Ако си смрт, како можеш плакати за собом?
Ако си радост, како можеш изгледати тако тужан...
Ана Ахматова
Књиге Новога завета нам увек изнова говоре о таквој људској емоцији као што је радост; о радости можемо читати у многим књижевним делима, посматрати је у филмовима и позоришним представама. Али колико год се трудили да теоретски научимо о овом осећању, оно би, баш као и срећа, и даље остајало изазов када се примени у пракси. У свом пастирском раду срео сам много људи, а неки су имали све што је потребно да буду сами по себи срећни и пуни радости (а зашто и не би били? Имали су здравље, све што можете пожелети у животу, а онда неки, нпр. и пријатеље и породицу), но упркос свему томе, живот им није пружио апсолутно никакву радост. Затим су постојали и други – њихови животи су били у потпуном расулу, лошег здравља, без новца и животних услова као да су приспели право из каменог доба – па ипак, били су преплављени срећом коју само неколицина од нас разуме...
Свакако, моја запажања не треба схватити као помодна. Ипак, терају да се запитамо зашто неки од нас, без икаквог разлога, проналазе радост и деле је са онима око себе, а други су као празне шкољке?!
Случајно сам на једној недељној Литургији чуо јеванђељску причу о одузетоме, чија су четворица пријатеља скинули кров са куће и спустили свог одузетога пријатеља пред ноге Спаситељеве (Лукино Јеванђеље 5,17 –26). Пошто је ова прича толико позната, нема потребе да је овде препричавам. Само ћу рећи да ми је требало неко време да схватим о чему је реч.
Замислите само ово: четворица младића, сваки са својим сновима и жељама, или стварима које би могли да пожеле и траже за себе, али овде поступају на истински несебичан начин. Сва четворица имају само једну жељу: да виде свог пријатеља излеченог. Али шта је са њиховим пријатељом? Не знамо ништа о њему; он је тек одузет, богаљ, не може ни да говори. А Бог воли ове младиће управо због њихове смелости, јер су довели и заузели се за свог пријатеља.
У мислима су ми се стално мотале мисли о овој причи. Наравно, знао сам да је вероватно било много других, сличних примера у историји, али у свом животу нисам лично срео ништа слично. Крајњи алтруизам...
Али онда је дошао дан када сам имао прилику да присуствујем сличној ситуацији. Једног дана је у нашу цркву дошла лекарка са Ростовског медицинског универзитета. Предложила је да сазнамо више о пројекту под називом „Болнички кловнови“, веома успешном пројекту који има за циљ да помогне деци која пролазе кроз дуготрајно лечење и рехабилитацију. Један број универзитетских студената медицине већ је учествовао у овом пројекту. Након што смо се састали са студентима, предложили су ми да пре Нове године посетим младе пацијенте Дечје онколошко и хематолошко одељења Дечје обласне болнице. Пристао сам без икаквог устезања. Убрзо је дошао дан да одем тамо. Студенти медицине су се обукли у костиме кловнова, и пратећи ову групу кловнова ушао сам у болницу. После кратког састанка са старијим лекаром, одведени смо у дечје крило. Треба напоменути да ме као свештеника није лако запрепастити. Међутим, у свом пастирском раду никада нисам видео толико болесне деце.
Болница је била одлично опремљена најновијом технологијом. Ходници су били испуњени децом коју смо посетили — нека су шетала са мајкама, друга, потпуно ћелава, без трепавица и обрва, пажљиво се кретала уз помоћ медицинских сестара, уз преносиве капалице за инфузију причвршћене за вене. Мање тешки болесници су се тихо играли по одељењима, тихо разговарали или гледали телевизију... Од деце није било уобичајене буке и комешања.
Најпотресније чега сам се сећао биле су њихове очи. На крају крајева, очи су огледало душе. И тако, ово огледало је одражавало зрелост изнад њихових година, анксиозност и јасно разумевање тежине своје болести. Док сам грозничаво покушавао да смислим како да им помогнем, наши кловнови су весело корачали болничким ходницима. Улазили би у собе за пацијенте, поздрављали децу коју су раније срели и придружили би им се током храњења. Како су децу заокупљали својим играма, маме су пожуриле да им даду неколико кашика хране коју нису могла да једу од интоксикације и умора од хемотерапије. Медицинском особљу придружили су се и други кловнови који су новопримљеној деци помогли да се изборе са страхом од инјекција и инфузија. Тишина је била нарушена све време док смо тамо били, и то на добар начин. У међувремену, волонтери су били заузети припремањем стварног дочека Нове године у ходнику, уз Деда Мраза, Снежану, концертни програм и поклоне.
Нашао сам и ја „посао“: многе мајке су долазиле да разговарају са мном, и било је јасно да је, уз сву њихову емоционалну исцрпљеност, ово била њихова прилика да дају одушка свим тим скривеним осећањима и емоцијама. Нису имале право да плачу и ломе се пред својом децом! Писале су људима да се моле за здравље њихове деце и своје здравље како би имале довољно снаге да све то поднесу и да се не поклекну у болу и не изгубе разум од тих страшних дијагноза.
