Далеко, на источним границама Чехословачке, налази се земља насељена огранком руског народа, где се побожно чувају вековна предања Свете Русије. Западна цивилизација тамо продире, али полако и људи настављају да живе својим традиционалним националним животом. Тежак је и оскудан живот који морају да воде ови руски земљорадници и сточари; живе у великом сиромаштву и социјалној несигурности, али сав њихов живот је прожет правом побожношћу и дубоком вером.
Овај кутак руске земље тренутно броји више од пола милиона староседелаца руске популације. Било је времена када је ова земља, заједно са Галицијом, чинила део кнежевине такозване „Црвене (Червонаја) Русије“ и била укључена у рану руску државу. Али већ у 12. веку становништво Карпатске Русије потпало је под власт Мађара и све до 1919. године чинило је део Аустро-Угарске царевине.
Карпаторуси су своју веру примили из Кијевске Русије, и упркос узастопним покушајима Рима да их придобије, побожно су сачували своју православну веру све до 17. века. У Карпатској Русији уведена је 1649. године такозвана Унија. Може се описати као лажни новчић који је Рим користио да обмане народ. Рим је то сматрао првим кораком ка потпуној романизацији локалног становништва, мада се свештенство које је прихватило Унију чврсто држало свих предања„руске вере“, а у 19. веку се чак борило у својој штампи „за свој свештени посед, своју саборну православну веру, свој источни, предивни божански обред“ (Листок, издање пречасног Евгена Фенцика, 1886, бр. 23).
Што се тиче народа, они су и даље себе сматрали православнима и нису ни слутили да већ припадају Римокатоличкој цркви. Тек почетком 20. века отвориле су им се очи и у свом залагању за православну веру дали су доказ изузетног јунаштва. Желели су да се потпуно одвоје од „Уније“. Десет година су били остали без свештеника, без причешћа, деца им нису била крштена, бракови нису били благословени, сахрањивали су своје мртве молећи се над њима. Све те године живели су у атмосфери жестоких верских прогона. Коначно је 1910. први православни свештеник отац Алексије Кабалук дошао да их посети; прерушен у јеврејског трговца, обилазио је православна села са антиминсом на грудима и преносивим иконостасом на леђима, а ноћу је вршио тајне службе у сељачким колибама.
Године 1913. почеле су у многим селима кућни претреси и хапшења праћена премлаћивањем и мучењима која су подсећала на време инквизиције. Преко стотину сељака из многих села одведено је у Мармарош-Сигет и тамо затворено. На суђењу су се сва питања односила на разлике између православног и унијатског вероисповести; сви затвореници су били оптужени за велеиздају, а ипак на столу пред судијама нису лежале бомбе ни оружје, већ јеванђеља, богослужбене књиге, псалтири, свештеничке одежде, путири, иконе. Против њих 32 од 100 оптужених пала је пресуда за велеиздају, и они су осуђени на различите казне затвора (од две до шест година).
Тада је избио рат, а нове недаће задесиле су сељачко становништво Подкарпатске Русије: већина мушкараца је одведена у војску, а стари су интернирани у концентрационе логоре. Али покрет у корист православља је растао. Власт је увела нови начин поступања и насилно терала православне у унијатске цркве, присиљавајући их да се тамо исповедају, па чак и причешћују. Међутим, неколико православних села постали су нека врста живих манастира. Сељаци се и сада сећају тих тешких времена као срећног периода у свом животу. Дању су обављали свој уобичајени посао, а ноћу су се окупљали на богослужењу и тајно молили од седам до два ујутру. Било је то заиста време великог духовног огња и невероватног херојства. Али најзанимљивије било је јуначко понашање неких сељанки, које су постале тајне монахиње. Године 1910. основале су у селу Изи мали тајни манастир у стаји за стоку. Децембра 1912. године, једне мразне ноћи, жандарми су их ухапсили и босоноге и полуобучене одвели по снегу у касарну, где им је на промрзле ноге поливана хладна вода - све то само зато што су одбијале да се одрекну своје православне вероисповести и свог монашког завета девствености. За време рата управо су оне, ове смерне и нежне девојке, на својим плећима пронеле православну веру. Њихов број је порастао на 100. Тешко је замислити и описати тортуре којима су морале да се подвргну. Као ранохришћански мученици оне су их подносиле трпељиво и имале су само један одговор својим мучитељима: „Господ нам је казао да се не бојимо оних који тело убијају, а душу не могу“. Круна овог народног херојства био је случај неколико младих сељака који су, зарад православне вере, преузели на себе најтежу службу коју хришћанин може учинити – ону „лудости у Христу“.
