У мајско-јунском 391. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са психологом Мирјаном Бановић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Шта је породична психотерапија и који су њени основни концепти?
– Породица је прва заједница којој припадамо и у којој стичемо прве односе и прва искуства о себи и свету око себе. Управо је она предмет интересовања породичне терапије као психотерапијског приступа усмереног на промену међусобних односа: брачног пара, породице, појединца са његовим окружењем, а са циљем да се отклоне психолошки проблеми који ометају функционисање породице и њених чланова. Нас, дакле, интересује, динамика унутар породичних односа и начин на који се она рефлектује на развој појединца. Управо су односи ти који су нефункционални или лековити.
Породична терапија узима целу породицу као јединицу изучавања и третмана. За разлику од других терапијских праваца усмерених на појединца (његове интерпсихичке процесе и његово понашање), породична терапија је заинтересована за интерперсонално, за релацију – однос између људи у контексту у којем живе. Она, с тим у вези, никада проблем неће тражити у појединцу и то најчешће буде изненађујуће за људе који дођу и кажу: „У њему/њој је проблем". Искусан психотерапеут може једино рећи на то: „Нисам сигуран" и онда трагом постојећих образаца долази се до дељене одговорности и отклањања постојећег симптома. Наравно, породице теже да се врате у стање хомеостазе, стога ниједна промена није могућа преко ноћи, али је увид у начине функционисања очима објективног, а саосећајно заинтересованог психотерапеута значајан.
Када говоримо о концептима, поред поменутих односа и хомеостазе, морамо истаћи и појам организације породице која одређује њену основну структуру и која говори о томе како су се различити чланови и подсистеми повезани на интерактивном пољу. Породица, на пример, може бити организована око доминантног мушкарца, његове покорне и пасивне жене, око бунтовне или послушне деце, који могу собом носити одређену врсту моћи и диктирати како ће односи изгледати, свесно или несвесно. Треба споменути и концепт психолошка граница, један апстрактан појам који говори о степену емоционалне размене међу члановима дијаде или шире породице. Неке породице имају скоро непропустљиве границе тако да су изоловане од друштвене околине у којој живе. Друге имају високо пропустљиве границе и зато могу бити осетљиви на догађаје и промене у својој широј друштвеној средини. Најздравије су полупропустљиве границе, које чувају интегритет система. Оно што је звезда водиља за породичну психотерапију је веровање да понашање једног члана породице утиче на понашање свих других и обрнуто.
*Од када почиње интересовање за породицу у психотерапијском контексту и на које је начине то другачији приступ у односу на индивидуалну психотерапију?
– Обраћање достојне пажње на породицу пацијента, за практичаре није никаква новост. Породични односи су у великој мери и одвајкада обогаћивали индивидуалну дијагностику. Сваки клиничар је од пацијентове родбине добијао релевантне податке за уобличавање и проверавање дијагнозе, али, додуше ређе, и третмана. Иако утицај породице никад није био споран, она остаје за науку невидљива све до средине двадесетог века. Тада онда постаје предмет интересовања многих друштвених наука. Тако, у контексту развоја историје породице, социологије породице, генетике, породичне медицине, социјалне психијатрије, крајем четрдесетих и почетком педесетих година двадесетог века, настаје породична психотерапија.
У индивидуалној психотерапији комуникација се одвија на релацији терапеут-клијент. Фокус је на унутрашњем животу клијента, а главни терапијски циљ је развој појединца. У породичној терапији главни терапијски фокус је групни процес. Tерапијски циљ је сазревање појединца у погледу његових релација са другим особама. Другим речима, циљ је промена система трансакције у породици, пре него промена понашања (која свакако буде последица примарне промене). Метафорички речено, породични терапеут наликује саобраћајном инжењеру који се стара о безбедном кретању возила на аутопуту.
Да закључим, и један и други психотерапијски приступ су комплементарни, јер здрави чланови чине здраве породице, као што исправна кола омогућују безбедан саобраћај. Веома је пожељно да психотерапеут има знања из више психотерапијских праваца, како би човеку испред себе пружио што бољи увид у његов проблем. Историјски гледано, усмереност на појединца дошла је после интересовања за поједине аспекте биолошког и психичког бића (чула, перцепцију, емоције, вољу...). Затим је предмет интересовања постала дијада (мајка-дете), а након ње и тријада (која укључује и оца). Са интересовањем за браћу и сестре, комплетирана је нуклеарна породица, да би се касније контекст ширио и на породице порекла, пријатеље, школу.
