На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети мученик кнез Лазар и сви српски мученици; Свети пророк Амос; Свети мученик Вит и остали; Свети мученик Дула; Преподобни Дула; Свети Јефрем, патријарх српски; Свети Спиридон, патријарх српски; и Свети Јона московски.
* * *
Препоручена емисија:
* * *
Препоручени текст:
Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЛАЗАРА, цара српског
Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа – Христа ни за шта“, нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми:
Земаљско је за малена царство,
А Небеско увек и довека.
Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.
Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина – овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да изложимо.
Лазар се родио око 1329. године у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове.
Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима.
На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза („ставилца“). Ово би око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир (празнује се 22. маја).
Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи.
Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу 1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон – Синиша и узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију. Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и несугласице у земљи.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста, који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363. године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија. Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, „благочестиви деспот Јован Угљеша“ обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла. Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника.
Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима. На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија: „Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли“.
Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.), Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде „у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју – Стефан велики кнез Лазар“, а од свег српског народа прозван славни цар Лазар. Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше.
У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније. Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову. Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића, господара све зетске и приморске земље. Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска).
Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375. г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу. На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својој књизи „Животи Краљева и Архиепископа Српских“):
„Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење. И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели. Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме, опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу. Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије“. Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов настављач.
Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем би изабран преподобни подвижник старац Јефрем, кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском.
Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима. Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар „горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта“, где се настанише у живљаху монаси, „који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем“. Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати монаси звани „Синаити“, названи тако по свом великом учитељу преподобном Григорију Синаиту. Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и свјатјејши патријарх српски Спиридон, заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој заповеди „да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину онгија (златника)“, а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом“, што све опет потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од 1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври Св. Атанасија у Светој Гори. Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина, исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој.
Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница, који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило III, у свом „Слову о кнезу Лазару“, овако описује кнежево украшавање манастира Раванице: „Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио, златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде није било“. Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу, Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: „Аз, ва Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина, савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив, иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа… И саставих општежитије, да се држи у манастиру… И вса јелика приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоју, јакоже кто хотеше“. За првог игумана новосабраној братији у Раваници кнез постави кир Арсенија, „мужа обдарена врлинама, украшена разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе“. У то време у Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и би погребен с јужне стране припрате раваничког храма. После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети.
Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана. „Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве… Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо Јединоме који мења све“.
Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер „он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом“. Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: „Ко не дош’о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела“… Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.
Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, „за крст часни и слободу златну“.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. „Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно – не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. – Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља“.
Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, „имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена“. Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: „Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт“.
По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу „по сваку цену“, тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе. Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.
Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: „Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих… И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“. Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: „А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи“.
Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених дванаест година. У стварима овога света, „у којима је се тешко снаћи“, и у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом – да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија. А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега. Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи манастиру Хиландару 1405. године:
„Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења, штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што рече божански Апостол (2. Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време благопријатно, ово је данас дан спасења (2. Кор. 6, 2). И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се…“
Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: „Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.
Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице тога, сина Амуратова (Бајазита).
И све ово што је речено сврши се године 6897 (тј. 1389.), индикта 12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми, не знам – Бог зна“.
Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та Похвала гласи овако:
„Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о! Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, Светитељу“.
Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и надахнутим речима: „Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно“, Којему слава у све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АМОСА
Свети пророк Амос родио се у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема. Из просте и небогате породице, он је проводио дане своје као пастир чувајући стада. Но Господ који гледа не на богате и силне него на смирене и ниште, узе га, као и Мојсија и Давида, од оваца на пророчку службу. И нареди му да иде из земље Јудине у земљу Израиљеву, да тамо пророчком проповеђу приведе к покајању људе, искварене идолопоклонством. Треба приметити, да се по смрти Соломоновој Јеровоам са десет племена израиљских одвоји од Соломонова сина Ровоама који цароваше у Јерусалиму, образова засебно царство израиљско од тих десет племена и би првим његовим царем. Од дана тог Јеровоама Израиљци отпадоше од истинског богопоштовања и клањаху се идолима. Јеровоам, желећи да утврди своју власт над Израиљцима, и бојећи се да се они, одлазећи о празницима у Јерусалим ради поклоњења у храму, не поврате к цару јудејском, а њега свргну и убију, начини два телета од злата. Јер он знађаше наклоност својих поданика према идолопоклонству; још преци њихови, прешавши из Египта кроз Црвено море у пустињу, салише себи од златних обоца златно теле. Начинивши дакле два златна телета, Јеровоам намести једно у Дану а друго у Ветиљу, градовима свога царства. Уједно с тим он нареди свима Израиљцима да не одлазе у Јерусалим, него да се поклањају и приносе жртве овим златним телцима. Ради тога цар установи свечане празнике, и говораше народу: Ево богова твојих, Израиљу, који су те извели из Египта! (3. Цар. 12, 26-33).
Тако Јеровоам разврати Израиљце. И мада од тога времена Господ шиљаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличе њихову заблуду и врате их на прави пут, ипак се мало ко од њих исправљаше и враћаше истинитоме Богу; а неки се клањаху и истинитоме Богу и златним телцима. Између осталих пророка Господ посла к њима и овог слугу Свог, светог пророка Амоса, са страшним претњама. Овај пророк Божји беше прост и неук у беседи, али не разумом: јер у њему дејствоваше и устима његовим говораше онај исти Дух Свети који дејствоваше и у свима пророцима. Почетак пророчке службе његове пада у дане дара јудејског Озије, коме престоница беше Јерусалим, и цара израиљског Јеровоама, коме престоница беше Самарија; али ово није онај Јеровоам што се одвоји од скиптра Јудина и начини златне телце, него други, каснијих година; уосталом и он, слично своме имењаку и претходнику, беше идолопоклоник и служаше златним телцима. Свети Амос и поче пророковати у дане ових царева, на две године пре страшног земљотреса у Палестини. По казивању старих писаца, тај земљотрес би на овај начин: цар јудејски Озија, прозван Азарија, погордивши се, дрзну се ући у храму у Светињу над светињама и на жртвенику кадионом принети тамјан по чину свештеничком; а кад се свештеници противљаху томе, он им прећаше смрћу, и у том тренутку настаде страховит земљотрес у Јерусалиму и у целој Палестини; тада се не само многе зграде срушише, него се и неке горе са својих места покренуше, кров храма препуче и кроз ту пукотину сунчев зрак паде на царево лице, и тог часа се на царевом челу појави губа, и он одмах сав постаде губав. – Тако Господ тада не отрпе насиље чињено Његовом жртвенику и бешчешће наношено Његовим свештеницима.