Али судбину Православне цркве у Подкарпатској Русији добро илуструју речи апостола Павла у посланици Коринћанима: „Оно што сејеш неће оживети ако не умире” (1 Кор 15,36), и „Сеје се у бешчашћу, а устаје у слави; сеје се у немоћи, а устаје у сили“ (1 Кор 15, 43). Пре (Првог светског) рата тамо је било неколико стотина или можда неколико хиљада православних душа. Од 1919. године постоји снажан национални покрет ка православљу, и поред свих тешкоћа и препрека које још постоје, сада има преко 120.000 чланова Православне цркве. Изграђено је стотинак нових цркава, четири мушка манастира, три скита и два женска манастира, од којих један броји преко 80 монахиња.
Подкарпатска Русија је у јурисдикцији Патријарха српског, а на челу ове мисије стоји епископ Дамаскин, млад, енергичан и висококултуран човек, професор Београдског универзитета.
Прошле године национални покрет ка православљу захватио је и интелигенцију земље. Ученици, студен ти, а потом и правници, наставници и остали њени чланови, почели су да се враћају у Православну цркву.
* * *
Међу овим народом, у најзападнијем делу Подкарпатске Русије који сада административно припада Словачкој, дејствује мали мисионарски манастир Светог Јова Почајевског, који је основао архимандрит (сада епископ) Виталије. Рад овог манастира далеко превазилази границе Подкарпатске Русије: он је заправо мали бедем у борби против безбожништва. Ту је тренутно једина руска православна црквена штампарија у којој се добровољним монашким радом штампају богослужбене и школске књиге да би се потом слале руској емиграцији широм света. У Русији су све црквене штампарије угушене, црквенословенска ливена слова су искоришћена за муницију, богослужбене књиге спаљене и уништене. Ужасна духовна глад прети Русији, глад коју је једном прорекао пророк Амос. Потреба за богослужбеним књижицама ван Русије толика је да се често наручују неповезани табаци који излазе из штампе пре него што се цела књига заврши.
Оснивач и настојатељ манастира је епископ Виталије (хиротонисан за епископа сасвим недавно), изузетна личност. Већи део свог живота (сада има 64 године) посветио је штампању и ширењу Речи Божје. У Русији је од 1902. године стајао на челу историјске црквене штампарије Почајевског манастира, коју је 1618. основао свети Јов Почајевски. Под архимандритом Виталијем ова штампарија је организована по најновијим европским узорима; њене верске публикације задовољавале су потребе не само целе југозападне Русије, већ и Галиције, Буковине, Карпатске Русије, па чак и Балкана. Био је толико посвећен и толико одан свом послу да је више пута био одбио високо епископско достојанство које му је било понуђено. Жеља његовог срца увек је била да изгради монашки ред штампара, од људи који су потпуно посвећени штампању и ширењу Речи Божје у свим њеним облицима. Његов циљ је био да људима пружи јефтине, али добро штампане верске књиге. Почајевска штамприја је издавала у великим количинама велике богослужбене књиге (од 2.000 до 10.000 примерака), популарне молитвенике и школске уџбенике (до 100.000 примерака) и издавала пет периодичних часописа. Штампарско братство је бројало од 120 до 150 чланова. Отац Виталије, и сâм монах строгог живота, својим часописом под називом Руски монах и монашким сабрањем које је сам организовао, много се борио за чистоту руског монаштва. Он је строги подвижник, али се његово подвижништво састоји пре у раду, него у посту и молитви. Чак је и у Русији био за то да се рад у манастирима прими, на истим основама као и молитве и пост, као темељ монашког живота.
