Свештеник Евгениј Шмељев, духовник при цркви Успења Пресвете Богородице у Сингапуру, излаже невероватну причу о томе како је као дипломиран студент Московског државног техничког универзитета, као инжењер и програмер, дошао у Сингапур да стекне друго високо образовање и на крају постао свештеник Руске православне цркве, крстио оца, а сада он, његова жена и њихово седморо деце воде кућне послове, старају се око богослужења и воде живот у једном од најбрже растућих градова на свету.
Рано је јутро, а напољу је још мрачно. Отац велике породице буди старију децу и помаже им да се спреме за школу. На путу до посла води своју најмлађу ћерку у вртић. Призор у канцеларији је познат: пригушен шум разговора сарадника, много људи, отворен простор... Дан прође, а опет у шест увече радни дан је завршен. Можете тврдити да то није ништа посебно - обичан дан за обичну особу. Али наш јунак није обичан. Седа у ауто и вози се у православну цркву да одслужи вечерњу службу.
Укључивање у црквени живот у Сингапуру
Ако је рана Литургија у седам ујутру, онда се пре посла возим у цркву да служим. Увече моја породица и ја проводимо време помажући деци око домаћег задатка или разговарајући, а у десет сати сви идемо у кревет. Све је као у типичној породици. У вечерњим сатима изучавам лекције из пастирског богословља. Господ је све у мом животу уредио на најбољи начин. Али моја супруга и ја смо прошли дуг пут до оваквог начина живота.
Крштен сам са двадесет пет година када сам почео да излазим са својом будућом супругом. Њена бака је била веома религиозна особа. Рекла нам је: „То није добро! Морате се крстити.” Послушао сам њен савет и крстио се.
После венчања одлучили смо да уредимо необично путовање на медени месец. Део новца је уштеђен, део позајмљен. Туристичка агенција нам је саветовала да посетимо Малезију и Сингапур. Тако смо и сазнали да постоји Сингапур.
По доласку у Куала Лумпур осећали смо се као да смо у сауни - било је изузетно влажно и необично вруће. Многи мештани настоје да не шетају напољу током дана. Тако је у целој Азији. Овде заправо нема годишњих доба, али постоји кишна сезона од децембра до јануара. Понекад има јаких киша и током овог периода постаје хладније, али је увек веома влажно.
Најстаријег сина смо крстили у московској цркви. Сматрали смо да би било добро да га васпитамо у православној традицији. Посетили смо цркву после крштења нашег сина. Али десило се да ми свештеник није дозволио да се причестим. Питао ме је: „Јеси ли постио? Да ли си прочитао молитвено правило? Ако не, извините - не можете прићи путиру." После тога неко време више нисам имао храбрости да идем у цркву. Било је много парохијана, и било ми је нејасно шта да радим и шта да читам, а моје укључивање у црквени живот није напредовало.
Наш пресељење у Сингапур
У неком тренутку почео сам да размишљам о другом високом образовању. Тражио сам универзитет и Сингапур се појавио као опција. По Божјем промислу, лако сам примљен на Универзитет у Сингапуру. Сам сам научио енглески да бих студирао у иностранству, а када је дошао тренутак језичке праксе, прво што ме је изненадило био је такозвани „синглиш“ – сингапурски колоквијални енглески. Док говоре енглески, мештани могу да користе граматику кинеског, као и неколико уметака и речи спојница из малајског. Требало ми је доста времена да се навикнем.
Прво сам се ја преселио, а онда и супруга. Покушали смо да се запослимо и успели смо. Обоје смо тада имали тридесетак година. Недостајала нам је комуникација са сународницима. А онда је моја супруга пронашла на интернету податке о парохији Успења Пресвете Богородице — у то време нам је била релативно близу. Сингапур није баш велики град - има отприлике двадесет пет са петнаест миља. Можете га обићи за неколико сати. Аутобусом до цркве требало нам је петнаестак минута. И тако смо почели редовно да идемо у цркву недељом. Може се рећи да је мој живот у Цркви почео када сам се преселио у Сингапур.
Прве три године у нашој парохији су се стално смењивали свештеници. Свака три месеца Владика Сергије [митрополит сингапурски и југоисточноазијски.—Уред.] слао би свештенике из Русије да нас посете. Понекад би нам послао некога по други пут, али су нам ови свештеници углавном били непознати. Године 2009. добили смо сталног свештеника када је наш парохијанин
Александар рукоположен [сада епископ Џакарте Питирим (Донденко), викар Сингапурске епархије.—Уред.].
Будући Владика Питирим је вршио послушања у певници када смо моја супруга и ја почели да посећујемо парохију. Имали смо дугогодишњу традицију да останемо на чају или послужењу после богослужења и разговарамо. Тада смо га први пут срели да би ми је владика Сергије предложио да помажем у олтару.
„Шта ја радим овде?!“
Отприлике пет година био сам обичан парохијанин, служио сам као аколит и помагао колико сам могао. Ни једног дана после службе владика Сергије ме је позвао у олтар и запитао да ли сам размишљао о свештеничкој служби... Био сам запрепашћен, јер никад нисам о томе размишљао. После тог разговора почео сам да размишљам и да се осврћем на догађаје који су ми се десили током година.
