеката, а у већини њих се налазе цркве. Наравно, постоје и очигледни црквени објекти са јасним карактеристикама цркве, али не постоји ниједан који се издваја као главни.
Обилазећи имање видјели смо вртове, оставе, мање и веће зелене површине. Обишли смо и цркву св. Силуана изнад и испод које се налазе још три цркве, од којих је једна од њих посвећена пророку Илији. Ниједна од ових цркава нема јасне спољне карактеристике цркве. Позициониране су у линији, али под нагибом, тако да се темељ једне налази у висини половине друге.
Највиша од њих, црква св. Илије, на својој задњој страни има два велика воденичка точка, која су некада имала улогу млина, а данас се вјероватно користи као струјни генератор.
Комплекс садржи неколико базена са водом намијењеној за пиће и хигијену. Већина зграда је реновирана, а оне које нијесу једнако се лијепо уклапају у амбијент. Свуда се увиђа посвећеност и педантност у одржавању имања, а за занатске послове су били задужени најбољи мајстори.
Као и сваки манастир на Светој Гори и овај има своју костурницу, зграду у којој се чувају кости преминулих монаха.
Када се монах упокоји, обавља се црквени обред опијела, а у зависности од монашког чина он може бити различитог садржаја и трајања. Након обреда, тијело се полаже у земљу, а након три године, гроб се откопава и земни остаци се ваде, а затим се перу црвеним вином.
Постоји вјеровање да ако кости имају боју меда монах је био испуњен светим духом, а ако су кости тамне, скоро црне, да је душа имала неки терет гријеха.
Након што се све то обави, мошти се одлажу у костурницу, тако што се на лобањи напише име преминулог, као и година упокојења.
Разумио сам да се ово ради у циљу практичности, па се на манарском гробљу налази само неопходан број гробова.
Некада је у овом манастиру било хиљаду монаха. Сада се процјењује да их је око 80, па је један значајан број зграда празан.
На манастирским објектима доминантне су плава и златна боја.
Када смо завршили са обиласком, отишли смо на зидине које штите манастир од мора и тамо провели вријеме до Вечерње службе.
Служба почиње у 17.30, а на путу ка цркви срели смо неколико ужурбаних монаха.
Упутили смо се ка згради на чијем се трећем спрату налази црква у којој ће се одржати Мала вечерња. Пењући се уз степенице прошли смо поред много икона, од којих је највећи број био осликан на сликарском платну.
Моменат уласка у цркву је био нарочит. Вјероватно и најупечатљивији досад.
Позлате на стубовима, иконама и иконостасу, носиле су читав амбијент. Раскошно израђене иконе снажно су акцентовале свог свеца. На једној од њих угледао сам лик Пресвете Богородице са посебним детаљем који раније никада нисам видио. Наиме, на њеном десном образу налазила се посјекотина из које се сливала крв. Касније сам сазнао да се ради о икони Есфагмени, што у преводу значи Богородица заклана. Наиме, предање каже да је у четрнаестом вијеку, у манастиру Ватопеду служио ђакон који је гајио у себи гнијев. Тако је једне вечери, након обављених задужења, отишао у манастирску трпезарију и тражио сабрату да му да да вечера. Овај је, будући да је вечера завршена раније, то одбио. Ђакон је тада у бијесу узео нож и ушао у цркву. Стао је пред икону пресвете Богородице и вичући како је протраћио вријеме у манастиру, замахнуо и посјекао Дјевицин лик, близу ока. Тада на ножу остаде крвави траг, а низ лице Марије Дјеве се поче сливати крв. Након многих дуготрајних бдења пред иконом, од стране братства, али и вишегодишњег ђаконовог тражења опроста од Богородице, она се јави и опрости гријех али ђакона казни тако што му рече да ће му рука која је држала нож остати сува и у животу и у смрти. Икона се и даље чува у Ватопеду заједно са ђаконовом сувом руком пред њом која кроз вјекове свједочи о овом догађају.
Осим ове, у цркви су истакнуте иконе Творца, као и светог Силуана, који се у манастиру прослављао јуче.
Црквени простор је био окружен стасидијама, високим дрвеним столицама, са високим рукохватима, а на њима су сједјели стари монаси са црним ризама и мирно читали имена људи које је требало поменути у молитви. Листови са именима су сабрани у тегет корице, које су у својим рукама држали монаси, спокојно сједећи под зрацима сунца који су се пружали кроз прозорске витраже.
