Житија светих за 19. новембар / 2. децембар - Преподобни Порфирије Кавсокаливит

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Преподобни Порфирије Кавсокаливит; Свети пророк Авдија; Преподобни Варлам и Јоасаф; Свети мученик Варлам; Свети мученик Илиодор; Преподобни Варлам печерски; Преподобни Иларион чудотворац; Свети мученик Аза чудотворац; и Преподобни Симон калабријски.

* * *

Препоручена емисија:

Емисија о богослужбеним особеностима празника Преподобног Порфирија Кавсокаливита

* * *

Препоручени текстови:

Радуј се преподобни оче Порфирије!

* * *

Тропар празника:

ПРЕПОДОБНИ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ

Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован, на острву Евији. Његово световно име било је Евангелос Бајрактарис. Рано је показао склоност ка монаштву. Када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија, на Светој Гори, где је провео 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који га – препознајући у њему духовне дарове – рукополаже у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину, где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији. Тамо остаје све до 1973. године, када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.

* * *

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј је имао ту радост и тај дар од Господа да је, као јеромонах, седам година, сваке недеље и празника, служио свету Литургију заједно са светим Старцем. У наредном прилогу ћете чути поуке које је преподобни Ава Порфирије упутио eпископу Иринеју. Прилог је део тонског записа предавања које је Владика бачки одржао у Недељу свих Светих, 15./2. маја 2014. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај:

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АВДИЈЕ

СВЕТИ пророк Авдија беше из села Витахарама од предела Сихемских. Он служаше на дворцу царева Израиљских, и беше домоуправитељ у цара Ахава. Од младости своје Авдија бејаше веома богобојажљив; и када сав Израиљ одступи од Бога и стаде се клањати поганоме Ваалу, он тајно служаше Једином Истинитом Богу отаца својих који спасе Израиљ из Египта и проведе га кроз Црвено Moре no суву. А када безакона Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија узе сто пророка, и сакри их, по педесег у једну пећину, и храни их хлебом и водом у време глади која би у дане пророка Илије. Једном Ахав дозва Авдију и рече: Пођи по земљи на изворе и на све потоке, еда бисмо нашли траве да сачувамо у животу коње и мазге, да нам не изгине стока. И поделише међу се земљу куда ће ићи: Ахав отиде једним путем сам, а Авдија отиде другим путем сам. А када Авдија бејаше на путу, срете га пророк Илија; и он га позна, и паде ничице, и рече: Јеси ли ти, господару мој Илија? – А он му рече: Ја сам; иди и кажи господару своме: ево Илије. – А Авдија рече: Шта сам згрешио, да слугу свога предаш у руке Ахаву да ме погуби? Тако да је жив Господ Бог твој, нема народа ни царства куда није слао господар мој да те траже; и када му говораху да тебе нема, он закле царства и народе, да заклетвом потврде да те нису могли наћи. А ти сада кажеш: иди, кажи господару своме: ево Илије. А кад ја отидем од тебе, дух ће те Господњи однети, а ја нећу знати куда; обавестим ли ја Ахава, и он дође и не нађе те, убиће ме, a слуга се твој боји Господа од младости своје. Није ли казано господару моме шта сам учинио кад Језавеља убијаше пророке Господње? како сакрих стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину, и храних их хлебом и водом. А ти сада кажеш: иди, кажи господару своме: ево Илије. Убиће ме. – А Илија рече: Тако да је жив Господ над војскама, пред којим стојим, данас ћу му се показати.

Тада отиде Авдија у сусрет Ахаву и обавести га о светом пророку Илији. И Ахав отиде пред Илију. И кад Ахав виде Илију, пророк Божји га изобличи што наводи несрећу на Израиљ оставивши заповести Господње и приставши за Ваалима, за лажним боговима Затим свети пророк учини велико чудо: низведе с неба огањ на жртву и воду, као што о томе пише у Књигама о царевима. Видећи то Авдија се радоваше због свемогуће силе Бога свог, и пламтијаше љубављу к Њему, и гораше ревношћу за Њега, и служаше My усрдније ходећи по заповестима Његовим. Затим, када умре Ахав и на престо ступи његов син Охозија, Авдија у то време обављаше војничку службу. И он, по сведочанству светог Доротеја и блаженог Јеронима, бејаше један од она три педесетника, које Охозија шиљаше к пророку Илији, од којих двојицу сажеже огањ који паде с неба на њих по речи пророка, а трећи педесетник, који и беше Авдија, би помилован: јер он са смерношћу приступи светом пророку Илији, клече на колена пред њим, и молећи га рече му: Човече Божји, поштеди душу моју и душу ове педесеторице, слугу твојих. – И поштеде га Илија, и устаде и отиде с њим к цару (4. Цар. 1, 9-15). Од тога времена Авдија напусти царску службу, и пође за светим пророком Илијом, и доби дух пророштва као онај који је пророке Господње сачувао и прехранио и за пророком ишао. A када умре, он би погребен са својим претцима.

 * * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАРЛАМА и ЈОАСАФА Индијских

НА истоку постоји веома пространа земља, звана Индија, насељена многим народима, пуна сваковрсних богатстава и плодова, а границама својим приближава се Персији. Та земља беше некада просвећена од светог апостола Томе, али не остави потпуно служење идолима, јер многи, окорели у незнабоштву, не примише спасоносно учење и држаху се демонске обмане. У току времена незнабоштво порасте као трње и стаде угушивати добро семе свете вере, те је у Индији несравњено више незнабожаца него верних.

У тој земљи ступи на престо један цар, по имену Авенир, велики и славан силом и богатством, али веома убог духом, јер беше незнабожац и служаше демонима а не Богу, клањајући се бездушним идолима, и жестоко гоњаше Цркву Христову, нарочито учитеље црквене, презвитере и монахе. Неки од његових дворанина, повероваше у Христа и увидевши таштину овога света, оставише све и постадоше монаси. Због тога се цар страховито разјари, дохвати многе монахе и поби, и нареди да хришћане свуда приморавају на клањање идолима. Посла он и по свима потчињеним му земљама писмена наређења кнезовима и властелинима: да мучењима и разноврсним убиствима уништавају све који верују у Христа и не желе да се клањају идолима. Због тога се многи од верних поколебаше: неки, не будући у стању поднети мучења, отпадаху од вере; а други сами се предаваху на мучења и, чврсто страдајући за Господа свог, полагаху душе своје за Њега. Међутим већина, скривајући своју веру због опасности, тајно служаху Господу држећи свете заповести Његове; други пак, нарочито монаси, бежаху у пустињу, и кријући се по горама и неприступачним местима живљаху Богу.

У то време цару се роди син и дадоше му име Јоасаф. Детенце беше необично лепо, и та необична телесна лепота као да предзнаменоваше његову будућу велику лепоту душевну. Цар, сабравши мноштво врачара и звездара, распитиваше их шта очекује детенце када оно порасте. А они после многих разматрања рекоше да ће бити већи од свих царева што су били пре њега. Један пак од тих звездара, најмудрији међу њима, не по кретању звезда него, као некада Валаам, по Божанском откривењу, рече цару: „Детенце ће порасти не у твоме царству него у другом бољем и несравњено већем. Исто тако мислим да ће примити хришћанску веру коју ти гониш; и надам се да ово мoјe пророчанство неће испасти лажно“.

Чувши да ће син његов бити хришћанин, цар се веома ожалости, и размишљаше шта да уради да се такво пророштво не испуни. И он смисли ово: сагради засебну прекрасну палату са мноштвом светлих просторија, да тамо буде одгајен Јоасаф. A кад Јоасаф поодрасте и телом и разумом, отац му одреди васпитаче и слуге, младе по годинама и лепе по спољашњости; и нареди им да они не допусте никоме са стране да долази царевићу, и да он никога не виђа осим њих. Поред тога цар им заповеди да ништа жалосно и тужно из овог живота не говоре царевићу: ни о смрти, ни о старости, ни о болести, ни о другим сличним невољама, што би могло пореметити његово весеље; него напротив говорити му само што је лепо и весело, да ум његов, стално заузет насладама и задовољствима, не би могао размишљати о будућности. Цар нареди и то, да се нико не усуди рећи царевићу ниједну реч о Христу, и да се никада не спомене име Христово пред њим. Јер више свега цар жељаше да се од царевића сакрије ово име, бојећи се да се не испуни звездарево пророчанство. A када се дешавало да се неко од оних што служе царевићу разболи, цар је наређивао да се такав одмах уклони са царевићевих очију, и да се место њега одреди други млад и леп, да очи царевића не би виделе ништа тужно.

Када цар сазнаде да у његовој земљи има још неколико монаха преосталих у животу, а он је држао да монаха уопште нема, – страховито се разјари, и одмах посла по свима крајевима и градовима гласнике да објаве његову наредбу: да у року од три дана у његовом царству не остане више ни једнога монаха. Нађе ли се пак после тог рока неко монашко лице, нека буде у огњу спаљено или мачем посечено. Јер они, говораше цар, уче људе да Распетога поштују као Бога.

И тако царски син, безизлазно боравећи у саграђеној му палати, достиже младићко доба, изучи сву индијску и египатску мудрост, и беше веома паметан и разборит и сваким добрим украшен. Но он често размишљаше о томе зашто га његов отац држи у безизлазном затвору, и упита о томе једнога свог васпитача. Овај, видећи да је дечак врло паметан и веома добар, исприча му подробно све шта звездари прорекоше о њему када се родио, и како његов отац подиже гоњење на хришћане, нарочито на монахе, од којих многе поби, а остале протера из своје земље, јер се бојао, говораше васпитач, да ти не постанеш хришћанин. Чувши то, царев син ућута, и размишљаше у себи о свему што му васпитач каза.

Цар често посећиваше сина, јер га веома љубљаше. Једнога дана Јоасаф рече оцу: Хтео бих, оче мој, да од тебе сазнам нешто о ономе због чега сам стално тужан и жалостан. – Отац, болно дирнут овим речима, одговори: Кажи ми, чедо премило, каква те то жалост мори, и ја ћу се потрудити да је брзо у радост претворим. – Тада Јоасаф упита оца: Зашто си ме затворио овде, и чуваш ме између зидова и врата, и нико ме не може видети? – Отац одговори: Нећу, чедо, да видиш нешто што би могло ожалостити твоје срце и одузети ти радост, јер желим да сав век свој проведеш у непрекидним задовољствима, и у свакој радости и весељу. – На то син рече оцу: Добро знај, оче, овај ми затвор не причињава радост и весеље, него ми ствара такву тугу и жалост, да ми и сама храна и пиће нису слатки већ горки. Ја желим да видим све што је иза ових врата. Зато, ако не желиш да умрем од туге, ти ми дозволи да излазим куда хоћу, и да наслађујем душу гледајући оно што досад не видех.

Чувши то цар се сневесели, и замисли: ако забрани сину излазак, бациће га у још већу тугу и жалост. Зато рече сину: Нека буде, чедо моје, по жељи твојој. – И одмах нареди цар да се доведу одабрани коњи и спреми све што доликује царском достојанству, и од тада не брањаше сину да излази куда хоће. Притом цар заповеди пратиоцима царевићевим да не допусте да он сретне ишта ружно или тужно, него да му показују само оно што је добро и лепо, што весели очи и срце. И још нареди цар да се свуда путем приређују игре и певање, и да испред царевића иде музика сваке врсте, и да се дају разне позоришне представе, да би се свим тим наслађивао дух царевића.

Често излазећи с таквим почастима и радостима, једнога дана царевић, пошто се његови пратиоци беху нешто замајали, виде два човека, од којих један беше губав а други слеп. И упита своје пратиоце: Ко су ови? и зашто су такви? – А пратиоци, не могући затајити немоћи људске, рекоше: To су страдања људска, која обично долазе људима од трулежне природе и од рђавог устројства тела нашег. – Царевић их упита: Да ли се то дешава са свима људима? – Они одговорише: He са свима, већ са онима чије се здравље поремети од злоупотребе земаљских блага. – Тада царевић упита: Ако се то обично не дешава свима људима већ само некима, онда знају ли они које ће снаћи та зла, или она долазе изненада и неочекивано? – Пратиоци одговорише: Ко од људи може знати будућност?

Царевић престаде са питањима, али га заболе срце због необичности онога што виде, и промени се у лицу. А не много дана након тога, налазећи се опет у шетњи, он срете оронулог старца, изборана лица, раслабљених ногу, погрбљена, потпуно седа, безуба, и који је једва говорио. Видевши га царевић се ужасну и, наредивши да му приведу старца, упита их: Ко је ово, и зашто је такав? – Одговорише му пратиоци: Овај човек има много година, и пошто су му силе постепено малаксавале и удови слабили, он је и доспео у овакву старост и изнемоглост какву видиш. – Млади царевић упита: А шта ће даље бити с њим када он проживи још много година? – Они му одговорише: Ништа друго, само ће га смрт узети. – Царевић упита: Да ли то предстоји свима људима, или то бива само са некима? – Они одговорише: Ако смрт не снађе човека у младости, онда томе човеку, после много година, немогуће је не доспети у овакву старост. – Царевић упита: А у којим годинама то постиже човека? И ако смрт предстоји свима без изузетка, онда нема ли каквог било средства да се смрт избегне и да се не западне у овакву невољу?

– Одговорише му: У осамдесет или у сто година људи долазе у овакву старост, и потом умиру; и друкчије не може бити: јер смрт је природни дуг човеков, и наступање смрти је неизбежно.

– На све то што виде и чу овај паметни младић уздахну из дубине срца и рече: Ако је то тако, онда је овај живот горак и пун сваковрсних патњи. И како човек може не бити тужан када се стално налази у очекивању смрти, чији је долазак не само неизбежан него и неизвестан, као што рекосте?

И отиде царевић у свој дворац, и беше у великој тузи, непрестано размишљајући о смрти и говорећи сам себи: Ако сви умиру, онда ћу и ја умрети; па још и не знам када ћу умрети. А када умрем, ко ће се сетити мене? Проћи ће много времена, и све ће пасти у заборав… He постоји ли неки други живот после смрти, и други свет? – И беше он веома смућен тим мислима; али их не каза своме оцу, него само много распитиваше свога, горе споменутог васпитача, зна ли он некога који би му могао објаснити све то и утврдити ум његов који изнемогава у размишљањима. – Васпитач му рече: Ја сам ти раније казао како твој отац оне мудре пустињаке који свагда размишљају о таквим стварима, једне уби а друге у гњеву протера, и сада не знам никога од њих у нашим крајевима.

Због тога младог царевића обузе силна туга, душа му се испуни бола, и он провођаше живот у непрестаној патњи. Са тог разлога све сласти и лепоте овога света беху у његовим очима нечистота и гадост. Али Бог који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, по обичном човекољубљу Свом и милости, упути овог младића на прави пут; и то овако.