„Шта ја радим овде? Како сам доспео овде?“ Одједном сам пронашао Божји Промисао у свему што ми се догодило, а у његовој понуди видео сам свој призив. Надао сам се да ћу неко време служити као ђакон, јер сам се плашио да одмах постанем свештеник. Али годину и по касније рукоположен сам за свештеника. Супруга ме је подржала — по овом питању имамо потпуно међусобно разумевање.
Прва богослужења
Сећам се свог првог бденија када сам произносио јектеније. Један од парохијана ми је пришао и рекао: „Како си их добро прочитао! Све сам разумео, али раније нисам разумео ништа.” Толико сам се забринуо да мислим да су ми ове речи изговорене као утеха. У почетку сам морао да научим да изговарам јектеније на црквенословенском, а онда смо почели да служимо на енглеском. Сећам се како сам се припремао, непрестано понављајући богослужења у глави. Слушао сам снимак Литургије возећи се, такорећи, увежбавајући. За ђакона сам рукоположен у Сингапуру.
За свештеника сам рукоположен у храму Свете Тројице у Останкину у Москви уочи празника Педесетнице 2016. г. Сећам се колико се парохијана окупило да их исповедим, а одмах после рукоположења имао сам благослов да слушам њихове исповести.
Саслуживао сам на својим првим богослужењима. Али када сам служио сâм прву Литургију, наравно да сам био веома забринут. Била је то рана Литургија, а свештеник Александар Чурочкин (који служи у цркви Свете Тројице у Останкину) саветовао ме је да не бринем ако не будем стигао да завршим читање молитава и казао да ће, ако се деси нешто непредвиђено, он их завршити за мене. Овакво старање о мени било ми је веома важно. И све је добро прошло, хвала Богу!
Још увек чувам сећања са прва богослужења, као да је било јуче. Био је то корак који сам морао да предузмем превазилазећи свој страх и неодлучност. Слушати исповести верних по први пут је било страшно, улазак у олтар је такође био застрашујући. Сада схватам да то није била стрепња, већ страхопоштовање.
Верујем да смо молитвама баке моје супруге пронашли пут до Цркве. Моја мајка је била крштена годинама раније, а мој отац је крштен не тако давно са шездесет пет година. Некада би цела наша породица вечерњем правилу додавала молитву у којој смо својим речима молили Господа да „деда одлучи да се крсти“. Господ је све уредио на задивљујући начин: и ја сам извршио тајну Крштења када нас је посетио у Сингапуру пре четири године.
Успенска парохија у Сингапуру
Богослужења се овде редовно одржавају. Постепено је растао број парохијана. У почетку, црква је била удаљена од центра и није било згодно за све да до ње путују — прво метроом, а онда аутобусом. А касније, када се парохија преселила на Хајленд Роуд, постало је много згодније стићи тамо — сада је потребно пет минута хода од метроа до цркве. Овде је пространије, а око куће је и простор. Имамо домаћу цркву.
Састав наше парохије се често мења, јер неки долазе у Сингапур да раде привремено — на годину, две или пет година. Већина наших парохијана је руског говорног подручја, али има и домаћих: Кинеза и Индијаца. Међу њима су целе породице у којима је један члан доводио другог у цркву; има бивших католика и протестаната који су били незадовољни нечим у богословљу своје вероисповести и у потрази за истином дошли су код нас. Други позивају своје пријатеље, трећи долазе јер су негде нашли информације о нама.
Ево једне приче. Примили смо младића, бившег католика. Он је Сингапурац, а девојка му је Рускиња. Желео је да се крсти у Русији, али није могао да нађе никога ко би могао да му о вери говори на енглеском. Није знао руски језик, па стога није успео да пригрли православље. По доласку кући затекао је нашу цркву, разговарао са свештенством, и крстили смо га.
„Зашто си дошао да се крстиш?“
Имамо овај утврђени поредак: Први свештеник са којим је човек дошао у додир припрема га за крштење. Ако ме неко позове, ја одлучујем са њим када да се састанемо, разговарамо и одредимо датум крштења. Али ако зову владику Питирима, онда он лично разговара са њима и врши тајну Крштења.
Највише се разговара са кумовима, јер најчешће крштавају се деца. Не покушавамо да људима изложимо цео катихизис на два састанка. За мене је важно да после разговора или Крштења човек сâм одлучи да дође на Причешће. Позивам људе да размисле о најважнијој ствари: „Зашто си дошао да се крстиш?“
Покушавам да јасно ставим до знања да тај човек треба да има стално општење с Богом, схватао то или не. А ако Бог учествује у његовом животу, онда он треба некако да успостави ово општење са Богом. Како не размишљати о сврси живота? Ако бар једном озбиљно размислиш о томе да је живот вечан, да смрти нема, а да је главни циљ спасење твоје душе, поставља се питање: „Шта да радимо да бисмо дошли до спасења?“
Овде људи почињу да размишљају шта да унесу у овај логички ланац. А ако покушамо да искрено одговоримо на питање да ли можемо сами да постигнемо спасење, одговор ће бити очигледан. Спољна помоћ, учешће у светим тајнама које је установио Господ, и искрено поверење у Његову свету вољу потребни су нам као дисање.
За наш портал превод са енглеског приредио:
протођакон проф. Радомир Ракић,
