Пробудили смо се у 5.45, спаковали ранчеве за каснији полазак и отишли на Литургију која је почињала у 6.30. И даље је био потпуни мрак. Силуете су се у тишини кретале манастирским конаком и двориштем. Наговјештај свечаности из цркве осјећао се по цијелом комплексу. Манастири на Светој Гори штеде електричну енергију, па су упаљена само ријетка свјетла. Док смо прилазили цркви могли смо видјети трепераву свјетлост свијећа која је исијавала кроз прозорске витраже.
Пратећи убрзани ход монаха испре мене, упијао сам топле ноте атмосфере којој смо се ближили. И најзад, стигли смо у цркву.
Спокој је био доминантан осјећај који ме је обузимао. Док сам сједао на своју стасидију, дјеловало је као да сам се уклапао у празан простор слагалице који је само мене чекао.
А затим је почела рапсодија молитви, химни и тихих шаптаја. Раскошна пјесма хора мамила је на молитву.
Док је трајала света Литургија, сунце је лагано обасјавало небо над Светом Гором.
Након Литургије, отишли смо на ручак. Опет смо присуствовали импозантном догађају сличном оном од јуче. Имали смо лијеп оброк са рибом, праћен јако укусним житом на крају.
Ручак се окончао и отишли смо.
Брод нас је одвео до обале манастира Хиландара, гдје нас је чекао аутобус, којим смо затим стигли до манастирске капије.
Сами прилазак манастиру, а и каснији боравак у њему, као и комуникација са људима из манастира, била је другачије искуство у односу на Пантелејмон. Осјећали смо се као своји на своме, чак је и ваздух био другачији. Можда је, сходно људској субјективности ово било и очекивано. Али утисак из каснијег боравка је потврдио овај снажан осјећај.
Пред аутобусом су нас сачекали ведри људи који су радили у манастиру и неколико насмијаних монаха. Примили су нас у Архонтарикију и послужили нас ратлуком, ракијом и кафом. Тада нам је гостопримац објаснио организацију и правила манастира који се тичу гостију. Након тога, отишли смо у спаваону. То је дугачка, камена просторија, са дрвеном кровном конструкцијом и креветима поређаним у два реда уз дуже зидове и један ред кревета међу њима. Некада је то била мазгара, а сад је једна лијепа соба за боравак гостију. Рекао бих да може примити око четрдесет људи. Био је јако пријатан осјећај боравити у њој.
Раскомотили смо се и убрзо изашли да бисмо стигли да уђемо у манастирску продавницу која је радила још пола сата. Монах који је у њој радио рекао нам је да је боље да дођемо сјутра јер су полице већ биле полупразне. Манастир посјећује велики број гостију, узгред смо чули да су наредне двије седмице испуњене посјетама вјерника.
Нијесмо се дуго задржали у продавници, изашли смо и кренули ка унутрашњости манастирског дворишта. Сцену на коју сам наишао препознао сам са фотографија које сам имао прилику да видим раније. Унутрашње двориште манастира је причало историју. На његовом средишту налазио се главни манастир. Био је грађен од наоса и двије припрате. Храм је саградио св. Сава, а касније га обновио краљ Милутин и доградио припрате. На њему су споља видне разлике у стиловима.
Поред манастира, ка капијама, стајала је крстионица. Крстионица поред које се нико не рађа, али је она ипак ту. У њој се освећује вода која се касније пије као света водица, послије причешћа и нафоре.
Поред ње слику су на предиван начин употпуњавала два стабла бора. Један мањи и други јако висок.
Са друге стране цркве налази се мјесто упокојења св. Симеона Мироточивога и лоза која је одатле израсла, за коју се сматра да је најстарија лоза на свијету која и даље рађа.
Одмах поред ње је и бунар св. Саве из које смо попили воде. У позадини цркве издиже се огроман пирг Св. Саве, који је грађен постепено, па се на њему виде слојеви камена из различитих периода. Никада раније нисам видио неки пирг, или барем не оволики и овако упечатљив. Пригови су високе уске грађевине, сличне кулама, у којима су се крили монаси у различитим случајевима опасности. У њима су имали складишта за храну и остале услове за живот, па су могли боравити и по неколико мјесеци, а да не изађу.
Пирг је био дио прстена зграда који су окруживали манастир. У његовом подножју налази се црква коју је подигао цар Душан.
Нијесмо се дуго задржали у дворишту јер смо хтјели да стигнемо у посјету зилотском манастиру недалеко од Хиландара. При изласку смо срели монаха, којег је неко из групе познавао и провели око једног сата у разговору са њим. Причали смо на разне теме, али су све оне гравитирале око суштинске теме, а то је Бог. Разговор је био јако пријатан. Отац Доситеј је бивши војник, садашњи монах и недавно изабрани игуман манастира Ћелије, у Србији.
Након разговора, узели смо благослов и запутили се ка манастиру Есфигмен. Успут смо видјели у стијени исклесан рад оца Војислава Билбије на којем је био представљен св. Симеон и коме приликом сваког доласка нешто дода, ”како би рад био жив”.
Поред пута се налази и маслина коју је засадио цар Душан приликом једне од посјета манастиру, а која и данас рађа.
Пратећи стазу наишли смо на огромни кактус, који се зове Опунција, са црвеним плодовима, облика лимуна. Узео сам један који је био на земљи и отворио га. Унитрашњост је била слична јапанској јабуци, осим што је садржала и неке тамне бобице. Мирис је био комбинација мириса јапанске јабуке, диње и лубенице. Пошто нијесам знао како се једе, само сам мало полизао и осјетио слаткаст укус. Након што сам плод бацио осјетио сам у прстима неколико ситних бодљица које нисам примијетио на плоду када сам га узео.
