.jpg)
„Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просветљује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32)
Овим речима старац Симеон богопримац исказао је осећај свога бића и узнео је славу и хвалу Ономе који у истинском сусрету дарује човеку спасење. Овај дирљиви и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Наш сусрет са Богом почиње приликом свете Тајне просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. Господ нас у том тајанственом литургијском сусрету освећује, а као што је примио исповест пророчице Ане, Он прима молитве наше у којима се молимо да нас удостоји да будемо пригрљени умним наручјем Његовим. Суштина празника Сретења Господњег има и катихетски значај, јер бивамо утврђени у истини да нам овај Богородични празник са елементима Господњег празника, предочава тајну сједињења божанства и човечанства у личности Христовој. Призвани смо да васколики свој живот сагледамо кроз смисао и поуке празника сусрета Бога и човека, као припадници Цркве поимајући хришћански живот и подвиг као непрекидни трајни неразлучни сусрет, који траје свакога дана, и свакога тренутка нашега живота.
Свако од нас у овом пролазном животу, који црквени песник назива узбурканим морем искушења, трага за срећом и жуди да буде срећан. Да ли је срећа богатити се пролазним добрима, или је њен смисао много дубљи? Реч „срећа” долази од глагола „сретати”, из чега нам је јасно да се истинска срећа налази у сусрету са Богом, свима светима и ближњима. Познате су древне речи из Старечника: „Видео си лице брата свога, видео си лице Бога свогаˮ, дакле, сретни се са ближњима, сретни се са Богом. Срећа је сусрет личности са личношћу у слободи и љубави, и тајанствени сусрет Христа и старца Симеона богопримца био је истинска срећа. То је била срећа и за Бога, јер га је прихватио грешни човек, и за човека, јер му је дошло спасење. Правог и истинитог сусрета нема без љубави и слободе.
Проводимо ли ми дане свога живота по овом правилу? Стремимо ли и ми вечном сусрету у којем је тајанствено скривена срећа? Живимо у времену које нам са свих страна доноси искушења и тешкоће, али отуђеност је једно од највећих искушења данашњице. Неосетљивост према другом човеку, губитак спремности да љубављу својом загрлимо свакога ко се нађе на нашем животном путу, али и губитак спремности да саслушамо другога човека и ставимо се у службу ближњих, чине нас да будемо далеко од истинске среће која је запретена у тајни двоједног сусрета са Богом и ближњима. То искушење могуће је превазићи једино и искључиво љубављу и слободом у Христу, јер стојећи у љубави и слободи постајемо спремни да се сусрећемо са Богом и једни са другима, а кроз тај свештени сусрет бићемо испуњени истинском срећом, оном срећом која није од овога света и која не подлеже ововременим потребама и правилима, већ је њен смисао у вечном сусрету којем се надамо и који опитујемо учешћем у Литургији.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у мајско-јунском 391. броју Православног мисионара (стр. 9-10)