Бејаше у то време неки мудар и у врлинама савршен монах, по имену Варлам, по чину свештеник, који живљаше у пустињи Сенаридској. Божанским откривењем неким он сазнаде све о царевом сину Јоасафу; и руковођен тим откривењем он изиђе из пустиње, промени одело, направи се трговац, седе на лађу и крену у Индијско царство. Допловивши до града у коме се налажаше дворац царева сина, он проведе тамо много дана прикупљајући податке о царевом сину и о његовим људима. И дознаде да је гореспоменути васпитач ближи царевом сину од свих осталих, он се упути к њему и рече му: Господине мој, знај да сам трговац; допутовах из далеке земље; имам код себе драги камен, коме никада и нигде није било слична и који никоме до сада нисам показао; а сада говорим теби о њему, јер видим да си човек паметан и разборит; зато те молим, одведи ме царевом сину и ја ћу му дати тај камен, чију вредност не може нико израчунати, јер он несравњено превазилази све дивне и најскупоценије ствари: он даје слепима вид, глувима слух, немима језик, болеснима здравље, изгони ђаволе из људи, у свему опамећује безумне, и ономе који га стекне дарује све што је добро и пожељно. – Васпитач му рече: Видим да си стар, међутим речи твоје показују да се безмерно хвалиш: јер ма да сам ја видео много и много драгог камења, и сам га имао, али камен који има такву силу о каквој ти говориш, не видех нити чух. Уосталом, покажи ми га, и ако буде као што ли кажеш, ја ћу те убрзо одвести код царевог сина, и он ће те удостојити почасти и добићеш награду. – Варлам на то рече: Добро си рекао да ниси видео нити чуо за такав камен нигде, ипак веруј мојим речима да ја њега имам; ја се не хвалим, нити лажем у старости својој, већ истину говорим. Ти си потражио да видиш тај камен; о томе чуј шта ћу ти рећи: мој драги камен поред споменутог деловања и чудотворења има још и то својство, да га не може видети онај који нема здраве очи и чисто потпуно чедно тело; ако неко оскврнављен угледа изненада тај камен, онда изгуби и вид и памет. А ја, знајући лекарску иауку, видим да су ти очи нездраве, па се стога бојим да ти покажем мој камен, да не будем кривац за твоје ослепљење. Међутим о царевом сину сам чуо, да води чедан живот и има очи здраве и чисте, па зато и хоћу да му покажем ово моје благо. А ти не буди нехатан, да не лишиш свога господара тако важне куповине. – Васпитач му одговори: Када је тако, онда не показуј камен мени, јер сам ја оскврнавио себе многим нечистотама и, као што ти рече, имам нездрав вид; а речима твојим ја верујем, и нећу бити лењ да о томе обавестим господара мог.

И отишавши у дворац, васпитач исприча царевићу све по реду. А он, саслушавши васпитачево казивање, осети у срцу свом неку радост и духовно весеље, и нареди му да одмах доведе тог трговца.

Варлам уђе код царевића, поклони му се, и поздрави га мудром и пријатном речју. Царевић му наложи да седне. А кад се васпитач удаљи, Јоасаф рече старцу: Покажи ми скупоцени камен, о коме си казивао моме васпитачу тако велике и дивне ствари. – А Варлам му поче говорити овако: Све што ти је речено о мени, царевићу, истинито је и не подлеже никаквој сумњи, јер не доликује мени говорити пред твојим величанством ишта лажно. Али ја, пре но што познам твоје мисли, не могу ти открити велике тајне, јер Владика мој рече: Изиђе сејач да сеје. И кад сејаше, једна зрна падоше украј пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита места, где не бејаше много земље, и изникавши увенуше, јер не имађаху влаге. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их. А друга падоше на добру земљу, и доношаху род стоструко (Мт. 13, 3-8). Ако дакле ја нађем у твоме срцу земљу плодоносну и добру, нећу се лењити да посејем у теби божанско семе и да ти откријем велику тајну. Ако пак та земља буде каменита и пуна трња, или украјпутна, гажена од пролазника, онда је боље не стављати у њу спасоносно семе и не давати га на разграбљење птицама и зверима, пред које бацати бисер мени је строго забрањено. Али ја се надам наћи у теби најбољу земљу да би ти примио семе речи, и видео свескупоцени бисер, и просветио се лучама светлости, и донео стоструки род; јер тебе ради ја узех на себе велики труд и превалих дугачак пут, да бих ти показао што видео ниси и да бих те научио ономе што никада чуо ниси.

Јоасаф му одговори: Ја сам, поштовани старче, сав обузет неисказаном жељом да чујем речи нове и добре, и унутра у срцу мом гори огањ који ме распаљује ка познању неких важних и неопходних ствари, и до данашњег дана ја не нађох човека који ми може разјаснити оно што мучи ум мој и да ме упути на прави пут. А кад бих ја нашао таквога човека, онда речи његове не бих одао птицама и зверима, нити бих се показао камен и пун трња, као што ти рече, него би их с благодарношћу примио и сачувао их у срцу свом. Ти пак, ако нешто такво знаш, не скривај од мене него ми кажи, јер ја чим чух да си ти дошао из далеке земље, одмах се обрадова душа моја, и ја се почех надати да ћу помоћу тебе добити оно што желим: због тога те одмах и пустих код себе и с радошћу примих као неког од познаника или врсника мојих.

Тада Варлам, отворивши уста своја пуна благодати Светога Духа, поче му говорити о Једином Богу који је све створио и о свему што се збило од почетка света: о преступу Адамовом и о изгнању из раја, о праоцима и пророцима; затим о оваплоћењу Сина Божија од Пречисте Дјеве, о добровољном страдању Његовом и о васкрсењу; о Светој Тројици, о крштењу и о свима тајнама свете вере: јер Варлам беше врло мудар, и искусан у Светоме Писму. Излажући учење у причама и упоређењима, украшавајући реч своју дивним повестима и изрекама, он размекша као восак срце царевића, који га је све пажљивије и радосније слушао. Најзад царевић познаде да тај свескупоцени камен јесте Христос Господ, јер засија светлост у души његовој и отвори очи ума његова, те он поверова без икакве сумње свему што му казиваше Варлам. И уставши са престола свог он приђе к премудром старцу том, радосно га загрли и рече: О, најдрагоценији међу људима! To и јесте, мислим, тај свескупоцени камен кога ти у тајности имаш и не показујеш га свакоме који жели већ само достојнима, у којих су здрава душевна чувства: јер чим слух мој прими речи твоје, уђе преслатка светлост у срце моје, и одмах ишчезе тешки покривач туге који дуго време лежаше на уму моме. Стога ми реци, да ли ја правилно расуђујем о овоме; а ако знаш још нешто боље, ти ми кажи,

Тада Варлам, продужујући реч своју, говораше му о доброј и злој смрти, о свеопштем васкрсењу, о вечном животу, о награди праведнима и о муци грешника. И тим речима својим изазва у њему тако велико умилење и срца сакрушење, да он сав беше у сузама и плакаше дуго. Осим тога Варлам му говори о сујети и непостојаности овога света, и о одречењу од њега, и о монашком и пустињском животу.

Све речи Варламове Јоасаф слагаше у срцу свом као драго камење у ризници; и то све испуни биће његово таквом сладошћу, и он толико заволе Варлама да зажеле не одвајати се од њега и свагда слушати његово учење. А распитиваше га Јоасаф о пустињском животу, о храни и о одећи, говорећи: Кажи ми. каква је храна твоја и оних што живе с тобом у пустињи? откуда вам одећа, и каква је? – Варлам му одговори: Храна нам је воће са дрвета и зеље што расте у пустињи. А ако нам ко од верних донесе мало хлеба, онда то ми примамо као послано од Божјег промисла. Одећа је наша од власених рита, и од кожа овчијих и козјих, веома вета и сва у закрпама, једна иста и зими и лети. А ову горњу одећу што је на мени, узео сам од једног хришћанина, мирјанина, да не би распознали да сам монах; јер да сам дошао у својој одећи, мене не би пустили к теби.

Јоасаф замоли старца да му покаже обичну монашку одећу. Варлам скиде горњу, од мирјанина позајмљену одећу, и Јоасаф угледа страшан призор: тело старчево сво сасушено и поцрнело од сунчеве жеге, кожа се једва држи на костима, од бедара до колена, тело опасано неким дроњцима од врло оштре длаке, а и мантија на плећима беше слична томе. Јоасаф се удиви таквом тешком подвигу; и запрепашћен великим трпљењем старчевим, он уздахну и заплака, и стаде молити старца да и њега узме са собом у пустињу на такво живљење. Но Варлам му рече: He жели то сада, да се због тебе гњев оца твога не сручи на братију нашу, него прими крштење и остани овде, a ја ћу <отићи сам. Када пак Господ усхтедне, доћи ћеш и ти к мени: јер верујем Богу, да ћемо и у овом веку и у будућем ја и ти заједно живети. – Јоасаф ронећи сузе рече: Ако је таква воља Господа Бога, онда дај ми свете крштење, и узми од мене што више злата да однесеш својој братији у пустињи за храну и одећу. – А Варлам на то рече: Богати дају убогима, а не убоги богатима. И како ти хоћеш да даш нама, богатима, а сам си убог? Та и најпоследњи међу нашом братијом несравњено је богатији од тебе. Надам се да ћеш се и ти, по милости Божјој, ускоро обогатити таквим богатством. А кад се обогатиш, постаћеш шкрт и недарежљив.

Јоасаф не разумеде ове речи, онда му их Варлам објасни овако: они који Христа ради остављају све земаљско, обогаћују се небеским благом; а најмањи небески дар, скупоценији је од свих богатстава овога света. – Притом Варлам рече Јоасафу и ово: Злато често бива виновник греха, зато га ми одбацујемо као змију из недара; а ти хоћеш да ја однесем братији мојој змију, коју су они згазили ногама.

Затим Варлам саветова Јоасафу да се припреми за свето крштење: заповеди му да проведе у посту и молитви много дана, а сам отиде од њега и на усамљеном месту мољаше се за њега Богу. Сутрадан пак он поново дође к њему и дуго му говораше о Богу. И тако у току много дана старац долажаше свакодневно к царевићу и излагаше му учење пророка и апостола и светоотачка предања. A у дан у који га је хтео крстити он му изговори овакву поуку:

„Ето, ти хоћеш да примиш печат Христов, да обасјаш себе светлошћу лица Божија и да постанеш син Божији и храм Светог и Животворног Духа, стога веруј сада у Оца и Сина и Светога Духа, у Свету и Животодавну Тројицу, слављену у три Ипостаси и у једном Божанству, раздељиву по Ипостасима и ипостасним својствима но сједињену бићем. Веруј дакле у Једнога Бога – Оца нерођеног, и Једнога Господа нашег Исуса Христа, Светлост од Светлости, Бога Истинога од Бога Истинога, рођеног пре свих векова; јер од Свеблагога Оца роди се Свеблаги Син, од нерођене Светлости засија Светлост Вечна, од Истинитог Живота произиђе Животворни Извор, од саме Силе Очеве јави се Сила Синовљева, који је Сијање славе и Логос Ипостасни, од искони у Оца и сам Бог, беспочетан и вечан, којим постаде све видљиво и невидљиво. И веруј у Једнога Духа Светога који од Оца исходи, Бога савршеног, и животворног, освећујућег, имајућег исту вољу, свемогућег, свечасног, пребивајућег у својој Ипостаси. Тако дакле, поклањај се Оцу и Сину и Светоме Духу, у три Ипостаси са разним својствима, но у једном Божанству. Јер овим Трима заједничко је Божанство, и једна је природа њихова, и једно биће, и једна слава, једно царство, једна сила, једна власт; заједничко је Сину и Светоме Духу то што су они од Оца; својствено пак Оцу јесте нерођеност, Сину рођење, Духу Светоме исхођење. Тако веруј то; али не покушавај да схватиш начин рођења или исхођења, јер је то несхватљиво, него правим срцем без икаквог испитивања примај: да су Отац и Син Свети Дух по свему једно осим нерођености, рођења и исхођења; и да Јединородни Син и Логос Божји и Бог, нашег спасења ради сиђе на земљу, благовољењем Оца и садејством Светога Духа без семена заче се у утроби Свете Дјеве и Богородице Марије и нетљено се роди од Ње и би савршени човек, јер Он као што је савршени Бог тако постаде и савршени човек, из двеју природа, тојест Божанства и човечанства, и у двема природама разумним, вољевним и делатним, и које у свему имају савршенство, по својству сваке природе, које садрже у себи и вољу и реч и власт, по Божанству дакле и по човечанству у једној Ипостаси; – и све то примај не испитујући умом, и не покушавај да сазнаш начин на који се све то десило: како Син Божји умањи себе и постаде човек из девичанске крви без семена и нетљено, или на који начин настаде сједињење двеју природа у једној Ипостаси. Јер ми смо научени држати вером све оно што нам је предано у Светом Писму, но разумети и изразити саму суштину ми не можемо. Веруј у Сина Божјег који је из милосрђа постао човек и примио сва својства човечанске природе осим греха: јер је Он и гладовао и жеђовао испаваои замараосеи туговао човечанском природом и за безакоња наша био предан смрти, распет и погребен, окусивши стварну смрт, док је у то време Божанство Његово остало нестрадално и непроменљиво. Отуда ни ништа страдално не приписујемо Његовој бесмртној Божанској природи, него исповедамо да је Он пострадао и погребен био човечанском природом коју је примио на себе, а Божанском силом васкрсао из мртвих нетрулежан и узишао на небеса, и опет ће доћи са славом да суди живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим правом мером: јер васкрснуће мртви и устаће сви који су у гробовима; при томе ће они који су испунили заповести Христове и преминули у правој вери наследити живот вечни, а они који су оскврнавили себе гресима и уклонили се од праве вере отићи ће у муку вечну. He веруј стога да постоји неко беспочетно зло биће или царство зла, и не замишљај да је оно само од себе постало и да је самостално, или да је свој почетак добило од Бога, – мислити тако, неразумно је. У самој ствари зло је ушло у нас по дејству ђавола, а кроз наше нестражење над собом. Пошто поседујемо слободну вољу, то можемо по слободном нахођењу избирати или добро или зло. Поред тога исповедај једно крштење од воде и Духа на отпуштење грехова. Примај причешће Пречистих Христових Тајни, верујући да је то заиста Тело и Крв Христа Бога нашег, које Он даде вернима на отпуштење грехова. Јер ону ноћ у коју би предан, Он јасно завешта светим Својим ученицима и апостолима, и свима који убудуће буду веровали у Њега, рекавши: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Тако и чашу узевши, даде им, говорећи: Пијте из ње сви, ово је крв моја која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова; ово чините мени на спомен (1. Кор. 11, 23-24); Мт. 26, 26-28). – To сама Реч Божја делотворна и светворна силом својом, дела и претвара кроз божанствене свештене речи и кроз силазак Духа Светога предложени хлеб и вино у Тело Његово и Крв и даје на освећење и просвећење онима који се причешћују са вером. Поклањај се такође с вером и целивај чеону слику лика учовечившег се нас ради Бога Речи, замишљајући да у тој слици видиш самога Творца: јер „поштовање које указујемо слици, каже свети Василије Велики, прелази на Прволик“. А прволик јесте тај чије се лице слика и он је узрок слике: тако, гледајући на икони изображење, ми духовним очима прелазимо на гледање онога кога та икона изображава; и побожно клањајући се икони Примившег на себе тело наше; ми не обоготворавамо саму намалану икону већ лик Оваплотившег се Бога и Понизившег себе нас, ради до обличја слуге жељно и љубављу целивамо. Тако исто целивај и иконе Пречисте Матере Његове и ових Светих. Такође поклањај се с вером и изображењу Часног и Животворног Крста и целивај га ради Распетога на њему телом, на спасење роду људском, Христа Бога и Спаса света, који нам је дао обличје крста ради победе над ђаволом, јер се ђаво боји и дрхти од силе крста. Ето чему треба ти да верујеш и са таквом вером да примаш свето крштење: и тако држи ту веру без икакве измене и јеретичких додатака све до последњег даха. Сва пак учења, супротна овој беспрекорној вери, ти омрзни и сматрај их за непријатељска Богу, јер свети апостол вели: Ако ми, или анђео с неба јави вам еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! (Гал. 18). – И стварно, нема другог Еванђеља, нема друге вере, осим проповедане од Апостола и утврђене од богоносних Отаца и предане Саборној Цркви“.