Убрзо смо стигли пред манастир. Зграда је била импозантна, али сам прилаз манастиру и веш који је био раширен на једном од балкона изнад двери нијесу указивали на висок ниво педантности какав смо срели у претходним манастирима. Зилоти су засебан ред православног монаштва који се средином прошлог вијека одвојио од остатка Православља наком сусрета тадашњег Васељенског патријарха и папе којег су они сматрали самим Антихристом. Изразити су противници екуменизма, а њихов слоган је "Православље или смрт". Ово значи да су радији умријети него не бити Православци. Водич нам је испричао да је чуо за причу када се у једном тренутку појавила иницијатива за Папину посјету Светој Гори, њихов одговор је био следећи - минирали су цијели манастир и рекли да ће, уколико папина нога крочи на тло Свете Горе, разнијети и манастир и себе у њему. Ипак, ово је непровјерена и непровјерљива прича.
Од нас осморице који смо дошли до манастира, ушли смо само нас тројица који нијесмо вакцинисани неком од вакцина против Корона вируса. Они ту вакцинацију сматрају "ђавољим послом", па су сви вакцинисани непожељни гости у манастиру.
Ушли смо у манастирску продавницу, а наш водич је позвао монаха којег познаје. Док смо разгледали производе који се продају, монах је дошао и кратко смо поразговарали о општим темама. Изашли смо, веома кратко разгледали унутрашњост дворишта и убрзо се придружили остатку друштва које нас је чекало испред.
Отишли смо до испоснице св. Антонија над којом је дигнута црква и одакле се пружа поглед на читав манастир, његову економију, плажу и море. Можда је ово манастир са најљепшом позицијом и околином на Светој Гори, од свих који смо имали прилику да обиђемо.
Понио сам један чудан утисак из Есфигмена. Јако кратко смо остали, па можда и гријешим, али су аљкавост у простору и наслућени екстремизам у ставовима услиједили одсуством жеље да опет посјетим тај манастир.
При повратку у Хиландар, посјетили смо пирг краља Милутина и попели се на његов врх, одакле смо могли видјети манастирски виноград, највећи виноград у једном комаду који се налази на на Светој Гори.
Пирг је изазвао дивљеље код свих нас због његове стамености и дуготрајног одолијевања зубу времена .
Стигли смо у спаваону, истуширали се и отишли на Вечерњу службу.
На првом кораку, при уласку, примијетио сам мермерни степеник, дебљине петнаестак центиметара, који је по средини потпуно истрошен од стопа које су га кроз вјекове газиле, тако да је у најпохабанијем дијелу у равни са доњим степеником и то тако као да је ријеч о једној мермерној површини. Касније сам видио да у унутрашњости има још таквих степеника.
Унутрашњост манастира је била скромна. Дрвени иконостас и иконе са златном патином, говорили су да раскош овог манастира не треба тражити у самом његовом ентеријеру. Фреске библијских сцена којима су осликани зидови додатно су уљепшане утицајем времена и слојева гара од дима са свијећа који омекшавају контрасте и наговјештају историју која се међу тим зидовима вјековима одвијала. Служба је започела тихо, читањем једног од монаха. Затим се прикључио јеромонах који је чинодејствовао, а онда су почели да му појањем одговарају монаси са пјевница. Једна група је била на лијевој, а друга на десној страни наоса. Када су почели са појањем ,схватио сам да се у овом манастиру праве вриједности не траже у раскоши материјала и филигранских радова. Права вриједност овог манастира је у монасима, који су смјењујући се појањем са лијеве и десне стране, највише личили на крила која ће нас сваког трена дићи са ове свете земље и винути у небо. Узбуркана осјећања једног боготражитеља као што сам ја додатно је распламсао мирис светогорског тамјана који се ширио из јерођаконове кадионице. Знао сам да је управо ово мјесто које би у будућности могло дати одговоре на питања која ме држе на дистанци од оне вјере за којом жудим.
Иако су монаси били свих старосних доби, јако је радовало присуство значајног броја младих.
Када се служба завршила отишли смо у трпезарију. Још једна дугачка просторија са два реда мермерних столова и клупа, на једном крају икона Тројеручица- игуманија, а на другом сто, на чијем челу сједи игуман Методије.
На средини трпезарије стајала је узвишена говорница, са које је један од младих монаха читао Пролог. Колико сам успио да чујем, рекао бих да је у питању одломак из житије светог Силуана.
Вечерали смо и опет отишли у цркву гдје се читао Акатист Пресветој Богородици. Химне које су монаси пјевали оставиле су снажан утисак на све нас. Полумрак који је владао у храму, само је употпуњавао рајски осјећај који су ове пјесме стварале.
Имали смо такав благослов да су изнијете мошти неколико светаца (Митродора Цариградска) и честица Часног Крста за коју се каже да је највећа на свијету. Сваку од ових реликвија је ваљало додирнути бројаницом, крстом или неким другим предметом који нам значи, а који би се на овај начин освештао и којим бисмо понијели благослов ових светаца и светих реликвија. Ја сам то урадио својом бурмом са вјенчања.
Након службе обишли смо још једном двориште и сјели испред Храма да се дружимо док се манастирска капија не затвори, а ми одемо на спавање.
Звјездано небо над Светом гором је нешто што ме посебно инспирише и чему се намјеравам посветити у наредним данима боравка.
Милош Радуловић
