Што се више врти драматични вихор око Кијево-печерске лавре, све више људи заборављају зашто су уопште потребни манастири и храмови.
Многи су видели снимке на којима присталице протеривања „погрешних” монаха из Лавре плешу наспрам верника на коленима. Понизна молитва и подругљиви плесови и напеви су два различита света која одражавају суштину својих носилаца. Да не говоримо о људима са сатанским симболима на одећи или онима који се постављају као пагани. Зашто им је потребна Лавра? Свакако не за молитву и покајање.
За њих је Лавра „место моћи“, симбол једне или друге идеологије, музеј, али не и дом молитве, не пребивалиште Светог Духа. Сви смо видели какве су „представе“ почеле да се одржавају у Трпезној цркви Горње лавре. Ове радње можете назвати како год желите, али не молитвом на светом месту.
Када су препреподобни Антоније и Теодосије основали манастир, вођени су били само једном жељом: да створе место где би људи могли да спасу своју душу. Ово се дешава скоро хиљаду година. Да, Кијево-печерска лавра је постала културни центар, постала симбол Кијевске Русије и тако даље, али, понављам, сврха њеног стварања и функционисања је спасење људских душа. А сада ову суштину, ову душу Лавре хоће да нам одузму, уз урлање и плесови.
Не треба да се чудимо овоме. Докле год светиње хришћанства постоје, толико их нападау силе зла. И у овим жалосним данима Великог поста, када се сећамо како су се ругали Христу у последњим часовима његовог Крстног пута, треба да будемо захвални Богу што можемо бар да поделимо страдање нашег Спаситеља.
Дани Великог поста су дани покајања. Колико нас је сада у стању да добровољно принесе достојан плод покајања? Сада нам сам Господ даје могућност да носимо Његов Крст са Њим и тако се очистимо од греха. Будимо достојни ове благодати. Немојмо одговарати увредом за увреду, насиљем за насиље, поругом за поругу. Али по узору на Господа и Спаситеља нашег, изговарајмо за Њим свете речи Његове: „Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“. И Он ће све уредити, јер је све Његова света воља, коју морамо тихо и са понизношћу прихватити. Хришћани су увек побеђивали силом понизности. У понизности црпимо снагу да будемо постојани и храбри.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