Рекавши то и научивши царевог сина Јоасафа Символу вере, изложеном на Никејском сабору, Варлам га крсти у име Оца и Сина и Светога Духа у водном базену који се налажаше у царевићевом врту; и сиђе на њега благодат Светога Духа. Ушавши затим у Јоасафову ложницу, Варлам одслужи тамо свету службу и причести Јоасафа Пречистим и Животворним Тајнама; и обојица се радоваху духом узносећи хвалу Богу. После тога Варлам научи царевића како треба после крштења да живи, и изложивши му све врлине отиде у свој стан.

Међутим слуге и васпитачи Јоасафови, видећи старца како често посећује царевог сина, чуђаху се. И најстарији између њих, па имену Зардан, кога цар због његове верности и оданости постави за надзорника у царевићевом дворцу, рече једном Јоасафу: Ти добро знаш, господару, колико ја поштујем оца твога и како сам му веран, зато ме је и одредио да служим теби. Сада пак, видећи како често долази к теби овај страни човек и разговара с тобом, бојим се да није он хришћанске вере, коју отац твој силно мрзи, па бих због тога ја могао бити осуђен на смрт. Стога, или кажи о њему цару, или престани уопште разговарати с њим, или мене отпусти од себе, да ја не бих био одговоран. – Царевић одговори: Зардане, ево што ћемо најпре да урадимо: ти седи тајно иза завесе и слушај његов разговор са мном; и онда ћу ти ја рећи шта треба чинити.

И када једном Варлам наиђе у дворац, Јоасаф претходно сакри Зардана иза завесе, и рече старцу: Понови ми укратко своје учење, да би се оно што јаче укоренило у срцу моме. – И Варлам поче говорити, и много му говораше о Богу, о побожности, о будућем блаженству и вечним мукама. И пошто је тако дуго благовестио, oн устаде, сатвори молитву и отиде у свој стан. Царевић тада зовну Зардана и рече му кушајући га: Чу ли ти шта ми све наприча тај лажљиви старац? Он покушава да ме заведе својим учењем, да ме лиши мојих радости и уживања, и да ме приведе туђем Богу. – Зардан одговори: Господару, не кушај мене, слугу твога, јер знам добро да речи тога човека дубоко зађоше у срце твоје, и ми знамо да је проповед његова истинита. Но откако отац твој подиже љуто гоњење на хришћане, вера је њихова осуђена на пропаст. Али ако је она постала мила твоме срцу, и ако можеш примити на себе њене тегобе и страдања, онда нека се испуни твоја добра жеља. Но шта да радим ја? Нисам ја у стању ни очима да гледам таква страдања и тако тегобно живљење. Страх од царева гњева убија срце моје у мени, и ја не знам шта ћу му одговорити што сам допустио

томе човеку да долази к теби. – На то царевић рече Зардану: За твоју велику оданост и верну службу мени ја нисам налазио бољу награду од ове: да се потрудим да ти откријем неисказана блага: познање Створитеља твог и веру у Њега. Надао сам се када чујеш право учење, одмах ћеш га заволети и последовати му заједно са мном. Међутим видим, преварила ме је нада, јер ти је окорело срце и ти не желиш да познаш истину. Ипак, испуни ми једну жељу: He говори о овоме оцу моме за извесно време, јер кажеш ли му, ти тиме ништа постићи нећеш, само ћеш му увећати бол и патње.

Наредног дана Варлам дође к царевићу и каза му своју намеру да хоће да отпутује. Јоасаф, не могући поднети растанак, туговаше душом и роњаше горке сузе. Старац дуго разговараше с њим утврђујући га у вери и у врлинама, и убеђујући га да не плаче за њим. Притом он прорече царевићу да ће се они ускоро сјединити заувек. Тада Јоасаф, не желећи да старцу причињава тешкоће, а и прибојавајући се да Зардан не обавести цара о њему, реч са сузама Варламу: Пошто је таква воља твоја, оче мој духовни и учитељу добри, да ја останем овде у сујетном свету а ти отидеш на место духовног покоја свог, ја те не смем више задржавати. Стога иди, чуван Божјим миром, и спомињи свагда у светим молитвама својим мене јадног, да бих у току времена и ја могао доћи к теби и увек гледати чесно лице твоје. А учини ми љубав: остави ми ту своју подерану и вету мантију за сећање на своје монашко живљење и учење и за одбрану од сваког Сатаниног дејства.

Старац му даде своју мантију, коју Јоасаф цењаше више него царску порфиру. Затим Варлам стаде на молитву и с умилењем се мољаше Богу за Јоасафа, предајући новопросвећеног јуношу Божјем промислу и заштити. Завршивши молитву, он се обрати царевићу, целива га и рече: Чедо Небескога Оца, мир теби и спасење вечно! – Затим он изиђе из дворца и отпутова радујући се и благодарећи Бога што управи пут његов на добро.

По одласку Варлама блажени Јоасаф се одаде усрдној модитви и строгом подвижничком животу. Видећи то Зардан се страховито ожалости, и направивши се болестан он оде кући својој. Цар, дознавши да је Зардан болестан, посла к њему свог најискуснијег лекара да га лечи. Лекар пажљиво испита Зарданову болест; и обавештавајући цара о томе рече му: Ја у Зардаиу не могох пронаћи никакав друга узрок болести сем неке туге којом је рањена душа његова и он болује. – Тада цар помисли да се син његов разљутио нешто на Зардана, па је овај занемоћао од туге. И намисли цар да сам посети болесника и од њега сазна узрок болести. Но Зардан сам похита да се јави цару, и павши пред њим на земљу окривљаваше себе као заслужна сваке казне, јер је немарно чувао царевића; и исприча цару све што се догодило с Јоасафом. Један лукави човек, говораше цару, врач и варалица, по имену Варлам, дође из пустиње и разговара са твојим сином о вери хришћанској, и син твој поверова његовом казивању, и сада је царевић већ сав Христов.

Чувши то цар се стресе од туге, па га затим обузе неисказана јарост, и одмах нареди да му позову најглавнијег велможу, по имену Арахију, мудрог саветника и искусног у прорицању по звездама. И њему исприча све по реду шта се збило. Арахија тешећи цара рече: He тугуј, царе, јер можемо сасвим лако одвратити сина твог од хришћанске вере, ако добијемо Варлама. Ако пак не нађемо Варлама, ја знам другог старца наше вере који се зове Нахор: он живи у пустињи и бави се прорицањем по звездама; у њега сам се и ја учио; он по спољашњости потпуно личи на Варлама, а Варлама ја познајем лично, пошто сам га раније виђао. Дакле, позваћемо из пустиње тога Нахора, и наредићемо му да се притворно представи као Варлам, па ћемо водити с њим препирку о вери; Нахор ће се направити као да је побеђен у препирци и изјавити да је хришћанска вера лажна. А твој син, видећи то, одвратиће се од хришћанства и повратити се отачаским боговима.

Цар нађе да је овај савет добар и утеши се донекле у својој тузи. И тако ослоњен на празну наду он хитно посла самог Арахију са мноштвом војника да траже Варлама. Прешавши дугачак пут Арахија најзад стиже до пустиње Санаридске. Ту он прође кроз многа беспутна места, горе и непроходне урвине, и негде под једном гором обрете малу чету пустињака и ухвати их. Међу њима бејаше један као старешина; он ношаше врећу од козине пуну костију неких раније преминулих светих отаца, да би их то стално подсећало на смрт. Арахија упита пустињаке: Где се налази она варалица што превари царевог сина. – Онај са врећом одговори: Њега нема међу нама, нити ће га бити, јер он бега од нас, прогоњен силом Христовом, а борави он међу вама. – Арахија упита: Знаш ли ти њега? – Пустињак одговори: Знам тог варалицу: то је ђаво; он и живи међу вама, и ви му угађате. – Арахија рече: Ја те питам о Варламу. – Пустињак одговори: Ако питаш о Варламу, онда треба овако да кажеш: „где је онај што одврати царевог сина од обмане?“ Он је брат наш, и сопственик монаштва нашег, али ево има много дана откако га видели нисмо. – Арахија упита: А где је обиталиште Варламово? – Пустињак одговори: Ми знамо његову келију у пустињи, али вам нећемо казати где је.

Арахија, испунивши се јарости, прећаше им смрћу, а они се обрадоше чувши о смрти. Арахија их страховито изби и подврже их љутим мукама захтевајући од њих да кажу где је Варлам. Но они ћутаху. После тога Арахија опет брижљиво тражаше Варлама свуда, и не нашавши га нигде врати се к цару празних руку, водећи к њему само споменуте пустињаке, њих седамнаест на броју. Цар их силовито примораваше да кажу где је Варлам, и да се одрекну Христа. Али га они не само не послушаше него га и прекорише због његовог безбожја. Цар онда нареди те им језике одрезаше, очи избодоше, и руке и ноге одсекоше. И тако сјајни страдалци скончаше.

После њихове смрти Арахија, по царевом наређењу, оде ноћу код волха Нахора, који у пустињи с демонима живљаше и бављаше се враџбинама, исприча му потанко све, и умоли га да се начини Варлам. Затим се врати к цару. А сутрадан наоружа одред војника, и опет пусти глас да иде да тражи Варлама, и поново крену у пустињу. И кад хођаху пустињом, појави се Нахор из једнога кланца; приметивши га војници појурише за њим, стигоше га и ухватише и приведоше к Арахији. А Арахија, тобож не знајући да је то Нахор, упита га: Ко си ти? – Нахор одговори: Ја сам Варлам. – Томе се сви веома обрадоваше, и поведоше га везана к цару. Међутим, свуда се пронесе глас да је Варлам ухваћен. Чувши то, Јоасаф паде у силну тугу и плакаше горко. Али Бог сваке утехе једним откривењем обавести Јоасафа да је ухваћен не Варлам него Нахор волх уместо Варлама.

Цар најпре оде у дворац свога сина и саветоваше му час благим и кротким, час љутитим и жестоким речима да остави хришћанску веру и врати се отачаским боговима. Но не могаде га ничим одвратити од љубави Христове: јер Јоасаф на све речи очеве одговараше с великом мудрошћу, доказујући ништавност незнабожачких богова, а прослављајући Јединог Истинитог Бога, Створитеља свега, и изјављујући своју готовост да за овог Бога иде на муке и смрт. Али пошто природна љубав оца према сину не допусти цару да мучи сина, па га притом и сама савест изобличаваше јер чу истину од сина, он рече сину: Требало је, чедо моје да се у свему покориш мојој родитељској вољи, али ти си груб и непокоран и упорно се противиш мени уображавајући да си мудрији од свију. Стога оставимо то узалудно препирање и дајмо место правди. Ево, ја ћу устројити врло многољудни сабор, позваћу на њега све мудраце из целога царства нашег, а позваћу и хришћане. Притом ћу наредити мојим гласницима да свуда громогласно објављују, да се нико од хришћана ништа не боји него да они без страха дођу на сабор, да заједнички расудимо и расмотримо чија је вера боља. У мојим се рукама налази и Варлам који тебе преласти, окован у ланце, јер ја мира не имађах док њега не ухватих. Њега ћу извести на сабор, да он са својим хришћанима стане против наших мудраца и да води спор са њима о вери. И ако ви хришћани са својим Варламом победите, онда ћете добити што желите; а ако будете побеђени, онда ћете бити дужни да се у свему покоравате моме наређењу. – Блажени Јоасаф одговори: Нека буде воља Господња, и нека буде како ти наредиш; а истинити Бог нека нам помогне да не залутамо са правога пута.

Тада цар разасла на све стране писмена наређења и гласнике који по свима градовима и селима громко објављиваху цареву вољу: да се сви идолослужитељи и хришћани саберу на једно место, при томе да се хришћани ништа не боје доћи на сабор, ради решења питања о истинитој вери путем препирке између хришћана са Варламом на челу, с једне стране, и незнабожачких жречева и волха с друге стране. При томе цар позва све налазеће се у његовој земљи најмудрије персијске и халдејске жреце, чаробњаке и волхе, да би надвладали хришћане. И слеже се к цару огромно мноштво идолопоклоника, мудрих у злоћи и препредених у лажи учитеља, који „градећи се мудри, полудеше“ (Рм. 1, 22); хришћана пак, од којих једни беху побијени од стране неверника, а други се беху разбегли по горама и пустињама и кријаху се, сабра се врло мали број, и међу њима се обрете само један одличан зналац Светога Писма, по имену Варахија. Он то једини неустрашиво притече у помоћ тобожњем Варламу, не знајући да то уствари није Варлам већ Нахор волх.

Цар онда седе на високом престолу, а нареди и сину да седне с њим. Но царевић, из поштовања према оцу, не седе поред њега него крај престола на поду. Тада предстадоше цару сви незнабожачки мудраци; а приведен би и Нахор, тобожњи Варлам. Цар, обраћајући се својим мудрацима и философима, рече: Ето, вама предстоји не мали подвиг, и очекује вас једно од двога: или да у препирци победите Варлама и његове једномишљенике, хришћане, и удостојите се великих почасти од мене; или да, побеђени, доживите срам, поругу и љуту казну, јер ћу вас све без милости погубити, и тела ваша дати зверима и птицама на поједење, а децу вашу поробити вечним ропством, ако не надвладате хришћане.

