Type Here to Get Search Results !

Томина вера


Христос васкрсе! У нашем данашњем читању из Јеванђеља све је изврсно. Када читамо причу о Томи, у њој је све изврсно: и Томино противљење, и Христов наговештај да његова вера и није баш најбоља. Томино противљење је изврсно зато што он Бога не претвара у причу. Он не верује у васкрсење као у причу, он жели да се увери у васкрсење. Оно што испољава Тома данас је забрањено: забрањено је сумњати у убедљивост приче о васкрсењу. Међутим, прича о васкрсењу није убедљива. Тома каже: „Ви причате, али ја желим лично да се уверим“.


Шта је у томе добро? Ви и ја верујемо у васкрсење, али на основу чега? Зар сте видели како људи васкрсавају? Нисте. Зато ми, заправо, не верујемо у васкрсење, него у причу о васкрсењу. Ми верујемо не зато што смо видели васкрслог Господа, него верујемо у причу о томе да је неко видео васкрслог Господа. Али, Тома на то није пристајао. Он је рекао: „Причате, причате… Пустите причу!“ Јесмо ли видели како се неко од губавих моментално исцелио? Јесмо ли видели како је неко од болесних устао и кренуо? Нисмо. То је религија прича! Ми кажемо да смо ми вера апостолска, али не, ми смо вера приповедачка. Апостоли су видели и веровали, а ми читамо. У томе је прекид – управо онај прекид на који не пристаје апостол Тома. У енглеској традицији Тома се назива „doubting“ – онај који сумња. Он не пориче васкрсење, он оставља могућност, али жели да претрпи насиље од чињеница, да чињенице буду тако очигледне да он више не може да се одупре.

Али, та човекова жеља да не одлучује него да се ствар реши сама од себе – управо то је материјализам. Због чега Христос каже: „Добро је што си поверовао, али боље би било да ниси видео, а да си поверовао“? Ствар управо није у томе да причу о васкрсењу треба заменити самим васкрсењем, имајући могућност да се види васкрсење, није реч о томе. Напротив, ствар је у томе, како би Христос рекао Томи, што ми још нисмо ни почели да верујемо. Томина вера је покушај да се ослободимо од неодређености. Исто то раде и атеисти, они кажу: „Ослободите ме од неодређености, нека ми наука открије Христова ребра и, ћу у њих ставити своје научне прсте и постаћу уверен. Нека ми философија објасни све то на убедљив начин и постаћу убеђен. Можда ми се теологија може обратити показати ми нешто“ – нешто попут онога што читамо на крају одломка: „И многе друге знакове учини Исус“.

Живимо у интересантно време. У време када не треба да прихватимо ону веру коју је неверни Тома стекао након што је поверовао. Јер, ни Христос ту веру није баш прихватио. Да је био задовољан, Христос би рекао: „Е, то је право исповедање вере! ’Господ мој и Бог мој’ – запишите! То је управо тако“. Пре тога га нико није назвао Богом, то је била највиша тачка исповедања Христа речима. Али, Христос није задовољан. Због чега није задовољан? Зато што то још увек није вера, то је само увереност, природна, материјалистичка. Тома је остао материјалиста. Наше комшије које данас из неког разлога нису дошле на богослужење – и они би дошли кад би се пред њима појавио Онај са прободеним рукама и ногама…

Имамо, дакле, један најдубљи материјализам у самом темељу хришћанства. У шта треба да поверујемо? У то да се неко неком некад јавио? У нашем свету ни жабе не васкрсавају ако их прегази камион, у нашем свету се ништа слично не дешава! И испада да управо оно што је некада било аргумент у корист Бога данас служи као веома убедљив аргумент против Бога. Јавио се Томи – а што се онда није јавио другима? Значи, могао је да му се јави, да му каже: „Ево, погледај између ребара, стави прст…“ А зашто се другима није јавио?! Нама ће комшија рећи: „Али, мени се није јавио“. Дакле, онај је поверовао зато што му се јавио, а овај није поверовао зато што му се није јавио. Много описаних чуда, а међу нама устане неко и каже: „А ја никада нисам видео чуда нити их очекујем, у ствари знам да их ни ви не очекујете јер идете по лекарима“, итд.

