Тешко је пронаћи туристичког водича какав је Рафаило. Ко може боље да говори о Светој земљи од човека који је тамо рођен и одрастао? Рафаило Мусан-Леви је родом из Јерусалима који је савесно прешао у православље. Он је добро упућен у богословље и историју и говори леп и идиоматски руски. Срећом, имала сам диктафон са собом, па док су наши поклоници предавали имена за молитве у цркви Марије Магдалине, Рафаило и ја о седели смна клупи у манастирској порти и разговарали. Овај интервју је сада доступан читаоцима Православног вестника [оригинални чланак је објављен у Православном вестнику]. Светлана Ладина разговарала са Рафаелом Мусан-Левијем.
—Рафаило, твој руски је веома добар. Звучи као да сте дуго живели у Русији.
— Рођен сам у Јерусалиму. И мој отац је рођен у Јерусалиму, а мајка је пореклом из Енглеске. Многе генерације моје породице живеле су у Јерусалиму. Не говорим баш добро руски, често грешим, мешам падеже и тако даље. Али знам руски, вероватно зато што имам руску душу.
Имао сам једанаест година када сам наишао на уџбеник из руског за говорнике енглеског језика. Било ми је досадно, па сам почео да га учим. Нисам био сигуран зашто то радим - живео сам у Јерусалиму и моја породица је била јеврејска. Претпостављам да је руски језик одиграо одређену улогу у мом преласку у Православље. Први Молитвеник који сам купио био је на црквенословенском. Касније сам пронашао Молитвенике на енглеском и јеврејском, али се и даље молим на руском. Пошто сам члан Јерусалимске патријаршије, молим се и на грчком.
Некако ме је увек привлачила Русија и ја сам јој се дивио. Веома волим руску књижевност. Прво сам читао преводе, а онда сам прешао на читање оригинала. Радио сам и у позоришту на руском језику. Своје улоге сам учио прво на јеврејском, а потом на руском. Понекад сам улоге научио одмах на руском. Зато имам добар речник. Што се идиоматских израза тиче, научио сам их од супруге која је Московљанка.
—Где сте упознали своју бољу половину?
—Упознали смо се у позоришту где сам наступао. Наша ћерка сада има две године и седам месеци. Она такође говори руски. Разуме енглески и желимо да и она зна овај језик, јер њена бака говори енглески. Мора да зна и јеврејски, наравно. А ако покупи нешто грчког док разговара са грчким монахињама, било би сјајно.
—Да ли је природно да људи овде говоре толико језика?
— Човек који живи у Јерусалиму једноставно мора да зна арапски, грчки, руски и јеврејски. Јерусалим је град који уједињује људе различитих народности и веровања и, што је најважније, православне људе различитих националности. Када православни хришћани иду на поклоничко путовање у Јерусалим, важно је да осете да је Православље универзална религија, а не регионална. Наравно, различити људи имају своје обичаје и традицију. Али црквена дисциплина и Јеванђеље су за све. Могло би бити неких мањих разлика, али нису битне. Свето Причешће је једно те исто за све. То се посебно осећа у Јерусалиму. Посетио сам градове у Енглеској и Француској и тамо нисам могао да осетим тај осећај.
— Шта вам је било привлачно у Православљу?
— Било ми је веома лако. Ја сам верник од детињства. Познавао сам Стари завет и јеврејске молитве. Никада нисам био атеиста. Дакле, прелазак у православље за мене је био веома природан. Сав мој живот пре тога била је катихеза, припрема за православну веру. Изненађен сам што већина верујућих Израелаца то не разуме. Али за мене је то била једноставна и природна трансформација. Ово може звучати као претеривање, јер већина људи у овој земљи нема добар однос према хришћанству, а неки чак отворено мрзе Христа и хришћане.
Никада нисам имао овакав став. У том смислу, моја породица је била необична. Увек смо општили са разним људима, иако су ми родитељи били верујући Јевреји. Наши суседи су били протестанти, неки од колега мог оца су били муслимани - увек смо се према свима понашали добро. Ипак, знали смо да је јудаизам наша религија.
Када сам постао тинејџер, схватио сам да су сва старозаветна пророчанства заиста била о доласку Христовом, и сва су се обистинила када је Христос рођен, био разапет и васкрсао. У суштини, знао сам Јеванђеље када сам био тинејџер. Али посланица Светог Павла Римљанима коначно ме је преобратила у Православље. Верујем да је, када се у животу суочите са неким тешкоћама, веома корисно прочитати Павлове посланице, јер тамо можете пронаћи одговоре на сва своја питања. Дакле, можете рећи да ме је преобратио св. ап. Павле. Он је некада био фарисеј, одани Јеврејин и прогонитељ хришћана, а онда му се јавио Христос. Пример Светог Павла и његове посланице су ми отвориле овај свет.