Када то цар изговори, царевић Јоасаф ускликну: Праведан суд си сада изрекао, царе! И ја ћу нешто слично рећи своме учитељу. – И обративши се Нахору рече: Добро знаш, Варламе, у каквој си ме слави и уживањима ти најпре затекао. Но својим дугим беседама ти си ме придобио да одступим од богова и закона мојих предака, да служим непознатоме Богу и да разљутим свога оца и господара. Стога сада замисли да стојиш на ваги: ако у препирци победиш и докажеш да је твоје учење истинито, онда ћеш се прославити као проповедник истине, и ја ћу остати веран твоме учењу, служећи Христу до последњег даха; ако пак будеш побеђен, и тиме ми нанесеш срамоту, онда ћу ти ја сам одмаздити за тај стид: обема ногама стаћу ти на груди, и својим рукама ишчупаћу ти срце и језик, па ћу их са осталим твојим телом бацити псима на поједење, да би се и сви други научили на твоме примеру не обмањивати царску децу.

Нахор се страховито препаде видећи да је сам ухваћен у своју мрежу и да је упао у јаму коју је сам ископао. Бојећи се неизбежне смрти која га очекује ако разљути царевића који има све могућности да га мучи ако само усхтедне, Нахор одлучи да се држи Јоасафа и брани хришћанску веру. И када отпоче препирка између жречева и хришћана, Нахор проговори као у старини Варлам, који, послан од цара Валака да прокуне Израиљ.уместо проклетства благослови га многим благословима; тако и Нахор, почевши препирку, продужи је од јутра до вечера, говорећи као од Духа Светога: јер понекад благодат Божија зна деловати и у нечистим сасудима, ради свете славе Своје. И Нахор тако мудро изобличи ништавност и лажност незнабожачких богова и тако убедљиво доказа да је хришћанска вера једина истинита, да му нико ни једном речју не могаше противречити. О томе препирању Нахора са идолопоклоничким жречевима опширно и дивно пише свети Јован Дамаскин у својој повести о светом Варламу и Јоасафу.

Тако дакле, сви незнабожачки мудраци, и философи, и жреци, и волхи стајаху пред Нахором утучени, и ћутаху као неми, постиђени, не будући у стању ништа рећи против. А царевић се радоваше у души и слављаше Господа који, као некада Савла, тако сада Нахора, од гонитеља начини учитељем и проповедником истине. Цар пак и Арахија, запрепашћени неочекиваном Нахоровом променом, страховито се гњевљаху на њега, јер их обузе велики стид. И цар хтеде да мучи Нахора и остале с њим хришћане, али не могаше погазити своју царску реч, пошто беше позвао хришћане да слободно и без икакве бојазни дођу на сабор ради препирања о вери, дајући им своју царску реч да им неће учинити никакво зло. Зато он нареди да се сабор разиђе с тим, да се сутра тобож поново састане ради продужења препирке.

На то царевић рече оцу: Царе, у почетку овога потхвата ти изрече праведан суд, тако и на крају држи се правде и учини једно од двога: или нареди моме учитељу да ову ноћ проведе код мене, да заједно размислимо шта нам ваља говорити сутра, а ти узми са собом своје и то исто уради; или своје мудраце остави ову ноћ мени, а ти узми мога учитеља код себе, јер ако обе противничке снаге проведу код тебе до сутрашње препирке, онда ће мој учитељ свакако бити у тузи и страху а твоји мудраци у радости и спокојству. A y таком случају ствар не може, изгледа ми, ићи праведним путем, него ће то бити насиље власти над потчињенима и кршење обећања које си дао хришћанима.

Цар, побеђен мудрим речима свога сина, узе са собом своје жреце, а сину остави Нахора, имајући у себи још неку наду у Нахора да ће он испунити своје обећање: вратити Јоасафа идолопоклоничкој вери. Царевић пак, узевши са собом Нахора, отиде у свој дворац радујући се о Богу Спасу своме. A Haxopy, када дођоше у дворац, рече: Сматраш ли ти да ја не знам да си ти Нахор а не Варлам? У сваком случају добро си урадио доказујући истинитост хришћанске вере и изобличавајући лажност идолопоклоничке вере. Стога веруј у оног Бога, за чије си име данас стајао онако сјајно.

Потресен речима Јоасафа, Нахор се покаја за сва ранија зла своја, и потпуно искрено желећи да приступи истинитоме Богу, мољаше блаженог Јоасафа да му дозволи да тајно побегне у пустињу, да се придружи пустињацима који се тамо скривају, и да прими свето крштење. Јоасаф, пошто га поучи у вери, отпусти га с миром. А он, побегавши у пустињу, нађе тамо једног јереја светог живота, и примивши од њега крштење стаде проводити живот свој у покајању.

Сутрадан цар, дознавши шта се догодило с Нахором, паде у очајање што му се срушише наде које је у њега полагао. Увидевши пак да су његови мудраци коначно побеђени и да се налазе у безизлазном положају, он се разгњеви на њих, па их предаде страшним поругама, а неке и силним батинама подврже, и нареди те им лица чађу нагаравише, па их прогна од себе. И од тога времена он више не поштоваше жреце, нити приношаше идолима жртве, него их и хуљаше. Но не клањајући се идолима, и у исто време не примајући хришћанску веру, он беше у великој недоумици и веома растројен. Међутим к Јоасафу долажаху од незнабожаца и наслађујући се спасоносним речима његовим, обраћаху се ка Христу. А жреци, видећи себе исмејане и поругане и цара где се одвраћа од њихових богова, хитно упутише изасланике к једном знаменитом волху, по имену Тевда, који живљаше у пустињи с демонима, и обавестивши га о свему силно га мољаху да им притекне у помоћ. Тада Тевда, повевши са собом велику демонску војску, смело оде к цару, који га је лично познавао и волео, и својим вештим и заводљивим речима поново приволе цара на идолопоклонство и устроји с њим велики празник идолима = демонима. А старајући се да и блаженог Јоасафа одврати од Христа и врати идолопоклонству, Тевда даде цару овакав лукави савет: да од Јоасафа удаљи све слуге, а да уместо њих одреди лепе жене и чаробне девојке да му служе. А ја ћу, говораше притом Тевда, послати једнога од демона који ће у Јоасафу запалити огањ сладострашћа и навести га на блуд. И када царевић само једанпут падне у грех блуда, онда ће, царе, отада све ићи по твојој вољи.

Цар послуша лукави савет: сабра мноштво лепих девојака и младих жена, одену их у раскошне хаљине, украси их златним накитима, и уведе у дворац к сину, а све слуге удаљи из дворца. Тако у дворцу Јоасафовом не остаде ниједан мушкарац, и све послове обављаху само жене и девојке. А тамо наиђоше невидљиво и зли дуси, послани од волха Тевде, и стадоше распаљивати у младићу телесну страст и нашаптавати му рђаве помисли. И беше блажени Јоасаф на муци и у великом искушењу и борби; нарочито када једна, најлепша од свих, девојка, подстицана не само од цара, него и од бесова, баци на њега мреже своје лепоте. Она беше ћерка једнога цара, узета у ропство и доведена из своје домовине, и предата цару Авениру као велики дар. Ослањајући се на њену необичну лепоту, отац је посла сину на саблазан. Ушавши у њу, демон заводник је научи мудрим речима и заводљивом разговору, a у исто време он светоме младићу метну у срце најпре љубав к њој без икакве пожуде, старајући се да га постепено улови у своје мреже. И стварно, Јоасаф је заволе због њене мудрости и доброте; осим тога он осећаше и сажаљење према њој, што је она, царска ћерка, допала ропства, лишена своје отаџбине и високог положаја; а размишљаше он и о томе како да је одвоји од идолопоклонства и начини хришћанком.

Са таким помислима, и не осећајући у себи никакву страсну похоту, он поче с њом овако разговарати: Познај, девојко, Бога који живи вавек, да не погинеш у заблуди. Познај Саздатеља, и бићеш блажена уневестивши се Бесмртноме Женику. – И много слично томе говораше јој он. И гле, у то време нечисти дух научи је да почне саблажњавати и ка паду вући невину душу ону. И рече девојка: Ако се ти, господине мој, бринеш о моме спасењу и хоћеш да душу моју избавиш од идолопоклоничких заблуда, онда испуни и ти једну моју молбу, па ћу се ја одмах одрећи својих отачаствених богова и приступићу твоме Богу, и служићу му до последњег даха свог, а ти ћеш свакако добити награду за моје обраћење. – Свети младић је упита: У чему се састоји твоја молба, девојко? – А она га заводнички гледаше и сладострасно му говораше: Ступи са мном у брак, па ћу сваку наредбу твоју испунити. – Он јој на то рече: Како си се усудила да ми се обратиш са таком молбом? Јер ја, иако желим твоје спасење, не пристајем оскврнавити себе. – А она, трудећи се да му олакша пут ка греху, рече: Зашто ти, господине мој, препун сваке мудрости, говориш такве ствари, називајући брак оскврњењем? Ја такође знам хришћанске књиге, много сам их читала у своме отачаству, и много пута разговарала са хришћанима. Зар у вашим књигама не стоји написано: Брак да држе сви у части, и постеља брачна да буде чиста (Јевр. 13, 4, 4); и још: Боље је женити се него ли упаљивати се (1. Кор. 1, 9). Зар не познаше брака древни патријарси, и пророци и праведници, као што о томе сведоче ваша Писанија? Зар Писаније не каже да је Петар, кога ви називате врховним апостолом, имао жену? Ко те онда, господине мој, научи да брак називаш оскврнављењем? У самој ствари ти си одступио од истине вашег учења. – Блажени јој одговори: Мада се у Светом Писму налази све то што си рекла, и заиста је свакоме слободно да ступи у брак, ипак се изузимају они који су се обећали Христу чувати своје девство; a ja, чим примих свето крштење дадох завет да ћу себе привести Христу чиста у беспрекорном девству. Како ћу се онда усудити да нарушим заклетву дату Богу? – Заводница му на то рече: Ако ме не узмеш за жену, онда ми бар испуни једну малу и ситну жељу. Ако хоћеш да спасеш душу моју, проведи са мном ову ноћ. Учиниш ли то, ја ти ево обећавам да ћу сутра примити хришћанску веру; и то ће теби бити не само на отпуштење грехова, због таке бриге твоје о обраћењу мом, него ћеш и велику награду добити од Бога: јер „радост бива на небу за једнога грешника који се каје“ (Лк. 15, 7), каже твоје Свето Писмо. A ако радост бива на небу због грешникова обраћења, онда неће ли бити и награда велика ономе који обрати грешника и тиме изазове радост међу анђелима? НеМа сумње да је тако, јер и начелници вере ваше апостоли, много штошта чињаху по своме нахођењу, преступајући мању Божју заповест ради веће заповести. He обреза ли апостол Павле Тимотеја (ср. Д. А. 16, 3), иако обрезање није обавезно за хришћане? Ипак он се не побоја да тако поступи ради бољег успеха у проповедању Еванђеља. И много сличних ствари наћи ћеш у својим књигама. Зато, ако стварно желиш спасти душу моју, онда испуни ову малу жељу моју.

Када она ово говораше, душа се блаженога Јоасафа од разних помисли стаде колебати између добра и зла, чврстина одлуке да се сачува девство поче слабити, а воља и разум размекшавати. Сејач пак зла ђаво, видећи где се колеба Јоасафово срце, испуни се радости и кликну друговима својим: Гледајте, ова девојка ће учинити оно што ми не могосмо учинити! Зато сада нападнимо на овог младића, јер неће нам се указати згоднија прилика да испунимо жељу и наредбу онога који нас је послао.

Кликнувши то, прљавац снажно навали са својим псима на Христовог војника, и смутише му се душевне силе, запаливши у њему нечисту љубав према девојци и силну похоту. Тада свети младић, видевши себе силно распаљивана и ка греху вучена, удари себе у груди, и уздахнувши к Богу из дубине срца хитно прибеже к молитви, и лијући потоке суза вапијаше к Ономе који га може спасти од буре и олује, и говораше: У тебе се, Господе, уздам; немој ме оставити под срамотом довека; не дај да ми се насмеју непријатељи моји (Пс. 30, 2; 24, 1), јер се држим деснице Твоје; притекни ми у помоћ у овај час, и по вољи Твојој исправи путове моје, да се славно и страшно име Твоје прослави на мени. слузи Твоме.

Дуго се мољаше свети младић заливајући себе сузама и правећи многобројна метанија; затим се баци на земљу и заспа. У сну он виде себе где га узеше неки непознати људи и он проходи нека дивна места, па га доведоше на једно велико поље, покривено прекрасним и необично мирисним цвећем. Ту он виде мноштво разноврсних и прекрасних дрвета, пуних непознатих и чудесних плодова, пријатних за гледање и слатких за једење. Лишће тих дрвета весело шушташе од неког нежног поветарца и тихо се лелујаше непрекидно ширећи из себе миомир. Под дрвећем стајаху престоли од чистога злата, и од драгог камења, и од скупоценог бисерја, који се силно блистаху; а стајаху тамо такође златне постеље, застрвене разноврсним покривачима неисказане лепоте и сјаја. По средини пак тецијаху воде чисте и прекрасне, миле за гледање. Споменути необични мужеви проведоше Јоасафа преко целог поља тог и уведоше га у град који блисташе неизрецивом светлошћу; зидови му беху од чистога злата и од драгог камења, какве нико никада видео није, а стубови и врата од једноставног бисера Али, ко ће исказати сву лепоту и сјај тога града? Светлост, која богато сијаше одозго, испуњаваше све улице града, и неки крилати и светлосни војници ходаху по граду и певаху милозвучне песме, какве никада не чу уво људско. И Јоасаф чу глас који говораше: To je покој праведних! To је весеље оних који за живота свог угодише Господу. – А мужеви они изведоше Јоасафа из града да га воде назад. Но он, сав обузет красотом и дивотом онога што виде, говораше: He лишавајте ме, молим вас, не лишавајте неисказане радости ове, већ ми допустити да живим у којем било углу овога града. – Они му одговорише: Сада је немогуће да ти останеш овде, мада ћеш за многе подвиге и напоре ти са временом доћи овамо, ако будеш приморавао себе и употребио све своје силе: јер напорници добијају Царство небеско (Мт. 11, 12). – Рекавши то они га опет проведоше преко гореспоменутог великог поља и уведоше у места тамна, пуна свакојаке сете и туге, и по свему супротна оној светлости и радости какве раније виде Јоасаф: јер тамо беше тама непрозирна и помрчински густа, и све беше пуно туге и пометње. Тамо букташе пећ огњена, и гамизаху црви што једу тело човечије, и наоколо стајаху духови одмазде. Неки људи беху љуто паљени огњем, и чујаше се глас који говораше: Ово је место грешника! Ово је место оних који оскврнавише себе срамним делима! – После тога изведоше одатле Јоасафа они што га вођаху, и Јоасаф се пробуди и дође к себи, али сав дрхташе и бујице суза му течаху из очију. И тада сва лепота младе заводнице његове и осталих жена и девојака постаде му смрдљивија од измета и гноја. Сећајући се онога што виде, он биваше час обузет жељом за светлим градом, час опседнут страхом виђених мука, и лежаше на постељи без снаге и не могаше да устане.

