Требало је превалити око 5.000 миља и провести девет сати у авиону од Москве до Токија. Летети тако далеко и не посетити главну православну цркву у Јапану било би незамисливо, чак и ако пословно идете у тако далеку земљу.
Шта знамо о Јапану, о религији коју исповедају његови становници? Већина њих су синкретисти у својој вери, а истовремено се држе двеју главних религија Јапана — будизма и шинтоизма. Али у овој релативно малој земљи постоји више од четрдесет дејствујућих православних цркава, а њихови парохијани нису само Словени који су се доселили у Јапан, као што бисмо прво помислили. Парохијани главне православне цркве у земљи — Саборне цркве Васкрсења Христовог у Токију —углавном су Јапанци. Свети Николај Јапански је први донео Православље на јапанску земљу.
Међу престоничким солитерима, светлим неонским рекламама и дречавим рекламама, око тражи куполе православне цркве. Изграђена на врху брда Суруга-даи у округу Канда, Саборна црква, коју Јапанци зову Николај-До (Николајева црква), сасвим се органски уклапа у урбани пејзаж. Равноапостолни свети Николај (у свету Иван Дмитријевич Касаткин), који је рођен 1836. године у Смоленској губернији, започео је православну мисионарску делатност у Јапану. Његовим залагањем и молитвама житељи Земље излазећег Сунца сазнали су о Христу и чули јеванђељску реч. Да би проповедао на матерњем језику домаћег народа, Свети Никола је научио јапански. Пронашао је и локацију на којој је одлучио да подигне православну цркву. То је било крајем деветнаестог века. Пројекат за цркву је осмислио архитекта Михаил Арефијевич Шурупов, а радове је надгледао Нагасато Таисуке.
Изграђен у руско-византијском стилу, Саборни храм Васкрсења Христовог је у виду крста правилног облика са уским крилима. Пројектован је за 2.000 људи. Неке од икона у цркви су копије дела Виктора Васњецова и Михаила Нестерова. Међу посебно поштованим иконама је Знаменска икона Богородице — главна икона Руске православне заграничне цркве.
И тако, већ столеће и по Реч Божја, вест о Спаситељу који је дошао у свет, звучи под сводовима цркве. Вероватно прво по чему се ова Саборна црква разликује од православних цркава подигнутих у Русији јесу столице на којима можете седети за време богослужења. Али морам рећи да верници ретко кад користе ову могућност.
Огромна већина парохијана су Јапанци који су поверовали у Христа и примили свето Крштење. Постоји велика група парохијана мешовитих породица, где је жена Рускиња или Украјинка, а муж Јапанац. У цркву улазе и странци, али говоре јапански, јер су богослужења на јапанском. Само неколико јектенија произноси се на енглеском или црквенословенском.
Обично туристи или поклоници из Русије или других земаља бившег Совјетског Савеза који желе да чују блискији им црквенословенски језик одлазе на Литургију у цркву Светог Александра Невског, подворје Руске православне цркве, или иду у цркву румунског подворја.
У Саборној цркви служи предстојатељ аутономне Јапанске православне цркве, митрополит токијски и свег Јапана Данило (Нусиро Икуо), уз саслуживање и пастирски рад четири свештеника. Сви су Јапанци и сви су дипломирали на Богословској академији која је отворена трудом Светог Николаја и која никада није престајала с радом. Митрополит Данило је, иначе, такође завршио ову Академију, а потом отишао у Њујорк, у Богословску академију светог Владимира, где је магистрирао из богословља.
„Број уписаних студената у Богословску академију мења се из године у годину. Некада студира неколико десетина будућих свештеника, а некада само неколико лица. А понекад их нема“, каже Георгије Троицки, ипођакон при Саборном храму Васкрсења Христовог.
У Јапан је дошао пре више од четврт века, пошто је дипломирао на Институту за азијске и афричке студије Московског државног универзитета. Затим је студирао на јапанском универзитету — био је у земљи на стажирању — и сада је Јапан његов други дом. Дању има главни посао, а увече и викендом помаже у цркви. Он је једини од свештених лица који зна руски. Међу ђаконима има Грка и Румуна који добро разумеју руски, али говоре или својим матерњим језиком или јапанским. Иначе, многи свештеници течно говоре и служе Литургију на енглеском језику, пошто су студирали на Богословској академији у Њујорку где је учио митрополит Данило.