*Због којих вам се проблема јављају људи и на које начине радите са њима, ослањајући се на технике рада које нуди породична психотерапија?
– Људи се јављају из мноштва разлога, али оно што је свима заједничко је трагање за љубављу. Желе да их неко чује, разуме и прихвати. Неће то одмах рећи. Скриваће се иза беса, хладноће, осмеха, омаловажавања себе и терапијског процеса, правдања, садржајног образлагања, претераног рада, али када их прихватите и не осудите, они закораче путем до краја ког постају оно што је одувек требало да буду. Велики део проблема проистиче из недовољно јасне, директне и отворене комуникације, из подразумевања, из неспособности да говоримо о својим потребама и осећањима пре него о туђој кривици, као и због неспремности да можемо да се сложимо да се не слажемо око неке ствари о којој дискутујемо.
Јављају се млади парови који желе да унапреде квалитет свог односа и зрелији закораче у брак, што сматрам веома важним превентивним радом (нажалост, још недовољно развијеним), с обзиром на учесталост развода. И парови који одлуче да се разведу, па се у већини случајева предомисле, кад науче да преузму свој део одговорности. У великој мери долазе и млади брачни парови, са малом децом, код којих, по природи ствари, постоји доста изазова у функционисању. На сеансе дођу и породице деце са тинејџером, или са неким чланом који има неки од психичких сметњи. Неретко дођу и појединци и парови који су имали искуства насиља или великих животних губитака.
Технике рада су многобројне. Најчешће прибегавамо такозваним релационим/рефлексивним питањима, које позивају на међусобну одговорност и помажу сагледавању такозваног круга вулнерабилности: шта се дешава када особа А уради нешто, како на то реагује особа Б, на шта даље реагује особа А и В? Прављење породичног психолошког стабла, кога називамо генограм, такође је значајна техника, у оквиру које сагледавамо које то обрасце, уверења о себи и свету око себе смо пренели од генерација које су живеле пре нас.
Одавно је речено да је добро постављена дијагноза пола терапије. Системски терапеути дисфункционалност породице не посматрају у контексту шта је узрок једном поремећају, већ како тај поремећај одржава систем. Породична дијагностика пролази кроз неколико фаза. Започиње првим контактом терапеута са породицом, где се представља како породица, тако и терапеут. То је свакако врло деликатан моменат, испњен анксиозношћу, како код породице, тако и код терапеута, те стога треба имати на уму изузетну важност тога због реципрочне процене и задобијања поверења за будућу терапијску кооперативност. Затим следи структурални интервју, који се састоји из неколико фаза које нису стриктно подељене. После упознавања, чланови породице спонтано, по свом нахођењу, заузимају места, где се већ по начину и распореду седења праве прве импресије породичне структуре и распореда моћи. Потом започиње разговор о разлозима доласка; питање се односи на сваког и одмах се региструје ко се први јавља, начин на који излаже проблем, афективни тон, држање тела и слично, уз истовремено праћење осталих чланова и њихових невербалних реакција. Сваки члан породице даје своје виђење проблема, врло је важно да свако од чланова породице говори без обзира на инхибираност, отпор или негативизам. Терапеут интервју наставља циљано да детектује границе, хијерархију, правила комуникације, интеракције чланова, или пак на задатке, директиве. Такође значајно је сазнати шта су до сада чинили у покушају решавања проблема и на који начин долазе на терапију, ко је иницира или ко их шаље. Већ у овој фази породичне дијагностике имамо контуре актуелног проблема са пројекцијом на једног члана (идентификовани пацијент). Вешто вођен интервју детектује, већ при првом контакту породични стил решавања проблема, по принципу „борба или бег“. Први интервју представља за породицу улазак странца у њен свет интиме и најдубљих тајни. Од начина на који се то догоди зависи и почетна мотивација за промену, као и даљи ток терапије. Породична дијагностика употпуњује се, поред инретвјуа, и упитницима за процену брачно-породичних односа, тестовима личности, а свакако оно без чега је незамислив рад у породичној терапији је генограм, графички приказ породице уназад три колена.