Цар би обавештен да је син његов болан, и цар одмах журно дође к њему и стаде га распитивати о узроку његове болести. Јоасаф му исприча све што му би показано у виђењу, и додаде: Зашто си разапео мреже ногама мојим, желећи да ме уловиш и душу моју вргнеш у погибао? Јер да ми Бог није помогао, душа би се моја за кратко време отиснула у пакао. Но, колико је добар Бог Израиљев, који мене ништавна избави из чељусти лавова! У пометености ја заспах; али ме с висине посети Бог Спаситељ мој и показа ми коликих се блага лишавају они који Га гњаве и какве муке ови готове себи… Оче, пошто си запушио уши своје и не желиш да чујеш мене који ти говорим о истинском добру, онда ми бар сада немој бранити да идем правим путем. А ја једно желим. и то ово: да све оставим и отпутујем тамо где борави угодник Христов Варлам, и с њим проведем све остало време живота свога. А ако ти се прохте да ме задржиш силом, онда ћеш ме ускоро видети мртва од туге и жалости. И тада, немајући мене сина, ни ти се више нећеш називати оцем.

Због овога, цара опет обузе страховита туга, и он отиде у своју палату ожалошћен. Оставише непобедивог војника Христовог Јоасафа и зли дуси, и вратише се посрамљени к Тевди који их стаде корити, говорећи: Зар сте тако немоћни, јадници, да ни младића једног не могосте победити? – А они, приморани силом Божјом, и против своје воље казаше истину, говорећи: He можемо ми противстати сили Христовој; не можемо чак ни погледати на крсни знак којим младић ограђује себе.

Након неког времена цар узе са собом Тевду и оде к сину. Тевда разговара с блаженим младићем бранећи богове своје, али не узможе надговорити онога коме дани бише уста и премудрост одозго, премудрост којој не могаше нико противстати. Побеђен и постиђен, Тевда ћуташе дуго као нем, не знајући шта више да каже. Најзад се једва прибра и рече цару: Нема сумње, царе, Дух Свети живи у твоме сину; ми смо стварно побеђени и немамо шта да му одговоримо… Ваистину је велик хришћански Бог, велика вера њихова, велика и тајанства њихова! – И обраћајући се царевићу упита га: Реци ми, освећени душом, да ли ће Христос примити мене, ако одступим од злих дела мојих и обратим се к Њему? – Свети Јоасаф му поче говорити о покајању грешника и о милости Божијој која брзо прима оне који се истински кају. Тевда, тронут до дна срца, хитно отиде у своју пећину, спали све своје књиге о волховању и враџбинама и пође стопама Нахоровим: удостоји се светог крштења, и провођаше живот у великом покајању.

Међутим цар већ није знао више шта да ради са сином. Тада му Арахија саветова да раздели царство на две половине, па да једну да сину. И говораше Арахија цару: Царе, усхтеднеш ли мучити свога сина, онда ћеш бити непријатељ самој природи и назваћеш се не отац него мучитељ свог властитог сина, па ћеш усто и сина погубити, и сам без порода остати и у велику тугу себе вргнути. Остаје да се уради једно: раздели напола царство своје између себе и сина, и нареди сину да царује у одређеној му половини. Заузет животним бригама, он ће се постепено навикавати на такав живот каквим живимо ми, и све ће испасти како ми хоћемо, пошто се укорењене у души навике мењају не толико насиљем колико љубављу. А ако он чак и остане у хришћанској вери, ипак ће за тебе бити донекле утеха у тузи и сама чињеница да ниси без деце већ имаш сина цара.

Примивши Арахијин савет, цар поступи по њему: раздели царство на две половине, и над једном половином постави за цара сина свог Јоасафа. Јоасаф, жудећи за пустињачким монашким животом, ни помишљао није на царску власт, али расудивши да ће све ово изаћи на боље, прими додељену му половину царства, ступи на престо, и пре свега се постара да искорени незнабожачко многобожје и рашири веру у Јединог Истинитог Бога. Он дакле по свој земљи својој разруши идоле и до темеља разори одвратна идолишта њихова, а место њих подизаше свете цркве и распростираше свету веру Христову. Чувши о томе, хришћански епископи, презвитери и монаси, који су се крили, силажаху са гора и излажаху из пустиња, и стицаху се к светом цару Јоасафу, који их с радошћу примаше и заједно с њима стараше се о спасењу душа људских. И за кратко време он просвети светлошћу вере и крсти све своје поданике, и непрестано се са сузама мољаше Богу за обраћење свога оца.

И милосрдни Бог не презре његову усрдну молитву и сузе него га милостивно услиши: светлошћу благодати Своје Он се косну срца Авенирова, те са очију ума његова спаде дебела завеса таме, и он угледа зору истине и познаде ништавног лажноназваних богова. И цар Авенир сазва своје саветнике и откри им намеру срца свога: да жели примити веру сина свога. Сви похвалише ову намеру, јер на молитве Јоасафове све њих – посети исток с висине (Лк. 1, 78). Цар одмах писмом позва свога сина, да се од њега научи вери и побожности… О, каком се радошћу и весељем испуни срце Јоасафово када он виде да се отац његов обраћа к Богу истиноме! Довољно научивши свога оца вери у току много дана и казавши му тајне свете вере, као некада њему преподобни Варлам, Јоасаф га приведе светом крштењу и сам га прими из свете купељи. Дело – ваистину ново и дивно: син постаде отац оцу своме и посредник духовног препорода ономе који га је по телу родио. И не само цар Авенир него и сви великаши његови, и војници, и робови, – једном речју: сва Индијска земља прими свето крштење. И би тада радост велика на земљи и на небу: на земљи се радоваху верни због обраћења неверних, а на небу се радоваху ангели не због једног него због безброј кајућих се грешника.

После крштења свог цар Авенир сву царску власт своју предаде сину своме Јоасафу, а сам живљаше усамљенички у молитвеном тиховању, и свагда посипајући главу своју пепелом ридаше због пређашњих грехова својих. И проведе он четири године у таком смирењу и покајању; и добивши од Бога опроштај грехова, он се престави к Њему у миру.

У четрдесети дан по престављењу цара Авенира Јоасаф, вршећи помен оцу своме, сазва све Своје велможе, саветнике, војне старешине и све остале важне носиоце власти, и објави им тајну срца свога: да жели оставити земно царство и све светско, отићи у пустињу и монаховати. – To ожалости и растужи све; и сви плакаху и горко ридаху, јер га сви веома љубљаху због његове кротости, смирења и добротворства. Уместо себе Јоасаф је хтео да им постави за цара једнога од велможа, по имену Варахију, давнашњег хришћанина, оног самог који држаше страну тобожњег Варлама за време препирке о вери са незнабожачким мудрацима индијским. Јоасаф је знао да је Варахија веома чврст у вери и да има велику љубав према Христу. Но Варахија се одрицаше од царства, говорећи: Љуби, царе, ближњег свог као себе самог. Ако је добро царовати, онда царуј сам. А ако. је зло, зашто онда мени предајеш царство? Зашто товариш на мене терет, од кога сам бежиш?

Тада сви усрдно, са сузама, стадоше молити светог Јоасафа да их не оставља. Међутим он ноћу написа грамату свему Сенату и свима властима, поверавајући их Богу и наређујући им да никог другог не постављају себи за цара осим Варахије. Ту грамату цар Јоасаф остави у спаваоници својој, па сам кришом изиђе и хитно гредијаше у пустињу. Сутрадан пуче глас о његовом одласку. Народ се узнемири и ожалости; многи плакаху и ридаху. Најзад се сви житељи престонице дадоше у потеру за царем, да га траже. И нађоше га у једном пресахлом потоку где се моли с подигнутим рукама к небу. Они га окружише, и павши пред њим мољаху га с великим ридањем да се врати у свој дворац и да их не напушта. Принуђен њиховим великим молбама Јоасаф се врати. Али ускоро затим он сазва све, и рече им: Узалуд се противите вољи Господњој задржавајући ме. – И заклетвом он потврди речи своје: да од овога часа ни дана више неће остати цар. Тада на Варахију, и против његове жеље, метну свој царски венац, посади га на свој престо, и даде му потребне поуке како да царује, па опростивши се с властелом и народом изађе из дворца и из града журећи у пустињу. А сав народ са Варахијом и са свима властима убедивши се да је Јоасафова одлука непроменљива, и да га не могу молбама задржати нити му силом спречити одлазак, иђаху за њим плачући и пратећи га далеко; а он их мољаше да му не сметају и да га оставе самог. Но неки ипак издалека иђаху за њим ридајући, све док дан не уступи место ноћи и мрак сакри од њихових очију љубљеног господара и растави их.

Тако Варахија прими скиптар индијског царства, а Јоасаф све урачуна у трице, само да Христа добије. Прву ноћ свога путовања он сврати у кућу неког сиромашка и даде му своје одело, а сам крену на подвиг пустињског живљења у сурој власеници коју му некада Варлам беше дао. При томе он не ношаше ни хлеба, ни воде, нити ишта од хране: јер свега себе повери промислу Божјем, и гораше свесрдном љубављу ка Господу своме. А кад стиже у пустињу, он подиже очи своје к миломе Христу и кликну: Нека очи моје не виде више блага овога света, и нека се срце моје не наслађује више ничим другим сем Тобом, надо моја! Ти управљај путовањем мојим, и води ме к угоднику твом Варламу! Покажи ади посредника спасења мога, да ме научи пустињачком живљењу онај који ме научи познању Твоме, Господе!

Две године хођаше свети Јоасаф по пустињи сам, тражећи Варлама. А храњаше се он травом која је расла тамо, и често трпљаше глад због недостојања траве, пошто земља у тој пустињи беше сува и неплодна. Поред тога он доживе многе напасти од ђавола: јер ђаво нападаше на њега, час смућујући му ум разним помислима, час застрашујући га привиђењима; понекад му се он јављаше црн и шкргућући зубима; понекад налеташе на њега са мачем у руци као да хоће да га посече; понекад узимаше на себе изглед разних звери, змија, аспида. Но храбри и непобедиви војник Христов сва та искушења побеђиваше и одгоњаше мачем молитве и оружјем крста.

Када се наврши друга година Јоасаф нађе у Сенаридској пустињи једну пештеру, и у њој монаха који се спасавао молитвено тихујући у осами. Од тога монаха он дознаде где обитава Варлам. И он тада у радости брзо похита показаном му стазом. И када стиже до Варламове пештере, он стаде код улаза и куцну у врата говорећи: Благослови, оче, благослови! – А Варлам чувши глас изиђе из пештере, и по надахнућу одозго познаде Јоасафа кога је немогуће било познати по спољашњем изгледу: јер сав беше поцрнео од сунчане жеге, обрастао у власи, сувих образа и дубоко упалих очију. Старац, ставши лицем на исток, узнесе благодарну молитву Богу; a no молитви загрлише један другог с љубављу, и целиваше светим целивом, и од радости омиваху лица своја топлим сузама. И седавши стадоше разговарати. Први поче Варлам; он рече: Добро си урадио што си дошао, чедо мило, чедо Божије и наследниче Небеског царства! нека ти Господ да место времених блага – вечна, и место пропадљивих – непропадљива! Но молим те, мили, испричај ми како си дошао овамо; шта се по одласку мом зби с тобом; и да ли твој отац познаде Бога или се још налази у пређашњој заблуди. – Блажени Јоасаф му исприча по реду све шта се догодило по одласку Варламовом и шта учини Господ Својом свемоћном помоћу. А старац, саслушавши све, веома се радоваше и дивљаше, и напослетку рече: Хвала Ти, Христе Боже, што си благоволео да семе речи Твоје, посејано мноме у душу слуге Твога Јоасафа, тако порасте и донесе стоструки род.

Утом настаде вече, и пошто обавише уобичајене молитве, они се тек онда сетише хране. И Варлам постави скупоцену трпезу, богату душекорисним разговором, пуну духовних јела, али оскудну у телесној храни која се састојала само из сировог невареног зеља, мало урми и воде са оближњег извора. Поткрепивши се таком трпезом, они заблагодарише Богу који отвара руку Своју и нахрањује свако живо биће Својим благоволењем. Затим они обавише ноћне молитве, па се опет латише духовног разговора, и сву ноћ проведоше у разговору све до јутрења.

Водећи тако диван и равноангелни живот, Јоасаф и Варлам проведоше заједно много година. Напослетку, преподобни Варлам се приближи својој блаженој кончини, дозва свог духовног сина Јоасафа, којега он Еванђељем роди, и рече му: Чедо моје, одавно сам желео да те видим пре своје кончине; и када се једном мољах за тебе, јави ми се Господ наш Исус Христос и обећа ми да те доведе к мени. И ето, Господ је већ испунио моју жељу: видим тебе који си се одрекао света и свега што је у свету и сјединио си се са Христом. И пошто време мог одласка ево већ стиже. ти покриј тело моје земљом, предај прах праху, a сам остани на овом месту држећи се духовног живљења, и сећајући се мене смиреног.

Саслушавши ове речи Јоасаф ридаше горко због растанка с преподобним, и старац једва успе да га својим духовним речима донекле утеши; а затим га посла к некој братији који живљаху у тој истој пустињи да донесе што је потребно за одслужење Божанствене литургије. Јоасаф хитно оде, узе што је потребно, и брзо се врати, бојећи се да његов духовни отац не сконча без њега, и тако о“ буде лишен последњег благослова његовог. Преподобни Варлам одслужи Божанствену литургију и они се обојица причестише Светим Тајнама. Затим преподобни дуго разговараше са својим учеником о душекорисним стварима, и онда се с умилењем стаде молити Богу за себе и за свог ученика. После дуге молитве он очински загрли Јоасафа, даде му последњи целив и благослов, прекрсти се, леже, и лице му постаде светло и радосно као да су му дошли неки пријатељи; и тако отиде он ка Господу, провевши у пустињи седамдесет година, а свега поживе око сто година.