У пракси неких инославних Цркава свештеник често мора зарађивати за живот, бавећи се неком врстом световног занимања. Односно, богослужи викендом и празником, а радним данима ради, на пример, као поштар или кувар. Јапанска православна црква нема такву праксу: свештеници издржавају своје парохе.
Као парохијанин одређене цркве, човек плаћа редовну чланарину и даје прилоге. Они могу бити прилично мали, али Црква живи од ових прилога, а не толико од посебних свештенорадњи и продаје свећа и осталог, као у Русији. Када се неко упише у парохијске књиге на одређеној парохији, он самим тим учествује у њеном животу, позива се на парохијске састанке, постаје члан породице. У часописима Светог Николаја Јапанског описују се такви парохијски одбори, састављени од стареца, старешина са великим искуством, који помажу свештеницима у неким организационим пословима. Ова пракса је постојала и у Руској православној цркви пре Револуције, али се нигде није очувала у свом чистом облику.
Углавном је живот парохије веома сличан животу цркве, на пример, у Владимиру или Мурманску. Постоји недељна школа за децу, коју воде сами парохијани. После недељне Литургије увек следи заједнички оброк са разговором о парохијским плановима, освртом на догађаје које су одржани и честиткама онима који славе рођендане или имендане. За оне који намеравајуда буду крштени свештеници држе катихетску поуку.
А, узгред буди речено, овде наилазе на једну националну особеност. „Јапанци имају сасвим другачије схватање вере, религије“, каже ипођакон Георгије Троицки. „Традиционално, они исповедају шинтоизам, будизам. То су ритуалне религије. Свети Николај је много писао о томе у својим дневницима. Само схватање православне вере са молитвом, са заједничарењем са Богом за њих је необично и несхватљиво. Тешко им је да прихвате да вера није традиција, нису ритуали... И друга ствар: Јапанце карактерише синкретизам у питањима религије. Немају проблема са комбиновањем различитих религија. Породица би могла да има сахране по будистичком обреду, када се дете роди оно је посвећено боговима у храму (за то имају ритуал) по шинтоистичком обреду, а бракови се могу склапати по обредима неке друге религије. Често се дешава да после упознавања са хришћанством Јапанац поверује у Христа као Спаситеља. У исто време, код куће, Његово свето изображење, икона могла би да заврши поред статуе Буде. Да, поверовали су, али је хришћанство постало још једна религија коју поштују. Таква интеграција хришћанства са паганством је неприхватљива. Али ово је типичније за азијске земље него за друге.
Наравно, ово се не односи на савремене православне Јапанце; они веома пажљиво чувају веру. Али за традиционално одгајане Јапанце типично је да поштују било коју религију, било које богове.“
Морам да кажем да је поштовање синоним за Јапан. Ако одете тамо, припремите се да кажете „здраво“ и „хвала“ стотину пута и обавезно се сваки пут наклоните. То је уобичајено. Чак се и водитељ вести увек мало наклони после поздрава. Како је суптилно приметио мој амерички колега, са којим сам сарађивала на Олимпијади, Јапанци су изузетно љубазни и учтиви.
Нажалост, омладину не привлачи много вера, мада морам признати да се таква клима развија не само у Јапану, већ можда и широм света. Млади Јапанци, посебно девојке, имају различите приоритете, различите вредности. Отишли смо у супермаркет у центру Токија и видели низ младих девојака које су стрпљиво чекале на ред да се сликају са картонским изрезима чланова неког популарног омладинског бенда — не са правим уметницима, већ са њиховим изрезима. Чекалр су дуго и онда направиле стотине фотографија, час се љубећи, час грлећи, час клечећи (!) испред ових картонских фигура.
Православне заједнице одржавају образовне активности; позивају људе на разговоре, али у Јапану постоји много разних чудних култова и страшних нових религија, и, авај, успевају да привуку много људи.
Јапанци су веома привржени закону и пажљиви. Ако им се каже да носе маске, носиће их напољу када током дана температура досегне 37 и 40 степени. А ако им се каже да су цркве затворене, то значи да нико неће ићи. Нема ТВ преноса богослужења, али црквени сајтови пружају упутства за молитву код куће.
Нажалост, нисам стигла да одем на Литургију у Саборну цркву и чујем Јеванђеље на јапанском. Али надам се у Божју помоћ да се поново нађем на другом крају света и схватим да је Његова моћ и снага, Његова љубав увек са нама, где год да живимо, на ком год језику прослављамо Господа.