*Кроз које то животне циклусе пролази породица, а кроз које брак као ентитет по себи, неодвојив од породице?
– Пут који породица пређе од свог заснивања па до гашења назива се животни циклус који је специфичан за сваку породицу понаособ. Прва фаза се зове заснивање породице и она почиње ступањем у брачну заједницу, а завршава се рађањем првог детета, уз велики акценат на пренатално доба. У тој фази супружници успостављау структуру односа, како међусобно, тако и са члановима њихових примарних породица. То је уједно и фаза преиспитивања сопствене спремности за заједнички живот и код неких људи може бити још увек присутан механизам регресије на ниво „детета“, односно потреба да се побегне у заштићену средину породице порекла. Правила која успоставимо у овој фази диктираће обрасце понашање у каснијим фазама. Овде се вежбамо да је свако личност за себе и да разлике не морају бити извор конфликта. Криза се јавља у случајевима када су превелике разлике између очекивања и реалности.
Друга фаза је фаза породица са малим дететом, започиње тренутком рађања првог детета, завршава када дете напуни три године. Ово је најбурнија фаза развоја, улоге се умножавају, супружници постају и родитељи, сукоби се могу јавити на релацији ауторитета и задовољавања емоционалних потреба. Младој породици треба омогућити да пронађе механизме за испуњење личних и породичних циљева. Самосталност у одлучивању, развијање одговорности око исхране, заштите, психолошке бриге и љубави за дете, све то прати стварање доживљаја нове породичне целине.
Трећа фаза је фаза породице са предшколским дететом, када најстарије дете има између три и шест година. Почиње када се брачни пар адаптирао на новоформирану тријаду (родитељски пар и дете); родитељи у овој фази подстичу развој социјализације детета, постају узор детету у сложеном психосексуалном развоју. У животу детета значајну улогу заузимају, поред родитеља, и друге особе, пре свега вршњаци. У овој фази треба потстицати родитеље да не запостављају лични развој како у домену личног, тако и у домену супружанског односа.
Четврта фаза је фаза породица са школским дететом, започиње поласком детета у школу, а завршава његовим уласком у пубертет. Родитељи добијају и реалније судове о способностима детета, његовом прилагођавању, талентима, интересовањима. Породица може постати осетљива на те судове. Емоционална зрелост или незрелост, последица су између осталог, и менталне климе унутар породице која је одговорна за његов оптимални развој. Стрпљење у току образовања и васпитања детета је неопходна, како би се избегла потенцијална криза у овој осетљивој и дуготрајној фази развоја породице.
Пета фаза је фаза породице са адолесцентом, траје од уласка детета у пубертет, па до његове двадесете године. Адолесцент пролази кроз бурну фазу раста, развоја и сазревања, где се од родитеља очекује сналажљивост и флексибилност. Период младалаштва подразумева и потребу стварања и одржавања сопствене различитости, припадање вршњачкој групи. Адолесцент неретко руши аутотитет родитеља. Родитељи пак сами пролазе критичну фазу преласка из доба младалаштва у средње животно доба, сами преиспитују своје зацртане циљеве и амбиције, док њихови родитељи, трећа генерација, проживљавају своју кризу преласка из средњег животног доба у доба старости. Фаза кумулативног животног стреса је назив овог породичног раздобља.
Шеста фаза је фаза породице коју напуштају деца, или фаза сепарације која може бити подједнако тешка и за родитеље и за децу. Ако раније животне фазе нису успешно превладане, ово свакако представља високо стресни догађај. Одвајање прати код деце осећај кривице, а код родитеља осећај остављености, напуштања, можда и изневерености. Поново је под лупом супружански однос, односно фокус није на родитељству већ на уиграности брачних улога. Родитељима треба пружити помоћ при редефинисању циљева, а деци омогућити несметан одлазак и да при том на себе не преузму улогу заштитника родитељског брака који би требало да остане само њихова ствар.