Први ударац Почајевском манастиру задао је рат, а онда су га бољшевици коначно уништили и опљачкали. Ипак, отац Виталије се трудио да га обнови у иностранству. После неуспеха његових покушаја у Пољској и Србији, коначно долази 1923. у Карпатску Русију, у село Владимирова. Овде православни нису имали ни цркву ни парохијску кућу за свештеника. Отац Виталије се сместио у сељачку колибу и одмах почео да организује свој животни посао, издавајући за народ летке штампане на шапирографу. После шест месеци добио је из Прага стару штампарију из 1869. године, 200 кг руских слова, 400 кг лошег папира и 30 кг штампарске боје. Са овим на залихама почео је свој рад, али у селу није било одговарајућих просторија, па је морао је да оде у суседно унијатско село удаљено пет километара. Тамо је морао да ради у веома тешким условима, у непријатељској атмосфери, окружен локалном интелигенцијом. На спрату је била штампарија, а у приземљу гостионица из које су допирала галама и вика и песма пијаних. Четири године отац Виталије је радио готово сам, без сталне помоћи, у тешком сиромаштву, без обртних средстава, сам је обављао припрему и штампање. Све се радило у истој просторији; ујутру и увече богослужило се, а дању се радило; овде се и кувала вечера, али су често јели само једном дневно и морали су да поделе између себе неколико кромпира.
Прве књиге које је штампао отац Виталије биле су Литургија Светог Јована Златоуста, Литургија Василија Великог, Јутрење и Вечерње и Литургија пређеосвећених стихија. Његова гвоздена воља, његово анђеоско стрпљење, његова храброст, али на првом месту његова ватрена вера у милост Божју, његово чврсто уверење да је ово свето дело богоугодно, помогли су му да га истраје до бољих времена. Године 1927. у Владимирови је подигнута одлична камена црква са кућом за свештеника уз њу, у коју је отац Виталије пренео своју штампарију и почео да окупља монашко братство које је до 1934. бројало 25 душа са искушеницима и ђацима. Међу њима су била и два светогорска монаха, од којих и један пустињак који је ту живео 30 година, један монах са Валаамског острва, три бивша студента Духовне академије у Паризу. Овде је започето штампање великих богослужбених књига црквенословенским словима: Служебник (1928), Требник (1929), Православни молитвеник (1930). Али посао је био спор и заморан, јер се морала користити мала преса која се покреће рукама. Тек 1931. набављена је одговарајућа преса, али је није било где да се смести, па је осамнаест месеци стајала у дрвеној шупи и током првих летњих месеци морало се радити ручно у недостатку средстава за куповину мотора на бензин.
Сам живот је захтевао проширење просторија. Није било средстава, али отац Виталије није одустао од поверења у Божју помоћ и у лето 1931. године почео је да подиже нову кућу. Сав тежак посао обављала су сâма сабраћа монаси: један од свештених лица је сваки дан ишао до оближње јаруге да разбија камен динамитом. Године 1932. део зграде је завршен, а половина је опремљена за штампарију. Пространа је, светла и чиста, и овде се посао одвијао лакше и плодније: недавно је завршена велика богослужбена књига у три дела, од 1.000 страница — Велики зборник —књига свих православних богослужења. Осим тога, годишње се издаје Православни календар са књижевним додатком, као и двонедељни верски лист под називом Православна Карпатска Русија, који ужива широк пријем не само у Карпатској Русији, већ и међу руском емиграцијом и у Америци. Међу објављеним књигама налазимо Пут руског боготражитеља, чији је први део енглеским читаоцима познат у преводу. Али и сада отац Виталије и братство морају да раде у тешким и примитивним условима. Кућа је остала недовршена, а привремени дрвени кров прокишњава. Још увек немају сопствену радионицу за везивање. Братство ради приљежно од јутра до мрака, а отац Виталиеј више од свих. Често би устајао усред ноћи, палио уљану лампу и одлазио у штампарију да заврши неки хитан посао који је остао недовршен. Манастир није самоодржив; имање му је веома мало.
При манастиру постоји мала школа за дечаке. Ти дечаци (неки од њих су сирочад) понекад долазе из удаљених крајева у потрази за знањем. Младић од осамнаест година препешачио је 300 км пешке да нам се придружи. Они живе са нама, раде у штампарији, а у слободно време ми им предајемо разне предмете. Владика Виталије се нада да би у будућности, када образовани чланови братства не буду толико везани тешким физичким радом у штампарији, ова школа могла да прерасте у добру школу за свештенослужитеље. И заиста, не могу се замислити бољи услови за духовно образовање од нашег подвижничког мисионарског манастира, ма колико удаљеног од градског живота. Пример англиканских колеџа за обуку, као што су Kelham, Mirfield, о други, говори у истом смислу.
отац Сава Струве, „Православна црква у Подкарпатској Русији“.
Хришћански исток 15:1 (1935), стр. 21-26.
За наш портал превод са енглеског приредиo:
протођакон проф. Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Orthodoxchristianity.net
.png)