Најзад су наши волонтери позвали све да се окупе око јелке. Био је то први пут да сам био на таквој дечјој забави. Деца која нису била тешко болесна, стигла су прва и заузела најбоља места. На ред је дошао низ тешко болесних малих пацијената: многи од њих нису се могли одвојити од својих сталака за инфузију који су им у вене пумпали тоне лекова. Неки су се довезли у инвалидским колицима, док други нису могли ни да напусте своје собе и учествују у свечаностима.
Сад смо сви на окупу. Бледог изгледа, више од половине њих били су без косе, а те њихове очи чиниле су да се осећаш нелагодно. Дивим се увежбаном раду волонтера. Овo наизглед једноставно волонтерско умеће заправо захтева велико самоусавршавање, придржавање устаљених покрета и професионализам. Било је очигледно да ће ови студенти, који су изабрали да раде овде уместо да уживају у слободном времену, својим активностима и одмору, сутра бити лекари са великим „Д“, и нећете се плашити да им поверите своје здравље.
Новогодишњи програм се захуктао. У уобичајеним новогодишњим програмима од деце се обично очекује да рецитују песме и певају новогодишње песме. Али овде деца седе као обични гледаоци.
Стигли су деда Мраз и Снежана, заједно са кловновима и њиховим триковима и гримасама. Након неког времена први осмеси су се појавили на лицима деце. Затим су тихо позвали Снежану да дође. Зашто нежно? Па, једноставно нису имали снаге. Чак иако није било типичног необузданог дечјег узбуђења, забава је успела. Дошао је најишчекиванији тренутак: сви су добили поклоне, балоне и играчке. Чврсто су се држали ових обележја детињства — детињства које им је одузела болест.
Забава је завршена, многа деца су била уморна и морала су се повући у своје собе. Осетио сам жељу да приђем једној од девојчица које су ту још седеле и чекале да их одведу. Сагнуо сам се и питао је како се зове, и она је одговорила. Онда ме је питала да ли је тачно да сам баћушка? Узели смо једно друго за руке, њени сићушни, бескрвни и хладни дланови су лежали у мојима. И још једном те очи, те интелигентне очи, као да припадају некоме ко је већ проживео дуг живот. Ове очи у које је тешко дуго гледати, натерају те да изгубиш живце и бризнеш у плач. Убрзо је неко дошао по њу, и ми смо се поздравили. Кловнови су покупили реквизите, и сви су били спремни да се разиђу.
Док сам их чекао, видео сам слику која никога неће оставити равнодушним: празан ходник, ћелава девојка, која држи балоне у руци и мучи се док иде према својој соби. Када се окренула да нам узврати поглед, наш фотограф је направио слику која би говорила много више од сваке речи...
Док смо ишли према излазу, зачули смо изнервирани глас једног родитеља из болесничке собе: „Хоћеш ли јести или нећеш? Зар не схваташ да ћеш умрети ако ово не поједеш?!" Звучало је страшно грубо. Како је ово могуће? Да ли је полудела? Као одговор волонтери и доктори су ми објаснили да ову децу не треба превише штедети, а пошто је тако ова породица иначе разговарала, мајци је саветовано да не прелази са свог типичног грубог стила који је користила код куће на саосећајан, сладуњав начин разговора. Ако дете осети да га сажаљевају као тешког или неизлечивог пацијента, то ће му исцрпити преосталу снагу да се бори против болести. Дуго ми је требало да сварим оно што сам чуо и прихватим као норму, али до дана данашњег, кад год се сетим тог тренутка, срце ми аутоматски клоне...
На путу до аута договорили смо се с волонтерима да посетимо дечака по имену Сашу, који је отпуштен да настави кућно лечење. Одлучили смо да га посетимо током божићњих празника.
Наредне недеље поподне, на крају Литургије, говорио сам о нашој посети болесној деци и рекао да ћемо једном од њих честитати Божић код куће. Парохијане сам позвао да својим прилогом омогуће куповину поклона, и они су се здушно одазвали, прикупивши и више него што је било потребно. За овај новац одлучили смо да купимо компјутер, таблет и слаткише: све што једанаестогодишњи дечак може да пожели.
Другог дана Божића волонтери и ја отишли смо код Саше. Кућа у којој је живела његова породица, може се сматрати трошном. Дочекала нас је Сашина мама, жена изморена болешћу сина, недостатком удобности живота и исцрпљена многим тешкоћама живећи на граници сиромаштва.