Сцене сличне овој сам могао видјети само у филмовима или прочитати у бајкама.
Након цјеливања икона, заузели смо своје стасидије и чекали почетак службе. Осим посјетилаца, пристизао је и све већи број монаха. Вјероватно заузети својим послушањима, наставили су долазити и након што је служба почела. Било је драгоцјено гледати те људе, опточене свечаном црнином, из чије је браде и косе извирало смирено лице, понизног израза пред иконама којима су указивали поштовање и оданост малим метанијама.
Читавој атмосфери допринио је улазак једног светогорског старца, чије име нијесам успио сазнати, а који је, праћен младим монахом, успореним и кратким кораком прилазио олтару. Његова присутност додавала је светост цијелој Вечерњој служби.
А затим су се у вршењу обреда свештенику придружили и појци. Моменат у којем су очи саме одлучиле да се склопе и пажњу уступе слуху. Распон гласова од тенора до баритона појао је Вечерњеу службу и испуњавао простор, милујући све слојеве човјековог бића. О појању у руским манастирима сам слушао и раније, али нијесам могао ни замислити његову љепоту. Сада са посебним нестрпљењем ишчекујем Литургију, којој ћу, уз Божију помоћ, ујутру присуствовати.
Када се служба завршила, монаси су убрзано почели да излазе из цркве. Био сам зачуђен тим брзим темпом којим се све у манастиру одвијало. Чини се да се у овом облику суживота, све одвија на тај начин, све осим молитве, која је непрестана.
Након што је монаштво изашло, пар монаха који су остали, пожурили су и нас посјетиоце ка трпезарији у којој нас је чекала постављена вечера.
Улазак у трпезарију је био, као из једне од оних филмских сцена које поменух раније. У огромној просторији, високих сводова, са великим, осликаним стубовима који су дијелили простор у три цјелине, били су постављени дугачки дрвени столови. На средишња два реда столова сједјели су монаси, а на крају просторије, у наставку ових столова, био је постављен још један, са чијих страна су, такође, сједјели монаси, а на његовом челу, по пар мјеста удаљен од осталих сједио је игуман. Сама оваква поставка давала му је улогу тихог ауторитета.
Поред њега се налазила висока говорница, на којој је стајао велики дрвени орао са раширеним крилима, који је разјапљеног кљуна, у својим канџама држао књигу. Као да је говорио: "Узми и читај! Узми и живи ову књигу јер ћеш у њој наћи и крила као моја и моћ као моју!" Нисам могао видјети која је књига била у питању, али сам прилично сигуран да је била Библија.
Ми, посјетиоци, сјели смо за столовима са стране. Када смо се сви смјестили, монах за говорницом је замолио игумана да благослови, што је овај и учинио. Тада је гозба започела, а монах је током цијелог трајања вечере наставио да чита неки текст, који сам само дјелимично успијевао да разумијем.
Столови су били прекривени посудама са храном и сервисима из којих смо јели. Све посуђе је било метално, што нимало није умањивало свечаност и посебност читаве сцене, напротив.
Тањири су били уредно груписани за по четворо људи. Оброк је подразумијевао порцију паште, салату са поврћем које ми је евоцирало сјећања на старе, добре укусе из дедине баште. Затим је ту био и хлеб, а као дезерт, велико парче диње.
Све је било јако укусно, али је ипак сву моју пажњу однио хлеб. Необично лијепе укусе бијелог и црног хлеба могао сам замислити као дезерт, умјесто диње, коју нијесам пробао, будући да нијесам љубитељ.
Завршили смо са вечером и остали за столом, чекајући да игуман објави завршетак обеда и напусти трпезарију заједно за осталим монаштвом. Прекстили смо се, а онда кренули и ми. При одласку смо у салветама понијели по неколико парчади хлеба.
Један број монаха је отишао у своје келије, други на исповијед, а трећи је стајао у дијелу дворишта између трпезарије и цркве у којој се обављало причешће и разговарао са људима који су им прилазили.
Опет је посебан моменат припао старцу од раније, који је подсјећао на Патријарха Павла. Стајао је испред једне од икона на зиду. Руком прислоњеном на њен рам, погнуо је главу ка земљи и предао се молитви тако да је изгледало као да на свијету не постоји нико осим њега, његове молитве и онога коме је она била намијењена.
Остатак вечери смо провели у кружном газебу поред мора. Разговарали смо, правили планове за сјутрашњи одлазак на Хиландар и испратили сунце за пучином.