Испада да чуда, управо зато што их је много описано, служе као аргумент против Бога. Па и само васкрсење, Христово васкрсење, служи као аргумент против Бога. Зашто? Зато што васкрсење није обичан догађај, већ догађај који нешто значи: он је победио смрт, он је зачетник свеопштег васкрсења. Међутим, управо зато што је он васкрсао томе не треба придавати значај. Зашто? Зато што након тога ништа није уследило: нити свеопште васкрсење, као у Јерусалиму, нити појединачно васкрсење, нити победа на смрћу – сви умиру као што су и умирали… Ништа није уследило. Уследили смо само ми који смо чули причу о васкрсењу. Да упоредимо, то је као кад би се проширио глас да неко на тргу бесплатно дели сладолед, па би једина последица те вести било то да се народ сјати на трг. Шта би то значило? Значило би да су преварени. А ако је једина последица приче о васкрсењу то што су људи постали следбеници те приче, шта онда? Дакле, то је аргумент против васкрсења управо зато што се оно већ догодило. Да се није догодило, могли бисмо рећи да га тек очекујемо. Али, оно се догодило.

Тома који се уверава да је Христос васкрсао, уверава се на материјалистички начин. Ми још нисмо ни почели да верујемо. Ми још нисмо поверовали у Бога на прави начин. Ми смо претворили Бога у причу и пристали смо на то. Али, због чега, онда, нисмо поверовали у друге приче – у Бхагавад Гиту, у причу о Митри, о Варуни, у приче других религија? Наравно, прича није Бог и ми не треба да пођемо за Томом који каже: „Ево ти мој прст, стави га негде да више не бих имао сумње. Разрешите моје недоумице, склоните ову неодређеност!“ Ми треба да верујемо, налазећи се у одређености. Човек не може да верује у Бога ако не верује у себе. Такав човек не може да верује ни у кога, он само може да се крије од неодређености. Он ће говорити: знате, били су оци, они су доказали, наука је доказала. А поред њега седи атеиста и каже: наука није доказала него је оповргнула, итд. То су преплашени људи, они не верују у себе. Они чак нису ни свесни колико тога одлучују.

Зато су Томи потребни докази. И другим апостолима су потребни докази. Данас смо читали да се Христос јавио најпре апостолима кад Томе није било, па онда још једном кад је Тома био. Сва та јављања су докази, и то банални докази. Како се може тако доказивати? Па то је материјализам, људи! Шта се дешава?!

Ако заиста верујемо, онда треба да схватимо да смо ми тако одлучили. Али, човек себи не даје за право да призна тако нешто. Апостоли Томи кажу: „Видесмо Господа“, он њима одговара: „Док не ставим прсте своје у ребра његова, нећу веровати“. А требало је да каже: „Да, браћо, видим да ваша прича није убедљива, али знам да ви то много желите, да желите да у свом животу дате простора своме Господу Богу, своме Исусу ког волите и он вас. Зато сте тако зажелели и говорите да је он васкрсао, и ја са заједно са вама зажелео, и ја то желим и зато одлучујем да је он васкрсао, нису ми потребни докази, одлучио сам!“ Зашто он не може тако да каже? Зато што је у својим очима он нико и ништа, он не зна да он о томе одлучује, него мисли да се то решава објективним доказима.

Међутим, хришћанство касније није имало објективних доказа, па је тај недостатак морало да допуни „огњем и мачем“, захваљујући чему је вест о васкрсењу звучала убедљивије, нарочито за оне народе који нису хтели да поверују… Нису поверовали, замислите! Бог је васкрсао, а они не верују… Зато што је прича од самог почетка неубедљива, чак ни Тома није поверовао!

Ако заиста верујемо, треба да признамо: „Господе, моја воља је у томе да ти живиш, моје претпоставке овог живота су у томе да је немогуће живети без васкрсења. Зато је моја воља у томе да ти живиш. А пошто сам ја Јудеј, моја воља да ти живиш звучи: моја воља је да си ти васкрсао.

Данас се наша воља да Бог живи чује и без васкрсења. Он је у сваком случају живљи од свих живих. Таква вера у васкрсење је она вера коју би Бог похвалио. Он би рекао: ево, коначно, човека који разуме да он сам даје простор Богу, да он добацује лопту Бог и каже: Господе, буди жив! И Бог живи у нашем животу, шири своја крила и радује нас сваки дан. А други каже: али, зар ја да кажем Богу да живи, ту је Писмо, наука је доказала, наука није доказала… Све то није вера, то је човеков покушај да уништи себе, да закопа себе, да не види себе.

Ако смо видели кога Бог воли, тј. нас, онда на то одговарамо љубављу: „Господе, ти желиш да ми живимо, а ми желимо да ти живиш. Ти желиш да се ми радујемо, а ми желимо да се ти радујеш“. Та заједничка радост је она за коју је Бог рекао: „Тада вам нико неће моћи одузети радост вашу“. Христос васкрсе – ваистину васкрсе!


Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 23. 4. 2023.

Превод: Иван С. Недић, Јелена В. Недић