Ушли смо у кухињу. Гомила неопраног посуђа. Физички се осећало присуство оца, који у том тренутку није био код куће: просторија пуна дима, редови празних флаша – све је то сугерисало присуство „јачег пола“ у домаћинству. Још шокантнији су били знаци заразе бубашвабама. Деловало је као да су питоми, јер ништа, било да су у питању звуци, кораци или покрети по кући, уопште није могло да их уплаши. Испоставило се да је ова породица имала и малу бебу која је спавала у креветићу. Дечакова мајка је дигла пометњу око нашег доласка, и не знајући како да се понаша пред нама, покушавала је да сакрије прљаве пелене док је ходала и насумично нам причала о свом животу. Нехотице сам се сетио епизоде из филма „Милион у свадбеној корпи”, где су богата господа посетила сиромашну породицу како би пружили помоћ. Били смо у сличној ситуацији, па смо се осећали непријатно и напето. Али филм није имао никакве везе са нашом ситуацијом, јер је била комедија...
И тако, после кратког разговора са дечаковом мамом, најзад смо ушли у Сашину собу. Лежао је на кревету и гледао ТВ, а инвалидска колица су стајала поред кревета. Метастазе су га делимично имобилисале и више није имао контролу над доњим делом тела и ногама. Како се показало, био је то свештеник чију је посету дечак жељно ишчекивао, па су волонтери мало разговарали са њим да би нас оставили на миру. И још једном сам погледао у те очи у које се не може дуго гледати. Упознали смо се, пружао сам му кутије с поклонима, а он ми је захваљивао мирно, без уобичајеног дечјег узбуђења и радости, само ми је поверио да већ дуго сања о компјутеру. Затим је разговор прекинут. Ућутали смо. Сабрао сам своје мисли, размишљајући о стварима о којима бисмо могли разговарати. Долазите до менталне омамљености када видите некога чија је будућност безнадежна, јер зна за своју дијагнозу.
Чинило се да овај дечак зна много више о животу од мене... Нисам морао да започнем наш разговор, јер је почео да прича о себи и свом животу. Када је изразио наду да ће му остати бар још неколико година живота, осећао сам се као да ми је снага на граници. Питао је да ли сада могу да чујем његову исповест, и ја сам уверљиво одговорио да. Била је то дуга исповест, као прича о човеку који је живео дуг живот. Показало се да је имао жарку веру у Бога која му је помогла да преброди многе изазове и саму болест. На крају сам прочитао опроштајну молитву и причестио га. Предложио сам Саши да дође у нашу цркву и поново се причести и буде мој гост. Радо је пристао, али је онда одмах изразио забринутост да ли ће његова мајка успети да уреди путовање; но, ја сам га уверио да ћемо све то средити.
Дошло је време за растанак и питао сам га да ли има још нешто што жели за поклон. Док сам то рекао, помислио сам да је одраслима најлакше да прибегну „поклону“, као да покушавамо да откупимо некога ко очекује да добије више од нас. Али људи попут Саше скоро увек траже саучешће, разговор и наклоност.
Био сам буквално запањен његовим одговором: „Баћушка, не треба ми ништа, имам све. Али да те замолим за једну услугу. Упознао сам Кољу у болници, и он је болестан, има леукемију. Потребне су му честе трансфузије, али банка крви то нема увек. Можете ли замолити људе у цркви да дају крв за Кољу? Заиста сам забринут - шта ако умре!"
Сећате ли се како сам, на почетку ове приче, размишљао о причи о четворици младића и њиховом парализованом пријатељу из Јеванђеља и како сам се питао да ли данас има таквих људи који су спремни да жртвују своје интересе зарад других? Ето, срео сам живи одговор на своје питање. Морам признати да је моја посета Саши била заиста упечатљив опит у мојој пастирској пракси. На богослужењу убрзо потом испричао сам парохијанима о посети и дечаковој молби. Огромна већина људи је дала крв за Кољу, и мада га никада нисмо срели, постао нам је тако драг и посебан.
Нешто касније договорили смо се да Саша дође у нашу цркву, где се причестио, а касније смо попили чај са слаткишима. Саша би ме често звао и причали бисмо о свему и свачему. Све га је занимало и није се стидео да пита о стварима као што су име моје жене, колико деце имамо, које књиге волим да читам или како проводим слободно време – свакаква таква питања… млад дечак и одрастао човек спријатељили су се. И, по правилу, он би био тај који би ме позвао телефоном.
Али прошло је неко време, и његови позиви су престали. Решио сам да се јавим. На телефон се јавила његова мајка.
„Где је Саша? Да ли је добро?"
„Саша је умро“, одговорила је мама.
Ето како је дошао крај кратком овоземаљском животу Правог човека.
Касније сам сазнао да је ускоро умро и Коља коме смо дали крв. Мислим да ће се пријатељство двојице дечака, које се никада не може растурити, наставити у вечности.
Јеванђеље је тако невероватна књига! То је књига једном за сва времена. Оно спомиње многе људе; неке од њих знамо по имену, али их има толико више о којима јеванђелисти нису писали готово ништа. А у овом мноштву људи има и добрих и злих, милостивих и не тако милостивих...
И наш живот личи на ону јеванђељску причу, ако још можемо да сретнемо такве људе као што су они студенти добровољци или Саша.