Зашто сам од свих могућих вероисповести изабрао Православље? Наиме, само у Православљу сам могао наћи наставак Цркве Старог завета, и то је једина вероисповест која има апостолско прејемство. Није зато што је наша Црква боља или гора од других. Понекад људи кажу: „Да, волео бих да будем хришћанин, али они имају такве проблеме… А њихови свештеници и патријарси су такви и такви…“ Прешао сам у Православље када је било великих проблема, па и скандала у нашој Цркви. Али нисам прешао у Православље ради доброг или лошег патријарха; урадио сам то да бих пришао Христу.
Нисам био одмах крштен. Најпре сам једноставно ишао на Гроб Господњи. Можете рећи да је божанска благодат овог светог места била веома важна. Тамо сам срео неке свештенике који су ме позвали да присуствујем Светој Литургији која се служила ноћу. Пре тога сам мислио да људи у храму Гроба Господњег само бесциљно лутају, али сам током те Литургије видео Гроб Господњи у другом светлу. Другачије је дању када тумарају туристи; међутим, ноћу, за време Божанске Литургије све је како треба.
Требало ми је много времена да се уверим да заиста желим да се обратим у веру. Можете рећи да сам прошао кроз одређену катихезу и постао хришћанин и пре него што сам крштен, што је такође било важно. Научио сам молитве и више-мање знао сам Литургију — на руском, наравно. У овом поступку учествовали су и свештеници. Не могу рећи да су ме обучавали на неки посебан начин, али су ме њихове молитве на крају довеле до крштења. После крштења нашао сам духовног оца. Он је из Јерусалимске цркве, Јерусалимске патријаршије. Он ме је водио, и он ми је дао свој благослов да радим са поклоницима. Захвалан сам Богу што ме није оставио без помоћи – крштен сам, упознао сам људе који се моле за мене, имам жену и ћерку, као и рад са поклоницима, што ме веома инспирише.
—Чини ми се да рад са поклоницима није лак.
— Када видимо православне поклонике из Русије или других земаља овде у Светој земљи, и то нам је од велике помоћи. Наша земља је претежно јеврејска и муслиманска, и већина људи припада тим религијама. Зато је важно када овде дођу православни из других земаља и покажу овдашњим православним верниоцима да нису сами и да Јерусалим и даље има важну улогу у срцима православних људи из целог света, јер је то наша духовна престоница.
—Рафаило, шта је најважније у вези са поклоништвом у Свету земљу?
—Важно је да људи после доласка овде промене начин живота. Ако се човек врати из Свете земље и настави да живи као што је живео пре поклоничког путовања, то је веома лоше.
—Да ли током поклоништва има искушења?
—Када разговарам са поклоницима, видим више ствари које ми дају више радости и наде од било каквих искушења. Чак и у овој групи било је разних искушења, али видим да људи примају божанску благодат. Иако им је и даље тешко, јер им нешто није обезбеђено или неки догађај није добро организован, али то су ситнице, има важнијих ствари.
Искушења су увек ту, и то је добро. Непријатељ на разне начине поквари утиске са путовања. Али нико и ништа не може да нас одвоји од Бога. Непријатељ покушава да постави неке препреке, али људи се не могу зауставити ако имају срца и жељу да их савладају. То је све што је потребно. Ако је особа путовала у Свету земљу уместо у Хондурас или Хаваје, то значи да је та особа морала то да уради чак и ако то није разумела. Сваки човек је цео свет. И свака група поклоника је такође цео свет.
Неки поклоници су доживели озбиљне животне трагедије и долазе овде у нади да ће добити помоћ. Неки људи долазе јер су им супружници неверни и надају се да ће се ствари променити након овог путовања. Понекад се дешава, иако се не дешава увек, јер постоји божанска милост, а постоји и воља човекова. Бог не присиљава људе да буду спасени — то зависи од нашег срца и од избора које доносимо. Не можете натерати особу да буде религиозна чак и ако је јако волите. На пример, ја много волим своју мајку, али не могу да је натерам да постане православна хришћанка. Она није православна, није крштена. Волим је и надам се да ће се Бог смиловати на њу. Мада, знам да је неверницима и људима који нису крштени веома тешко.
Тако је и са другим људима. Они могу бити хришћани, али ништа не разумеју. Могу много да их волим, али то не значи да ће с њима све бити у реду. Понекад жене доводе своју децу овде мислећи да ће њихова деца постати хришћани ако их натерају да посећују света места. Међутим, за то је потребно променити начин живота.
Мислим да је корисно да људи који долазе овде осете једноставност која је овде сачувана и у друштвеном и у црквеном животу. Имамо свештенике различитих личности, али већина њих је лако доступна. Овде поклоници виде људе који у основи воде сеоски начин живота, и ако би поклоник по повратку кући бар мало мање користио штетне модерне технологије, било би добро, јер је толико душа изгубљено због ових технологија. Старац Пајсије Атонски је такође говорио да се после поклоништва мора постати другачији човек.
