Наше духовно стање ретко је уједначено, мирно и спокојно у било ком дужем временском периоду. Околности, мисли, чак и време — све то може лако помрачити душу или, обрнуто, неочекивано је обрадовати. Како можемо водити духовни живот када је човек тако несталан? О томе је на сусрету са младима говорио митрополит лимасолски Атанасије из Кипарске православне цркве.
Све мисли које утичу на стање душе долазе или од Бога (промене на боље), или од ђавола (промене на горе) или од самог човека (и добре и лоше). Добре мисли познајемо по њиховим плодовима. Ако постанемо смернији, молитвенији, кроткији, трпељивији, топлији, племенитији, осетљивији, то је плод добре мисли. Али шта да радимо ако све наше промене нису добре?
Лоша мисао нас омета да размишљамо логично
И сам човек утиче на свој духовни свет изграђујући добре или лоше мисли у зависности од тога да ли је његов унутарњи „механизам“ правилно подешен или не.
Даћу вам пример из Јеванђеља. Када је блудница ушла у кућу и помазала ноге Христове миром, многи ученици су били љути, а посебно Јуда, који је био среброљубац. Почео је да говори: „Зашто ова жена узалуд троши тако скупоцено миро да би помазала ноге Христове? Лоша помисао је била да је трошила миро. Али даље у Јеванђељу пише да се није бринуо за сиромашне, већ је био једноставно среброљубив и желео је да добије новац за ово миро, да га метне у кесу за новац, а затим да га употреби за своје потребе.
Људи ме често питају зашто имамо толики луксуза у цркви? Али, покажи ми шта имамо што је луксузно? Ако хоћеш, одсеци себи комад свећњака и однеси га кући, продај и узми новац. Зар не видите да је бронза? Видите, лоша мисао чак не дозвољава човеку да размишља логично.
Или неко даје милостињу. Даје пет евра и почиње да размишља: „Можда није потребно? Колико је пет евра? Хоће ли се просјак од овога обогатити? Вероватно се прави да је просјак." Можда је то тако, али он се одмах окреће лошој мисли која приклања душу злу, чинећи је тврдоглавом и противном благодати.
Дешава се да лоше мисли долазе од демона. Међутим, постоје и чисто физиолошке промене. Размишљате другачије ујутру, дању, увече и после поноћи; другачије у мраку и на светлу, када је тужан дан, када дува јужни ветар или када је сунчано. Многи примећују да су људи боље расположени током сунчаних дана, а када сте у близини срећних и захвалних људи, радујете се са њима.
Шта учинити ако је душа помућена?
Зашто су свети Оци све ово проучавали? - Да знате када се води права духовна битка, а када је могуће занемарити унутарње промене. Они нам говоре једну главну ствар: Морамо научити како да управљамо оним што нам се дешава.
Ако ми је душа помућена, важно је да не дозволим себи да поклекнем, да не причам грубо, увредљиво и нервозно, или да се окренем и не прихватим другог човека.
Какве год промене да се дешавају у нашој души, морамо одржавати рутину духовног живота и бити уједначени у општењу с другим људима.
Човек је створен по лику Божјем, „веома добар“, и позван да постане подобан нашем Оцу. А остало што нам се дешава—лоше понашање, живци, речи, гадости — они нису наше право ја.
Шта је потребно да се промени на боље?
Важно је да научите да се понашате тако да не повредите друге људе, да не говорите омаловажавајуће о њима, да не будете лењи, да одржавате свој начин живота, шта год да се деси. У томе помаже тачност у испуњавању нашег молитвеног правила.
Хајде да не кажемо у недељу ујутро: „Нисам расположен из неког разлога. Данас не идем у цркву.” Идите, било да сте расположени или не. Чак и ако наш ум почне да расуђује: „Куда идеш? Тамо ћеш само заспати. Пуни сте мисли, лоших мисли у себи. Не иди!“—не треба да се повучемо и променимо своје правило због промене у нашем расположењу.
Како изаћи на крај са лошим мислима и треба ли се због њих грдити?
Боље је одмах прекинути лоше мисли и не бавити се њима. То је као врећа за смеће: боље је одмах је бацити да се не запрљате.
Што се тиче питања да ли треба да се замерамо због лоших мисли — треба нам разборитост. Ако можеш да издржиш, онда добро — то су учинили свети Оци. Али за младе је боље да се одржавате у љубави и захвалности. И треба нам добро расуђивање, добар духовник, иначе је лако упасти у униније.
Ако смо преосетљиви и сами себе осуђујемо и грдимо, онда можемо почети да очајавамо или клонемо. Пошто данас лако можемо да очајавамо, боље је да томе не подлегнемо.
Дар сузног покајања, који су имали светитељи, долази од духовног подвига, а не од самопрекора. Сузе покајања су прва етапа—онда настају сузе љубави!
Духовни рад и самопрекоравање су важни, али здрав човек је тај који то може имати. Али ако је човек духовно и ментално слаб, има слаб нервни систем, онда то неће моћи да издржи – постаће малодушан и безнадежан.
Зато је Христос рекао светом Силуану: „Држи ум свој у паклу и не очајавај!“
За наш портал превод са енглеског приредио:
протођакон проф. Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