Многим сузама заливши тело свог духовног оца, Јоасаф сав дан и сву ноћ појаше псалме над њим. А кад свану он ископа раку близу пештере, укопа чесно тело свог светог старца, и севши крај гроба он плакаше горко све док не изнеможе од плача и заспа. У сну пак виде оне необичне људе, које некада беше видео за време оног искушења с девојкама: они дођоше к њему, узеше га и поведоше опет на оно велико поље, које он и раније виде, и у блистави град. А кад он улажаше на градску капију сретоше га Ангели Божији који ношаху два венца неописане красоте. Јоасаф упита: Чији су ти блистави венци? – Ангели му одговорише: Оба су твоји зато што си многе душе спасао и зато што си ради Бога оставио земаљско царство и посветио себе монашком животу. Но један од њих треба дати твоме оцу зато што он уз твоју помоћ остави пут који води у погибао, од срца се покаја и помири с Господом. – Јоасаф упита:

Како је могуће да мој отац само ради једног покајања добије награду исту као и ја који сам толике трудове поднео? – Када то рече, он угледа Варлама који му говораше: Нисам ли ти, Јоасафе, некада говорио да ћеш постати шкрт и недарежљив када се обогатиш? Зашто сада нећеш да награда твоме оцу буде равна твојој? He треба ли, напротив, да се радујеш душом што су услишене молитве твоје за њега? – Јоасаф, рекавши Варламу, као што је свагда имао обичај говорити му за живота: „опрости, оче, опрости!“ упита Варлама: Кажи ми, где ти сам живиш? – Варлам одговори: У овом прекрасном и великом граду добио сам пресветлу палату. – Јоасаф стаде молити Варлама да га узме са собом у своју палату и с љубављу прими као свога госта. Варлам одговори: За тебе који носиш телесно бреме, још није дошло време да будеш овде; али ако јуначки истрајеш до краја у монашким подвизима, као што сам ти заповедио, онда ћеш скоро доћи овамо, и удостојићеш се овог живота овде, овдашње славе и овдашњих радости, и вечито ћеш бити са мном.

Тргнувши се из сна, са душом још пуном виђене светлости и неисказане славе, Јоасаф веома одушевљено узнесе Господу благодарну песму славећи Га. И остаде свети Јоасаф до саме кончине своје на месту где се заједно подвизавао са преподобним Варламом, водећи ангелски живот. Он у својих двадесет пет година остави земаљско царство и уђе у испоснички подвиг; и провевши у пустињи тридесет пет година он се престави ка Господу.

Један свети пустињак, који је недалеко живео, дознавши откривењем за престављење светог Јоасафа, дође у сами час његова престављења, са сузама љубави опоја чесно тело његово прогшсаним заупокојним песмама и молитвама и положи га поред моштију преподобног Варлама, да би и тела оних, који беху нераздвојни духом, почивала нераздвојно на једном месту. После пак обављене сахране, томе пустињаку би откривење од Бога са наређењем: да иде у Индијско царство и извести цара Варахију о престављењу светог Јоасафа. Отац пустињак поступи тако. Извештен о томе, цар са мноштвом људи крену у пустињу, и дошавши у пештеру преподобних отаца, отвори гроб њихов, и нађе мошти светих Варлама и Јоасафа нетљене, при чему из њих излажаше велики миомир. Узевши свете мошти, цар Варахија их чесно пренесе из пустиње у своје отачаство, и положи их у цркви коју свети Јоасаф беше подигао за живота, славећи Бога у Тројици, коме и од нас нека је част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

 * * *

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАРЛАМА

СВЕТИ мученик Варлам беше родом из Антиохије Сиријске. У старим годинама он би због исповедања имена Христова ухваћен и приведен незнабожачкоме кнезу на суд. Примораван да принесе жртву идолима, Варлам не хтеде. Због тога га ставише на многе љуте муке: најпре га бездушно тукоше воловским жилама, па онда стругоше железним ноктима. После тога незнабошци одведоше светог мученика у идолски храм и тамо, по наређењу мучитеља, док је на жртвенику горео огањ, испружише руку мученикову над жртвеником, ставише му жар на длан и тамјан на жар, да би мученик од неподношљивих болова бацио жар с тамјаном из руке пред идоле, и тако их макар и нехотично окадио. И да је свети мученик тако урадио, они су били спремни да му кажу: „Ето, ти си већ принео жртву боговима нашим“. Међутим незнабошци не доживеше што су желели: јер мученик Христов стајаше непоколебљив као стуб држећи на длану жар, и показа се јачи од гвожђа и челика: јер држаше на длану жар све док му длан не прогоре и прсти не изгореше и не падоше на земљу заједно са жаром. При свем том он не мрдну руком и не баци жар са тамјаном на жртвеник пред идоле. – Показавши се тако јак и непобедив храбри страдалац и војник Христов, свети Варлам у сјајном исповедању вере предаде душу своју Господу.

 * * *

РЕЧ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ О СВЕТОМ MУЧEHИKУ BAPЛAMУ

НЕКАДА, у стара времена смрт светих је бивала почитована тугом и сузама. Јосиф горко плака за умрлим Јаковом; синови Израиљеви плакаше за Мојсијем тридесет дана; а кад умре Самуило сав Израиљ горко плакаше за њим. А сада ми се радујемо смрти светих: јер се после Крста Господњег прамени природа жалости и туге. Ми престављење светих више не пратимо ридањима, него помоћу божанствених песама одушевљено ликујемо крај њихових гробова: јер је смрт праведника – сан, или тачније: прелазак у бољи живот. Зато се мученици радују када их убијају: јер жуђење за преблаженим животом умртвљује у њима осећање бола.

Мученик гледа не на опасност него на венце; не плаши се рана него израчунава награде; види не мучитеље који га бију овде на земљи него замишља ангеле који га радосно поздрављају с неба; има у виду не пролазне муке него вечне награде. И од нас мученици већ добијају диван залог славе, јер слављени од свих божанствених песама, они из гробова враћају и привлаче безбројне сужње.

To се управо сада испуњује на Јуначком храбром Варламу: јер затруби ратна мученикова труба и, као што видите, сабра војнике побожности. Објављен је присни бранич Христов, и одушеви се збор Цркве. И као што Господ рече за вернике: који верује у мене ако и умре живеће (Јн. 11, 25); тако јуначни Варлам умре, и сазива свечане скупове; прогутан гробом, он позива на гозбу.

Сада је време да кликнемо: Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овога века? (1. Кор. 1, 20). Данас нам прост човек предлаже неоспориво учење побожности. Њега мучитељ дохвати као лак и користан лов, али касније познаде у њему непобедивог борца. Њему се мучитељ смејаше као простаку и глупаку, али се брзо уплаши од њега видевши га укрепљена ангелском силом. Јер душа овога човека простога речника беше узвишена, и разум без недостатака. И он бејаше као други Павле, говорећи с Павлом: Ако сам и простак у речи, али у разуму нисам (2. Кор. 11, 6). Мучитељи који га бијаху малаксаваху, а мученик биваше све јачи; руке оних који га стругаху изнемогаваху, но ум струганога бејаше непоколебљив; сплетови жила од батина попуштаху, али крепост вере постајаше све јача; прободена ребра вењаху, али мудровање ума цветаше; већи део тела беше умртвљен, али мученик беше бодар као да још ни почео није свој подвиг. Јер када љубав к вери обузме душу човекову, тада све врсте нападаја постају јој смешни и сви који је муче због љубљеног предмета причивањају јој више радости него жалости. Сведок тога нам је љубав светих Апостола, који с радошћу примише батине од Јевреја. Јер је речено: Апостоле избише, и запретише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их. А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примитн срамоту за име Господа Исуса (Д. А. 5, 41).

Такав је и борац кога ми сада прослављамо. Он муке рачунаше у радост, а ране које му задаваху он сматраше као руже којима га дариваху; помрачење вере он избегаваше као стреле, а судијин гњев он држаше као сенку дима; свирепим четама оружјеносаца он се подсмеваше; застрашивања он гажаше, као по цвећу радосно ступајући; ранама он се радоваше као високим одликовањима; у најљућим мукама он се држаше као да прима најславније почасти; на исукане мачеве он пљуваше; руке оних који га мучаху он осећаше као да су мекше од воска; дрво мучења он загрли и целиваше га као дрво спасења; затвором у тамници од радоваше себе као неком зеленом ливадом; разноврсним мучењима он се наслађиваше као различитим цветовима. Десна рука његова беше јача од огња, који непријатељи његови употребише против њега као последње средство. Јер, наложивши на жртвенику огањ за приношење жртава демонима, Мучитељи приведоше и поставише пред њим мученика и, наредивши му да над жртвеником држи испружену десну руку са раширеним дланом нагоре, употребише његову руку као железну кадионицу с лукавом намером стављајући му на њу жар са тамјаном. Они се надаху да ће рука, савладана огњем, бити брзо приморана да запаљени тамјан стресе на жртвеник.

О, каква све лукавства не употребљавају незнабошци! „По што, говораху они, безбројна мучења не поколебаше његову вољу, то ћемо огњем поколебати бар руку упорнога борца; пошто разноврсним мукама не потресосмо његову душу, онда бар да десницу његову потресемо огњем“. Но ове јаднике и та нада обману. Јер, мада жар пржаше руку, ипак рука продужи држати на, себи жар као пепео; она не уступи бесноме огњу, као што то чине малодушни бегунци; напротив, она држаше себе непомично, јуначки се борећи са пламеном, и даде мученику повода да са пророком рекне: Благословен Господ Бог мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату (Псал. 143, 1). Јер огањ се бораше са руком, но огањ бејаше побеђен. Борбу вођаху међу собом пламен и десна рука мученикова, и рука одношаше неку небивалу у борбама победу: када пламен очигледно кроз руку пролажаше, ипак рука бејаше још испружена за борбу. О руке, која односи победу над огњем! О огња, наученог да претрпи пораз од руке! Гвожђе омекшава од силе огња, бакар уступа његовој моћи, и тврдоћа камења бива побеђена. Међутим та свепобедна сила огња, сажижући испружену руку мученикову, не поколеба је. И заиста доликоваше овоме мученику да кликне ка Господу: Свагда сам код тебе, ти ме држиш за деону руку; по својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу (Псал. 72, 23-24).

Како да те назовем, сјајни војниче Христов? Да те назовем кипом? Али тиме ћу много унизити твоју трпељивост. Јер огањ, примивши кип, умекшава га; а твоју десну руку он не могаде принудити да се мрдне. Да ли да те назовем гвоздени? Али налазим да и то поређење не изражава потпуно твоје јунаштво. Ти си једини убедио пламен да руци не чини насиље; ти си једини руку имао као кадионицу; ти си једини горућом десницом шамарао демоне; и тада, руком претвореном у жар, растопио главе њихове, а сада, десницом претвореном у пепео, сатиреш и ослепљујеш њихове пукове.

Али, зашто детињским чаврљањем умањујем сјајног победоносца? Препустимо красноречивим језицима да му плету венце похвала; призовимо на то громогласне трубе учитеља. Устаните сада ви, славни живописци, и израдите савршени лик овога вожда! Цветовима мудрости ваше изобразите лучезарно венценосног страдалца! Нека будем побеђен вашим живописањем сјајних дела мученикових; оран сам да признам над собом и сада такву победу вашег јунаштва. Загледаћу пажљиво у ту верније изображену од вас борбу руке са огњем. Загледаћу у тога борца, живље представљеног на вашој слици. Нека плачу демони и сада поражавани међу вама мучениковим победама! Опет нека им буде показана горећа и побеђујућа рука! Нека буде изображен на слици и сам подвигоположник у борбама, Христос, коме слава кроза све векове! Амин.

 * * *

РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА 3ЛATОУCTA О СВЕТОМ MУЧEHИKУ BAPЛAMУ

НА ово свето славље и празвични сабор сазва нас блажени Варлам, не само да га величамо него и да се на њега угледамо, не само да будемо слушачи похвале њему него да будемо подражаваоци његових славних подвига. Људи узвођени на високе световне положаје не воле да виде друге да учествују с њима у истој части, јер тамо такмичење и завист нарушавају љубав. У духовним пак стварима не бива тако већ сасвим супротно: мученици тада нарочито и осећају част када виде да сличне њима слуге имају удела у њиховом благу. Зато, ко хоће да хвали мученике, нека им следује; ко хоће да слави поборнике побожности, нека подражава подвиге њихове. To ће мученицима причинити задовољство, не мање од њихових добрих дела. А да се ти убедиш да они заиста јаче осећају своја блага онда када нас виде у безопасности, и то сматрају за највећу част своју, чуј Павла који каже: Ми смо сад живи кад ви стојите у Господу (1. Сол. 3, 8). А пре апостола Павла Мојсије говораше Богу: Ако им опростиш грех, опрости им; ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје у коју си ме уписао (2. Мојс. 32, 32); небеску почаст примити нећу због њихове муке. – Друштво верних је некакво састављено и повезано тело: каква је корист глави од круне када се ноге муче?

Како је могуће, рећи ћеш, да сада следујемо мученицима када није време гоњења? О, да! знам то и ја да сада није време гоњења, али време мучеништва јесте; није време таких борења, али време венаца јесте; не гоне људи, али гоне демони; не злоставља мучитељ, али злоставља ђаво, свирепији од свих мучитеља; ти не гледаш жеравицу прострту преда те, али видиш распаљени пламен похоте. Мученици потираху жеравицу, а ти потири огањ природе; они се бораху са зверима, а ти обуздавај гњев, тог дивљег и неукротивог звера; они се чврсто држаху усред неподношљивих мука, а ти побеђуј рђаве и нечисте помисли које из срца твог излазе, – тако ћеш следовати мученицима. Јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима и с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). Похота природе јесте огањ, огањ неугасив и свагдашњи, пас љут и бесан; макар га ти хиљаду пута отерао, он хиљаду пута напада и не престаје нападати. Нема сумње пламен огња је опак, али пламен похоте је још гари; никада у том рату немамо примирја, никада у том борењу немамо предаха докле год се налазимо у овом животу; непрекидна борба, да би и венац био блистав. Због тога нас апостол Павле и наоружава непрекидно: јер рат непрекидно траје, јер враг непрекидно бди. Хоћеш ли да сазнаш да похота пали не мање од огња? Чуј Соломона који каже: Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? Тако бива ономе који иде к жени удатој; неће бити без кривице ко је се год дотакне (Прич. Сол. 6, 28-29). – Ето видиш како је природа похоте слична природи огња. Јер као што је немогуће да се не опече онај који се дотиче огња, тако и поглед на лепа лица брже од огња зграби душу која бестидно гледа; и што је за огањ нека горива материја, то је телесна лепота за бестидне очи. Стога не треба огњу похоте давати храну – гледање спољашњости, него се на ове могуће начине уздржавати од тога и гасити га богоугодним размишљањима, спречавајући даље ширење пожара и не дозвољавајући му да руши чврстину нашега духа. Јер свака наслада, у часу страсног узбуђења и пометености, обично јаче од огња сажиже душу, ако се човек храбро, са трпљењем и вером, не окоми против сваког таквог страсног узбуђења и пометености, као што блажени и храбри борац Христов Варлам поступи са својом руком. Он држаше у својој руци читаву ломачу, али се не подаваше болу, и тако јуначки стајаше као да је неки безосећајни камени кип, неприступачан боловима. Разуме се, он осећаше болове и страдаше, јер имађаше тело а не гвожђе; али осећајући болове и страдајући, он показиваше у смртном телу философију Бестелесних Сила.

