Type Here to Get Search Results !

Приказ књиге "Кампсада, љубави моја"


Велики човек вунених времена

(наслов Ирина Војводић, „Кампсада, љубави моја“ (Београд, 2022)

Осврт се може почети и обрнутим редоследом (као у огледалу), преко Предговора проте Жарка Ускоковића (посетиоцима храма добро познатог) као деценијског сапутника и сапатника оца Дејана Дејановића. Везан је за први чин венчања које је млади свештеник Дејан обавио. Затим су заједно кренули на вршење у оно време изузетно тешке свештеничке дужности коју је пратио низ узрока. Деловали су пре свега од усташа закланој Славонији, а потом (није сувишно рећи) и „свакаквој“ Славонији. Места која се кроз њихово службовање помињу, већ су „позната“, али пре по злу које царује у време грађанских ратова.

Породица Дејановић избегла 1941. године стиже у скоро подједнако мученички бомбама разорени Београд. Мученичка борба избегле породице у окупираном граду завршава се убиством оца, „главе породице“, и то ништа мање него од „ослободилаца“ Београда. Тај факт је иронија и символ судбине српског народа – започето бомбама Хитлера, настављено усташким геноцидом, треба да прође и кроз ужасе „ослобођења“. Избегли и прогнани од фашистичких злотвора, страдају од диктатора новог типа. Кад пандемијум зла код здробљених Срба 1944/45. све то слије у једно „онако“ и схвата као природно и неизбежно.

После прогона из завичаја, губитка оца након ратних страдања, злопаћења по разореној Славонији, искушења не престају. Поново се враћа у Београд, где се невоље настављају. Чека га завршни подвиг – „подвиг служења у празној цркви“ (по изразу А. Тарасјева, „исписника“ оца Дејана, без чије харизме и свестраног залагања би поменути „подвиг“ трајао много дуже): „Памти да је први пут неко био присутан у потпуно празној цркви на целој светој Литургији. Више пута на велике празнике преко недеље дешавало се да у цркву не дође нико, па због тога не може ни да служи Литургију.“ Сведочења овакве врсте фотографија не може да пренесе и саопшти. У том случају она може да пренесе само празнину храма као снимке које праве историчари уметности, заинтересовани само за питања градње и украсе храма. Служење у празним храмовима, била је то „судбина“ многих свештеника оног времена широм земље – тад је појам „свештеник“ био символ мрачњаштва и издаје најгоре врсте. Тежина позива била је дубоко урезана у душу многих од њих и, упркос томе, упорно скривана. Успутном саговорнику и познанику она није откривана. Требало је бити са човеком врло близак и стећи висок степен поверења, па тек онда да се код појединца укаже потреба да се „отвори“ и некоме повери део својих невоља са којима се током вршења дужности сретао.

Давно је речено да обим није показатељ вредности. У књизи обима „дванаестине“ (како се некад говорило) није се могло много рећи. За утеху је чињеница што би и у случају књиге далеко већег обима личност неког „јунака“ својим највећим делом остала и изнад и изван оквира таквог дела. Обим је мали, али је ризик осврта велики – ризик да многи буду незадовољни и осете се заобиђеним. „Уредник фотографије“ у овом случају може се оценити као „коаутор“ дела. Фотографије ту објављене нису само украс и илустрација, већ потврда и документ онога речима саопштеног.


Живорад Јанковић

Рубрика