Седма фаза је фаза породице са празним гнездом. После много година у којима је преокупација углавном била одгајање деце, брачни пар је поново сам и суочен са значајним билансима, да ли је то оно што смо од живота хтели и оно што смо постигли? Поново се јавља захтев за адаптацом, редефинисањем улога, реорганизацијом слободног времена. Полако и неприметно породица улази у последњу фазу своје еволуције а то је: осма фаза.
Осма фаза је фаза породица која стари, завршавањем професионалне каријере, човек мења умногоме слику о себи, велики део животних образаца се редефинише, структура дана, представе о времену, планирање догађаја, смањење социјалних контаката, долазе и прве болести. Човек дуге прошлости и неизвесне будућности смисао може пронаћи у пружању помоћи деци око подизања унучади, као и сопственим бављењем оним интересовањима за које током свог радног века није имао времена. Разумевање и познавање породичних циклуса олакшава скрининг динамике породице као и детекцију евентуалних проблема, самим тим и ефикаснију терапијску интервенцију.
Што се тиче супружника, они морају радити на свом индивидуалном развоју уз истовремени рад на брачним и породичним задацима. За клиничке потребе, брачни животни циклус је, слично породичном, подељен у пет стадијума: формирање, проширивање (почетак родитељских улога), скраћивање (индивидуација и евентуална сепарација младих), постродитељски стадијум и други стадијуми (прекид брака, поновни брак, једнородитељско живљење). Свака од ових фаза може бити тема или повод за психотерапијски процес.
*Шта се сматра функционалном, а шта нефункционалном породицом?
– Функционалне су оне породице које имају флексибилну стуктуру моћи, где су границе јасно постављене, где чланови слободно и спонтано комуницирају уз задржавање права да се блискост и дистанца слободно изражавају. Постоји јасан идентитет чланова уз отворене, јасне и директне комуникације, релације су пуне поверења, а у емотивном тону доминира топлина, нежност и емпатија. О конфликту се говори отворено, а проблеми се идентификују и решавају. Такве породице задовољавају потребе својих чланова и обезбеђује емоционалну и интелектуалну повезаност унутар ње која подстиче раст и развој чланова.
Дисфункционалне су оне породице која немају породични интегритет, проблеме нису у стању да решавају без изазивања криза; комуникација је нејасна, контрадикторна по типу двоструке поруке, а вербална размена оскудна. У емотивном тону доминира цинизам уз отежано превладавање промене и губитка, и у којој чланови уместо развоја осцилирају од конфликта до слома.
*Шта ми то све преносимо из породица из којих смо потекли?
– Као што од породице наслеђујемо гене, у исто време наслеђујемо и одређене начине понашања, сетове уверења, вредности и ставовe. Стога можемо говорити о преносу одређених образаца породичног функционисања са једне генерације на другу, односно можемо говорити о појави коју у психотерапији називамо „трансгенерацијски пренос“. Преносимо неку врсту водича како треба да изгледају блиски односи, како треба да изгледају односи са људима, каква је моја позиција и шта могу да очекујем од другог. Конкретије, са генерације на генерацију најчешће се преноси начин васпитања деце, систем кажњавања и награђивања, какве партнере бирамо, шта подразумева улога жене, мушкарца, детета, како се треба односити према члановима породице, како се носити са љутњом, страхом, болом, тугом, срећом, како се односити са породичним и другим интерперсоналним проблемима, да ли се треба разводити или не, да ли треба бити ауторитаран или не, како превазилазити фрустрације и још много тога. Супружника, дакле, бирамо по томе ко ће одговарати начину понашања на који наша породица живи и изабраник ће бити много сличнији ономе што смо понели из породице, него што ће бити наш апсолутно самосталан избор. Однос са брачним другом углавном личи не на тату или маму, него на први вршњачки однос који смо имали у искуству.