Но да би ова повест била јаснија, ја ћу ево испричати о његовом мучеништву, а ти обрати пажњу на ђаволову злобу. Јер неке свете ђаво стављаше на усијане тигање, неке бацаше у казане кипеће смоле, некима ребра ломљаше, неке у мору потапаше, неке зверовима предаваше, неке у пећ вргаваше, некима зглобове разглобљаваше, некима још живима кожу дераше, некима испод искрвављених тела жеравицу стављаше, и варнице које падаху на ране кидаху их страшније од сваког звера, за неке измишљаше друге најтеже муке. Но када ђаво виде да је све то исмејано, и да страдалци победише то доста лако и са великим трпљењем, и да ти њихови подвизи служаху као изванредан подстрек за неустрашивост онима који после њих иђаху њиховим трагом, шта он онда предузима? Он измишља нову врсту замки, да би неочекиваношћу и необичношћу мучења преврнуо душу мученику и уплашио, пошто оно што знамо и о чему смо слушали, нека је и неподношљиво, бива путем расуђивања лако пренебрегнуто, а оно што је неочекивано, макар било и лако, постаје неподношљивије од свега. Стога, нека буде нова борба, нека буде необичан изум, да би новина и необичност изума лако преокренула смућеног подвижника. И шта враг ради? Изводи из тамнице светитеља окована. И то би дело његова лукавства: у самом почетку не употребити тешка оруђа за мучење, нити ставити на страшне муке, него почети борбу од најмањег. Зашто тако? Зато да би, ако подвижници буду побеђени, пораз њихов био сраман, пошто не одолеше ни малим искушењима; а ако одоле и победе, онда да би, изнуривши њихову снагу малим мукама, могли бити лакше савладани већим мукама, Са тог разлога враг прво употреби мале муке да, победио он или не, ипак све испадне по његовом плану: ако победим, – говораше он -, онда ћу им се насмејати; и ако не победим, онда ћу их изнурити за нове муке. Тако дакле, он изведе мученика из тамнице; а мученик се појави као храбри ратник, дуго школован у ратној школи: јер мученику тамница беше ратна школа, и тамо, насамо разговарајући с Богом он се научи од Њега свакој борби, сваком ратовању, јер где су такве узе тамо је и Христос.

И тако, мученик се појави поставши далеко јачи од веома дугог боравка у тамници. А када га ђаво преко служитеља свога безакоња изведе на средину, он га не привеза одмах за мучилишни стуб, нити га окружи мучитељима, пошто виде да он то жели, а и унапред беше смислио казну, него употребљује против ове тврђаве неко необично, ново, неочекивано оруђе које би јe могло срушити, јер он више свега жели ово: да светитеље обори већма преваром него ли болом. А какво јe то ново оруђе? Наредише мученику да над „Жртвеником држи испружену руку са дланом окренутим навише, метнуше на длан жар са тамјаном, да би мученику, ако под притиском болова окрене руку, они то урачунали као приношење жртве и одречење од вере хришћанске. Видиш ли како је ђаво препреден? Но погледај како Онај који „хвата премудре у њиховом лукавству“ (1. Кор. 3, 19) развеја замке његове, и све човекоубиствене препредености његове окрену на још веће прослављење мученика. Јер када враг, пошто употреби безбројна лукавства, најзад побеже побеђен, тада се поборник вере појављује још славнији, као што би случај и овде. Блажени Варлам простоја не мрднувши и не окренувши руку. као да је од гвожђа искована. Међутим да се је рука и окренула, и у том случају то не би била мученикова кривица.

Сада ме пажљиво слушајте сви, да се убедите да, ако би се десница мученикова чак и окренула, то не би био пораз. A зашто? Зато што ми расуђујемо о онима којима стружу ребра или их муче на који било начин, тако је потребно и у овом случају изложити своје расуђивање. Ако они не издрже и принесу жртву, крива је њихова слабост, јер не издржавши страдања до краја они принеше жртву; ако пак, претрпевши мучења до краја, они се разболе од тих мучења али не одступе од вере, онда их нико не окривљује за те болести, него их још више хвалимо и величамо што они, изнемогавајући од страдања, отрпеше и не одрекоше се вере. Тако и овде: да је блажени Варлам, не подносећи сагоревање длана, обећао принети жртву, онда би био побеђен; а да се његова рука, без икаквог пристанка његовог, окренула, то већ не би била кривица мученикове воље: то би се догодило по немоћи не воље него природе жила, лишених својих сила, јер и против светитељеве воље рука би клонула од огња. To је као и ово: онима којима стружу ребра ми не уписујемо у кривицу што им месо отпада. Али ево јаснијег поређења: као што оне који болују од грознице или грчења нико неће кривити што им руке бивају искривљене, пошто то долази не оД њиховог нехата него од ватруштине која сасушује сокове и влагу и неприродно стеже и затеже жиле и нервне сплетове, тако и овог светитеља нико не би могао назвати кривим ако би му се рука окренула. Јер кад врућица, и без воље болесникове, обично стеже и савија удове, онда је утолико пре могао то учинити жар, стављен на мучеников длан, макар то мученик и не хтео. Но жар то не учини, да би се ти потпуно убедио да тамо беше присутна благодат Божја, која укрепљаваше подвижника и исправљаше немоћ природе; стога и сама рука његова не осећаше оно што јој је својствено, него остајаше непомична као да је од дијаманта. Ко се тада, видећи то, не би удивио? Ко се не би запрепастио? Посматраху с неба Ангели, гледаху Архангели: призор беше чудесан, и очигледно превазилажаше људску природу. И стварно, ко не би желео видети човека који се на бојишту бори а не преживљује оно што је својствено људима? који је сам у исто време и жртвеник и жртва и свештеник? Због тога се и двоструки кад уздизаше: један од запаљног тамјана а други од растапаног тела. И овај други кад беше пријатнији од првог; и овај други мирис беше миомириснији од првог. И догоди се ту оно исто што и са купином: као што она купина гораше и не сагореваше, тако и овде рука гораше али се душа не oneкотинаше; тело се распадаше али вера не ишчезаваше; тело малаксаваше али ревност душе не изнемогаваше; жар, прогоревши длан руке, доле падаше, али јунаштво духа не опадаше; рука сагоре и истопи се, јер беше од меса а не од дијаманта, али душа захтеваше још другу руку да би и на њој показала своје трпљење. И као што храбри војник, улетевши међу непријатеље и секући их десно и лево сломи мач, окреће се и тражи други мач да би и даље косио непријатеље, тако и душа блаженог Варлама, када јој рука настрада секући пукове демона, захтеваше другу десницу да би и на њој показала своју ревност. He реци ми: „та он је дао само једну руку!“ – Али, пре свега помисли ово: онај који је дао руку дао би и главу, дао би и ребра, противстао би и огњу, и зверовима, и мору, и провалијама, и крсту, и точку, и свима познатим мучењима, и све би претрпео, ако не самим опитом онда свакако намером душе. Јер мученици иду не на одређене муке него припремају себе на непозната мучења: јер они немају власти над вољом својих мучитеља, нити им прописују начин и границе мучења, него ма каква зла измислио бешчовечни и зверски ум њихових мучитеља, они на све то излазе с решеношћу да све то претрпе, сем када им усред мучења тело изнемогне, те жеља њихових мучитеља остане неиспуњена. – И тако, тело мученика Варлама се топљаше, али воља његова постајаше све ревноснија, превазилазећи својим блеском сам жар и сијајући јаче од њега, јер унутра у мученику гораше духовни огањ, далеко јачи од онога огња. И свети мученик ни најмање не осећаше спољашњи пламен зато што унутра у њему гораше претопли и свепламени огањ љубави Христове.

Све ово, драги моји, ваља не само да слушамо него и да подражавамо. Јер као што испрва рекох, тако и сада говорим: сваки од нас нека не само овога часа овде прославља светог мученика, него нека га сваки одлазећи дому свом поведе са собом и уведе у дом свој, или боље: у срце своје кроз сећање на речи овде изговорене. Прими њега, као што рекох, и у срцу свом постави га са испруженом руком; прими овенчаног победника, и никада не допусти да ти се скине с ума. Тога ради вас и доведосмо на саме гробове светих мученика, да би вас сам поглед на њих побудио на врлину и ви наоружали себе истом ревношћу. Јер војника узбуђује и само причање о неком славном храбром јунаку, а далеко више лице његово и поглед на њега; нарочито када војник, ушавши у сами шатор јунаков, угледа окрвављени мач, одсечену главу непријатељеву, план, свежу крв на рукама победника, свуда копља и штитове и стреле и свако друго оружје. Тога ради се и ми сабрасмо овде. Јер гроб мученика је војнички шатор; и ако ти отвориш очи вере, угледаћеш ту где лежи оклоп правде, штит вере, шлем спасења, обућу благовешћења, мач духовни, и саму главу ђавола бачену на земљу. Јер када крај мученикова гроба видиш бесомучника где лежи полеђушке и грчи се и кида, онда видиш не што друго него одсечену главу нечастивога. To оружје и сада још лежи крај Христових војника. И као што цареви своје најхрабрије војнике сахрањују са њиховим оружјем, тако поступи и Христос са мученицима: сахрани их са њиховим оружјем, да би и пре васкрсења показао сву славу и силу светих. Стога познај њихово духовно оружје, и ти ћеш отићи одавде са великим добитима. Велики је, мили мој, и у тебе рат са ђаволом, велики, силан и непрекидан. Зато изучавај начине ратовања, да би и победама следио: презири богатства, новац и сву осталу славу овога света; не сматрај блаженима богаташе, него сматрај блаженима мученике, не оне у сластима – него оне на усијаним тигањима, не оне за раскошном трпезом – него оне у врелим казанима, не оне у телоугодним купатилима – него оне у усијаним пећима, не оне што на мирисе миришу – него оне што сагоревани у огњу пуштају из себе дим и смрад. Ово је далеко мирисније и корисније од онога: јер оно води у муку оне који га употребљавају, а ово одводи к наградама и небеским венцима. А да би се ти убедио да је раскош велико зло, као и мазање мирисима, и пијанство, и неумерено употребљавање вина, и раскошна трпеза, чуј шта каже пророк: Тешко вама који спавате на одрима од слонове кости и разнежавате се на постељама својим, и једете јагањце из стада и телад угојене; који пијете вино великим чашама, и мажете се скупоценим мирисима (Амос. 6, 3. 4. 6). А када се ово забрањивало у Старом Завету, онда утолико пре у Новој Благодати где је свевишња премудрост. Ово ја говорим како мужевима тако и женама; бојиште је заједничко: у Христовој војсци нема разлике између мушкога пола и женскога већ сви сачињавамо један збор: и жене могу да се облаче у оклоп, да ограђују себе штитом и да употребљавају стреле, како у време мучења тако и у друго време када се тражи велика храброст. Као што одличан стрелац вешто одапевши с тетиве стрелу, доводи у забуну сав непријатељски строј, тако и свети мученици и сви поборници истине, који ратују противу лукавстава и напасти ђавола, вешто пуштају са језика свог, као с тетиве, речи, и оне летећи по ваздуху као стреле падају на невидљиве пукове демона и стварају пометњу у свој војсци њиховој.

To се исто догоди и са овим блаженим Варламом: речима истине, као летећим стрелама, он изазва пометњу у свој ђаволовој војсци. Хајде, подражавајмо и ми такву вештину стрељања. He видите ли како се гледаоци позоришних представа некако измењени враћају са тих представа? Разлог је тај што они будно прате оно што се тамо збива, и отуда одлазе носећи у душама својим утиске и слике од превртања очима, и покрета руку, и кружења ногу, и сваковрсних извијања и прегибања тела. Није ли жалосно што они показују толику марљивост за оно што душу убија и стално имају у сећању оно што се у позоришту догађало, а ми, који треба да смо ревносни као анђели, не подражавамо њихову марљивост у памћењу и држању онога што нам је овде речено? О, ја вас од ове душе молим и преклињем: немојмо бити тако немарни према свом спасењу, него сви држимо мученике у душама својим, са њиховим усијаним тигањима, узаврелим казанима, и осталим мукама. И као што сликари слику, поцрнелу од дима, чађи и дугог времена, често очишћавају, тако и ти, мили, искоришћуј сећање на свете мученике: када животне бриге помраче душу твоју, ти је очишћуј сећањем на мученике. Ако то сећање будеш имао у души својој, онда се нећеш ни богатству дивити, ни због убоштва жалити, ни славу и власт хвалити, нити ишта земаљско и људско сматрати великим, него ћеш, уздигавши се изнад свега тога, то сећање имати као учитеља сваке врлине. Ко сваки дан гледа војнике који се боре у ратовима и биткама, тај никада неће пожелети раскош, нити ће се одушевљавати сластољубивим и мекушачким животом, него животом строгим, тврдим и борбеним. Та шта има заједничко између чревоугодија и јунаштва, између мириса и оружја, између рата и пировања?, Ти си, мили мој, војник Христов: наоружај се, а не кинђури се! ти си храбри борац! зато буди јунак, а не гиздај се! – Тако да следујемо овим светитељима, тако да указујемо поштовање овим храбрим војницима, овенчаним победиоцима, Божјим пријатељима. И када будемо ишли с њима истим путем, ми ћемо добити исте венце с њима, којих нека се удостојимо сви ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са којим Оцу слава, заједно са Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИЛИОДОРА

ЗА царовања Аврелијана у Памфилијском граду Магиди; којим управљаше игемон Аеције, неустраћшво проповедаше Христа један благочестиви човек по имену Илиодор. Због тога он би ухваћен и доведен пред игемона на суд. При ислеђењу игемон Аеције дуго убеђиваше Илиодора да се одрекне Христа и принесе идолима жртву. Но светитељ јуначки и непоколебљиво исповедаше Христа Богом. Тада судија нареди да Илиодора обесе о мучилишно дрво, да му тело стружу железним ноктима и пале буктињама. У страховитим мукама свети мученик громким гласом узвикну: Господе Исусе Христе, помози ми! – И одмах дође глас с неба: He бој се, ја сам с тобом!

Овај глас чуше извршиоци казне, и притом видеше четири Ангела који их спречише да даље муче светитеља. Ово виђење учини те они повероваше у Господа Христа, и они изобличише игемона. Разјарени игемон одмах нареди да их баце у море. Уједно с тим он нареди да се усија бакарни во и у њега баци мученик Илиодор. Када свети мученик би бачен у усијаног вола, он се стаде молити. И гле, во наједном остану, а мученик изнутра узношаше благодарне песме Богу.

Дознавши за то, игемон се запрепасти; и дошавши близу бакарног вола, он се убеди од присутних очевидаца да се во за трен ока охладио. Обраћајући се светитељу он рече: Безбожна главо, твоје мађије победише и сам огањ! – Светитељ одговори: Мађије су моје Христос! – Рекавши то, светитељ затражи од мучитеља три дана рока, да размисли шта му ваља радити. Мучитељ му даде три дана.

Добивши тај рок, свети мученик оде тајно у идолопоклонички храм звани Пантеон, пошто у њему беху идоли свих богова. Пошто се светитељ помоли Богу настаде земљотрес, од кога сви идоли попадаше и разбише се. Сазнавши за то, игемон нареди да светог Илиодора поново доведу преда њ на суд. Препун гњева, игемон нареди да мученика обесе и да му укуцају у главу три усијана клинца. Осећајући страховит бол, мученик поново призва Бога у помоћ, и одмах му умину неподношљиви бол. А игемон, видећи да никакво мучење не може савладати мученика, нареди да га окована у тешке ланце одведу к управитељу оближњег града Аталеје. Управитељ дуго разговараше са светим Илиодором наговарајући га да принесе жртву идолима. Но увидевши да је мученик непоколебљив, управитељ нареди да мученику и руке и ноге метну у четири рашчепљена мучилишна дрвета, па га онда ставише на усијани тигањ. Налазећи се на тигању, мученик се мољаше; и уједно с тим призиваше присутне да дођу к њему на тигањ уверавајући их д, а им огањ ништа неће нашкодити. И многи од присутних послушаше светог мученика, узиђоше на усијани тигањ, и збише се светитељеве речи: огањ их ни најмање не повреди. И сви они повероваше у Господа нашег Исуса Христа, говорећи: „Заиста је Бог хришћански велик!“

Када управитељ виде да многи повероваше v Бога Илиодоровог побоја се да му они не отму из његових руку светог мученика, па нареди да мученика воде натраг у Магиду. Војници узеше мученика и поведоше, а мученик целим путем мољаше се Богу и певаше. А када стигоше у Магиду, мученик би поново изведен на суд. Игемон Аеције опет покушаваше да наговори светог мученика да принесе жртву идолима. Но пошто мученик не хте нипошто учинити то, игемон нареди те му одсекоше језик; затим га обесише, и пуна два сата моткама тукоше. После тога ставише му узду у уста, и тераше га тако као неразумну животињу до губилишта изван града. Свети мученик даде руком знак мучитељима да му даду времена да се помоли Богу. А када заврши молитву, њему би глава одсечена. Тако, блажени мученик доби венац мучеништва.

 * * *

СП0МЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНТИМА, ТАЛАЛЕЈА, ХРИСТОФОРА, ЕФИМИЈЕ, и деце њихове, и светог ПАНХАРИЈА

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АГАПИЈА

СВЕТИ Агапије пострада за Господа Христа растргнут од зверова.

 * * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА ПЕЧЕРСКОГ

У BPEME када преподобни оци наши Антоније, Теодосије и Никон сијаху у Кијевским пештерама својим сјајним подвизима као три светилника, достојии стојати пред престолом Пресвете Тројице, к њима долажаше често да се наслађује њиховим меденим поукама Варлам, син високородних и христољубивих родитеља: Јована, првог међу бојарима кнеза Изјаслава, и Марије, а унук славног и храброг Вишате, праунук војводе Остромира.

Од младости своје Варлам сијаше и телесном лепотом и душевном чистотом. И он веома заволе споменуте преподобне оце, и зажеле да живи заједно с њима и да остави живот у свету, ни у шта не сматрајући славу и богатство. Њега нарочито уплаши реч Господња, речена му између осталог од преподобних: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије (Мт. 19, 24). И једном, дошавши к преподобном Антонију, он му откри своју намеру, говорећи: Хтео бих, оче, ако је угодно Богу, да будем монах и да живим с вама. – Старац му одговори: Жеља је твоја добра, чедо, и намера пуна благодати; али пази да те богатство и слава овога света не врате натраг; јер, по речи Господњој: Нико није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). – И много друго говораше старац на корист душе Варламу. И срце се Варламово све више и више разгореваше љубављу к Богу. У таком расположењу душевном Варлам оде кући својој.

У други дан после разговора са старцем Варлам остави не само родитеље него и своју заручницу, седе на коња, одевен у светло и раскошно одело, и окружен мноштвом слугу који су ишли пешке и водили окићене коње, свечано стиже к пештери. Када преподобни оци изађоше и поклонише му се до земље, као што је тада био обичај клањати се велможама, поклани се исто тако до земље и он њима пошто беше сишао с коња. Затим он скину са себе бојарско одело, положи га пред ноге преподобног Антонија, а постави преда њ и коње, говорећи: Ево, оче, сујетна блага овога света; чини с њима што хоћеш; a ja све сматрам за трице, само да Христа добијем, и хоћу да с вама живим у овој пештери, и кући се својој вратити нећу. – Пази чедо, одговори му преподобни Антоније, коме се обећаваш, и чији војник хоћеш да будеш, јер овде невидљиво присуствују Ангели Божји, примајући твоје обећање. Чувај се да отац твој не дође орамо са оружаном силом, па те и против воље твоје одведе одавде, а ми ти нећемо моћи помоћи. Међутим, ти ћеш пред Богом испасти лажов и одступник. – На то блажени Варлам рече: Верујем Богу моме, оче, да ако ме отац мој усхтедне и мучити, ја се нећу вратити у световни живот. Само те једно молим: брзо ме пострижи. – Тада преподобни Антоније нареди преподобном Никону да постриже Варлама и обуче у монашку ризу, што и би учињено.

Бојарин Јован, дознавши да се љубљени син његов постригао у монаштво, силно се разгњеви на преподобне, па узе мноштво слугу и нападе на свето стадо у пештери, и све их разагна оданде, а сина свог силом извуче напоље, здера с њега мантију и кукуљачу и баци у поток. Затим га обуче у светле скупоцене хаљине, које доликују велможама. Но блажени Варлам их збаци са себе на земљу, не хотећи ни да их погледа; и тако уради неколико пута. Отац онда нареди да му свежу руке и да га силом обуку у светле хал“ине, и тако воде кроз град дому његовом. Но Варлам, сав горећи љубављу к Богу, идући путем угледа бару крај пута, стрча до ње, Божјом помоћу збаци хаљине са себе, изгази их ногама у муљу, потирући с њима уједно и замке лукавога врага. Када дођоше дома, отац му нареди да седне с њим за трпезу;. и он немајући куд седе, али не окуси ништа од јела, него сеђаше оборене главе. После трпезе отац отпусти Варлама у његове просторије, поставивши слуге да пазе да он не би отишао. Потом он нареди заручници Варламовој да се што лепше дотера и украси, еда би преластила Варлама дворећи га. Међутим угодник Христов Варлам уђе у једну од соба и седе у углу на под. А заручница, сагласно наређењу, пође за њим, и мољаше га да седне на своју постељу. Он пак, видећи њену неразумност и схвативши да је отац послао њу да га преласти, припаде молитви, и тајно се у срцу непрестано мољаше свемилостивом Богу да га спасе од овог искушења. И проведе он на том месту три дана, не устајући ништа не једући, не одевајући се већ остајући само у власеници. Преподобни пак Антоније и остали с њим у пештери беху у великој тузи збег њега, и мољаху се Богу за њега. И Бог услиши молитву њихову, јер, по речи псалмопевца: Завапише праведни, и Господ их услиши, и од свих невоља њихових избави их (Псал. 33, 18); и Бог, видевши трпљење и смирење блаженога Варлама, окрену сурово срце, очево на милост према сину. Јер слуге обавестише бојарина Јована да син његов већ четврти да ништа не једе, нити се одева. Отац се сажали на сина, и бојећи се да не умре од глади и зиме, позва га и с љубављу целива, па отпусти у пештеру. И догоди се тада нешто веома необично: у дому се разлегаше плач и ридање и силно кукање као за мрхвацем; плакаху сви: отац и мајка плакаху горко јер се лишаваху сина, заручница ридаше љуто јер се одвајаше од женика, слуге и слушкиње јецаху јер их остављаше добри госпоодар. А блажени Варлам, као птица када се отргне из ловачке замке, хитно оде у пештеру. Тамошњи пак преподобни оци, кад угледаше Варлама, обрадоваше се великом радошћу и прославише Бога што услиши молитву њихову за њега.

Када се број братије у пештери повећа на дванаест, онда преподобни Антоније, видећи јуначко подвизавање Варламово И његово напредовање у врлинама, од свег срца благодараше Бога што младић у цвету младости рађа духовне плодове, својствене старцу, и има такву благодат да потпуно може бити вођ осталима. Стога, пошто се посаветова са свом братијом својом у пештери, он постави Варлама за игумана место себе, а сам навикнут да живи усамљенички и не подносећи никакву вреву и разговоре, пресели се на други брежуљак што је испод новог манастира, и ископа тамо пештеру, и живљаше у њој предајући се молитвеном тиховању и разговарајући свагда с Богом јединим. Тамо лежи чесно Тело његово и до данас.

Преподобни Варлам, примивши старешинство над братијом, поче се подвизавати још већим подвизима. Када се број братије знатно повећа, a у пештери је за време саборног богослужења могло стати не више од двадесет људи, онда преподобни Варлам доби благослов од преподобног Антонија и начини изнад пештере малу дрвену цркву у част Успенија Пресвете Богородице, да тамо одлазе на богослужења она братија који због тескобе нису могли стати у пештери. На тај начин доби видљиво обележје и само место пештере, које дотле беше неприметно. Након пак неколико година велики кнез Изјаслав Јарославич, у светом крштењу назван Димитрије, подиже камену цркву у име светог Великомученика Димитрија, и основа при њој манастир. Преподобног пак оца нашег Варлама, као свог рођака, а и човека искусна у монашким врлинама, кнез постави у том манастиру ага игумана. Ту преподобни продужи водити подвижнички живот на који беше навикао у пештери, и добро и богоугодно пасијаше стадо Христово; нарочито пак учаше сву братију и мољаше их да се са сваком ревношћу труде око спасења душе и да свагда имају савест чисту и беспрекорну пред Богом и ближњима. А Богу видећи љубав преподобнога према братији и његово старање о њима, помагаше им да се усавршавају у свима врлинама.

Многим подвизима својим преподобни Варлам додаде овде још и овај нови: улучивши згодно време он отпутова у свети град Јерусалим, и пошто обиђе свету земљу врати се у свој манастир. Кроз неко пак време он отпутова у Цариград, обиће Све тамошње манастире, и купивши што му беше потребно за манастир он крену натраг. Но на том повратном путу он се тешко разболе, и стигавши до града Владимира он сврати у тамошњи манастир близу града, звани Света Гора, и тамо усну с миром у Господу, године 1065. Пред смрт он остави завештање онима што беху с њим, да тело његово пренесу у Кијев, у Печерски манастир, а иконе и остало што беше купио за манастир да уруче преподобном Теодосију. Завештање преподобнога би извршено, и чесне мошти његове леже до данас у пештери нетљене.

Молитвама преподобног Варлама нека се удостојимо и ми, испуњујући на путу земног живота нашег заповести Господње, постати наследници наше небеске отаџбине у Христу Исусу Господу, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА ЧУДОТВОРЦА

ПРЕПОДОБНИ Иларион беше родом из Кахетије. Од младости се подвизавао као монах у Гареџијском манастиру на гори Олимпу, затим седамнаест година у пустињи Јорданској, и напослетку у граду Солуну. Био удостојен од Господа дара чудотворства. Упокојио се 882. године.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЗЕ ЧУДОТВОРЦА

СВЕТИ мученик Аза беше војник у Исаврији у време цара Диоклецијана. Роћен у Исаврији, он по занимању беше војник. Но жељан да буде војник Цара Небеског, он напусти војничко звање и повуче се у пустињу. Тамо он чињаше многа чудеса. Но као ревностан следбеник Христов он би ухваћен и доведен на суд к управитељу Исавријске области Аквилину. Када војници, њих сто педесет на броју, који беху послани да ухвате светитеља, вођаху овога на суд, ожеднише путем, свети Аза учини чудо: изведе воду из земље и они утолише своју жеђ. Притом светитељ их поучи Христовој вери, и војници повероваше у Господа Христа. И пошто војници силно жељаху да приме свето крштење, то се свети Аза помоли Богу, и из земље потече вода, и светитељ их крсти. Притом их свети Аза убеди да су они дужни извршити своју дужност: одвести га к управитељу на суд. На суду заједно са светим Азом, и војници изјавише да су хришћани. Тада управитељ Аквилин, да би уплашио војнике хришћане, нареди да светог Азу ставе на свирепе муке, да му кидају тело железним ноктима, па да вежу за точак и испод точка наложе ватру. Но светитељ, уз помоћ Божју, у свима тим мукама остајаше неповређен. Видећи то, жена и ћерка управитеља Аквилина повероваше у Христа и исповедише своју веру. Тада управитељ, разгневљен, нареди да одмах посеку његову жену, ћерку и сто педесет војника. После тога свети Аза би подвргнут новим страшним мукама, па најзад и њему одсекоше главу. И тако блажени Христови јунаци добише сви неувенљиве венце мучеништва.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА

ОВАЈ преподобни отац био је родом из Калабрије, монах великог и дивног манастира. Једном пође група монаха из манастира ради послова на морску обалу. Ту их ухвате гусари Турци и одведу у Африку. Тада игуман манастира посла овог Симона у Африку да би откуггио заробљену браћу. Он успе да их пронађе и сав радостан поче да разговара са њима. УTOM му се приближи један Агарјанин и диже руку да га удари, међутим, она се осуши. To исто се догоди и једном другом који дође после овог. Тада остали узеше преподобног Симона и одведоше га кнезу онога места, испричавши му шта се догодило. Кнез задивљен, замоли преподобног да се помоли Богу за оздрављење руку двојице војника, што он и учини. После тога кнез нареди да и он и заробљени монаси буду с чашћу враћени у њихово место. У путу молитвом претворио морску воду у слатку воду за пиће пошто им беше нестала. Овај чудотворац Божји упокојио се у миру.