Пример родитеља и сродника и начин њиховог понашања су наши модели и узори, чак и кад не мислимо као они. Некада се са виђеним поступцима, обрасцима понашања слажемо и свесно их прихватамо као пожељне, а некада се не слажемо и желимо да не радимо нешто што су радили наши родитељи. Пракса показује да често и сами поновимо мноштво од ових образаца понашања и ставова које смо усвојили у породици учећи по моделу. На психотерапији се дотичемо свих значајних аспеката овог трансгенерацијског преноса и сагледавамо како они утичу на живот у садашњици. Не само да видимо шта наши родитељи раде, па то постаје део нашег репертоара понашања, него они чине да свет око нас разумемо на одређени начин и то како разумемо тај свет, ми то преносимо и у друге релације. Када смо јако мали, ми и за преживљавање, али и за увид у то како овај свет изгледа, зависимо од бриге родитеља. Начин на који родитељи брину о нама, спрам тога колико нам дају поруку да су нове ситуације опасне, да јесмо или нисмо довољно компетентни за њих, колико су други људи спремни да ме воле и пруже ми подршку или не треба у њих имати поверења, чине разлике у томе како ми касније функционишемо и какве односе градимо. Особа која је имала искуство које је чинило да се осећа безбедно и заштићено ће знати или раније развити вештине да се ослони на брачног друга. Особе које су имале другачија искуства, има другачије начине којима се труде да учине ствари извеснијим или мање стресним за њих и онда односи личе на оне из којих смо научили да свет није безбедно место.
Наравно, можемо да превазиђемо оно што је породица имала да нам понуди, уколико то није било најфункционалније за нас. Када то што носимо из породице може да представља проблем? Онда када доживљавамо да то не можемо да променимо, да је то једино што можемо да радимо, а притом нам се не допада. Не допада нам се какви смо ми, како функционишемо или какви су ефекти тога што радимо. Све што носимо као искуство би требало да буде наше благо, да њиме функционишемо флексибилно и да га користимо на најбољи начин за себе и друге људе. Онда када имамо утисак да смо заробљени у некаквој улози или неком односу и да немамо идеју како ово може да буде другачије, а овако ником не ваља, тада искуство из породице порекла постаје проблематично.
*На који начин живот у Цркви обликује ваш психотерапијски рад? Да ли је битно да психотерапеут буде верујући човек?
– Обликује га у великој мери, а најпре у приступу човеку. Сваког човека сматрам тајном. Стога му и приступам као светињи. Трудим се да у односу који градим не постоји хијархија моћи, већ дељена одговорност. У одговору на ово питање помоћи ће ми, даље, и речи великих и светих људи. Свети Јован Златоусти је говорио да: „чинимо добро док имамо времена и да ниједна личност не може расти у врлини ако не служи својој браћи“. „Није довољно“, каже он, „само дићи руке према небу, треба их испружити према сиротима“. Психотерапију сматрам служењем Богу и људима. Веома сам свесна привилегије која ми је дата.
Радећи са људима потврдила сам много пута понављану реченицу персијског песника из четрнаестог века Хафиза, која каже: „Кад би сви знали све о другима, свако би лако и радо праштао“. У истом се слаже и Барух Спиноза, јеврејски философ из седамнаестог века: „Непрекидно сам се трудио да не исмевам, не оплакујем нити презирем људска дела, већ да их разумем“, као и свети Јустин Ћелијски који каже: „Поступај са сваким човеком као са бићем више невидљивим него видљивим. Јер је у сваком човеку неупоредиво више што ти не видиш него што видиш. Зато брзо и олако не суди човека, ниједног. Јер неупоредиво мање видиш од њега, него што не видиш“. Сматрам да се људска душа лечи кроз однос и да је човек биће заједнице.
Нема сумње да је Христос највећи терапеут међу нама и да Црква вековима нуди светотајинске методе које помажу свима: пост, молитву, покајање, исповест, причешће, али и психотерапија све више проналази своје место у животу верујућих људи. Једни методи не искључују друге, него се међусобно надопуњују. Веома је битно да и психотерапеути и свештеници разликују духовни од душевног проблема, како би човек био упућен на праву адресу и добио потпуну помоћ. Може се кренути путем чињења штете уколико, на пример, неоријентисани психотерапеут одређени духовни проблем третира као душевни, а не пошаље ту особу код свештеника и обрнуто.
Морам рећи да се на обукама за психотерапеуте које добијамо високо вреднује етички приступ раду, што значи да уколико неки психотерапеут није верујући, он такође може да помогне, јер је учен да прихвата сваког човека, без обзира на његово религијско опредељење. Чини ми се да полако почиње да бива тешња сарадња између хришћански оријентисаних психолога, психотерапеута, психијатара и свештеника.
Психотерапија је изазов и за саме терапеуте. Неки од нас, понесени својим успесима, стварним или не, дају маха експанзивним амбицијама и представљају свој рад као нешто спасоносно за човечанство. Свака психотерапија носи у себи клицу вере, наде и путоказ открића праве сврхе живота. Ми морамо бити свесни ограничености своје струке и бити задовољни тиме што што смо неким људима помогли и тренуцима кризе, или периодима растројства или губитка вере у живот. Прерастање психотерапије из професионалне праксе и научног метода истраживања у друштвени покрет је опасно за психотерапију. Сврха психотерапије је да даје ограничену помоћ, ограниченог домета, ограниченом броју људи. Нуђење неограничене помоћи неограниченог домета, неограниченом броју људи је ствар вере.
*Шта чинити када неки од чланова породице не жели или не може да долази и на које начине се ради са мањим дијадама у породици?
– Када се сусрећемо са индивидуом или дијадом, ми се сусрећемо са њеним тј. њиховим окружењем. Иако нису физички ту, остали чланови породице и значајни други су присутни у терапији. У системској породичној психотерапији којој ја припадам, водимо се логиком да промена код једног члана породице утиче на остале чланове, а самим тим долази до промене у целом породичном систему. Затим се прати како остали чланови породице реагују на промене код појединца. Прошлост се истражује, али у циљу сагледавања релација, није у примарном фокусу тражење узрока. У индивидуалној психотерапији фокус је више на односима, уверењима, понашању, а мање на интрапсихичким процесима. Вођење терапије, па и сам терапијски однос, у извесној мери разликује се, када је реч о индивидуалној или породичној терапији - док је у раду са породицом терапеут активнији, и води рачуна о међусобним односима чланова породице, у индивидуалној терапији терапеут је фокусиран на клијентове унутрашње процесе о којима терапеут сазнаје пажљивим слушањем и посматрањем клијентовог вербалног и невербалног исказа.
*Колико треба времена да се нека промена деси?
– То је врло индивидуална ствар и тачан одговор би био од једне до сто једне психотерапијске сеансе. Много зависи од мотива који нас води, од функције коју постојећи симптом има у неким односима, ко од њега има користи; даље је битна спремност на увид и промену, подршка коју појединац има, као и његове толеранције на неуспех. Биолошки одређене склоности су у некој мери променљиве, оне могу да се коче, прихвате, појачавају или модификују. Психотерапија нема ту моћ да из основа мења или ствара биолошки одређене карактеристике, као што нема моћ да мења ни биографску прошлост. Међутим, психотерапија може да помогне људима, да сада и у будуће, утичу на своје мишљење, на своја осећања и на своје понашање и тиме битно промене однос према себи и другима. Ниједна врста психотерапије не разрешава све, већ поједине врсте заплета и застоја.
Рекли смо већ да породична терапија не сматра да је појединац проблем или да је проблем у појединцу, већ у односима, релацијама и интеракцијама које остварујемо у породици. Промена није само одучавање од старог и непожељног понашања већ пре свега учење новог, непознатог, корисног, адпативног понашања. Током психотерапијског процеса ми учимо клијенте како да препознају своје дисфункционалне образце понашања и веровања који их ометају да остваре квалитетне међуљудске односе. Умногоме учимо и ми од њих.
*Шта бисте поручили читаоцима "Православног мисионара"?
– Поручила бих да буду опрезни у одабиру психотерапеута, уколико размишљају у том правцу; да не буду некритички настројени према саветима, а ни превише критични; да иду код сертификованих психотерапеута оних психотерапијских праваца који су признати од Друштва психотерапеута Србије. Уколико ово читају и млади који размишљају о ступању у брачну заједницу, од срца бих препоручила предбрачно саветовање, које помаже младима да са зрелијом свешћу и спремношћу уђу у брачну заједницу.
Разговор водио:
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у мајско-јунском 391. броју Православног мисионара (стр. 42-49)