У својим пророчким речима, подробно изложеним у његовој књизи, свети Амос прећаше страшним казнама Божјим које су имале доћи од Бога не само на Израиљ, него и на околне земље, градове и народе: Сирију, Филистимљане, Тир, Идумеју, Амонићане и Моавце, а нарочито Израиљце, јер они, познавши истинитог Бога, одступише од Њега. Бога не разгневљују толико греси незнабожаца који Га не знају, као што Га гресима својим разгневљују људи који су Га познали и уживали Његова доброчинства. Јер каква све доброчинства не учини Бог неблагодарном народу израиљском?! Он га ослободи из египатског ропства, проведе га кроз море као по суху, огладнелог у пустињи нахрани маном, ожеднелом изведе воду из камена, прогна народе испред њега, и уведе га у обећану земљу којом тече мед и млеко. А они златним идолима, извајаним у облику телаца, приређујући свечане празнике, клицаху: „Ево богова твојих, Израиљу!“ Такве богомрске празнике они особито приређиваху у граду Ветиљу, на високој гори, где стајаше златно тело. Стога тамо свети Амос најчешће долажаше, и громко викаше на народ, молећи их и саветујући их, и плашећи их љутим казнама Божјим што иду на њих, да престану са безбожјем. Али мало ко слушаше пророка.
Беше тада у Ветиљу жрец тамошњег телца, по имену Амасија. Он видећи пророка Божјег Амоса, како хули њиховог идола – златно тело, како пљује њихове жртве, како одвраћа људе од поганих празника њихових и прети казнама, он га оклевета пред царем израиљским Јеровоамом, говорећи: Амос диже буну на те усред дома Израиљева; земља не може поднети све речи његове. Још и оваква зла пророкује о теби: Јеровоам ће погинути од мача, а Израиљ ће се одвести из земље своје у ропство (Амос, 7, 10-11).
Таком клеветом жрец Амасија је желео да у цару изазове гнев противу Амоса, али цар мало обраћаше пажње на речи жречеве; иако идолопоклоник, цар је ипак поштовао пророка Божјег и није му хтео досађивати. Када се жрец увери да не може нахушкати цара против Божјег човека, сам га стаде насилно гонити: много пута га је љуто био и прогонио из Ветиља, забрањујући му да долази на празнике, приређиване у част златног телета, и да одвраћа народ од празничних жртава и весеља. Али, свети пророк се не обазираше на његове забране и на ране које му задаваше, него понова долажаше у Ветиљ и понова упућиваше народу пророчке поуке и савете, а жрец га понова хваташе и батинама подвргаваше. Једном лукави жрец с молбом рече светом Амосу: Видиоче, удаљи се одавде, и иди у земљу Јудину; и тамо живи и тамо пророкуј; а у Ветиљ више не долази, јер је светиња царева и дом је царски. – А свети Амос одговори Амасији: Ја не бејах пророк, нити сам син пророчки, него бејах сиромашан пастир и брах дудове. А ти ми кажеш: не пророкуј у Израиљу и не изговарај речи на дом Исаков. Због тога ово вели против тебе Господ: Када Асирци дођу на земљу Израиљеву, и поробе је, и опустоше, и градове њене разоре, и град овај узму, тада ће бестидни војници асирски пред твојим очима жену твоју оскврнити блудом, јер си и ти допринео да заблуди Израиљ пред свевидећим очима Божјим и учио си ове људе да творе нечиста дела у поганом храму златног телца – бога твог; а синови твоји и кћери твоје погинуће од мача пред тобом, и ти ћеш сам умрети у земљи нечистој, и Израиљ ће се одвести из своје земље у ропство (ср. Амос. 7, 12-17).
Ове речи светог пророка Божјег Амоса силно разјарише жреца Амасија, и он га стаде немилице тући; најзад жречев син, свирепи Озија, бесан од гнева, из све снаге удари дебелом мотком светог Амоса посред чела и смртно га рани. Али пророк Божји не умре одмах, него га једва живог одвезоше у земљу Јудину, где после неколико дана он од тешких рана предаде дух свој, у постојбини својој, у граду Текуји. Ту он би и погребен крај отаца својих.
Ко жели да зна каква беху пророштва светог пророка Божјег Амоса, нека чита Књигу пророка Амоса. А Бога, који га је надахнуо, ми славимо сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИТА, МОДЕСТА И КРИСКЕНТИЈЕ
За царовања Диоклецијанова, када обласни управитељ Валеријан гоњаше хришћане, у Сицилији живљаше дванаестогодишњи дечак, по имену Вит, син високородног и богатог грађанина Гиласа. Гилас беше незнабожац; а његов син, блажени Вит, у детињству свом просвећен с неба чудесном благодаћу Светога Духа, познаде јединог истинитог Бога који је створио небо и земљу. Верујући у Њега, он Му се, обучен у кострет, непрестано мољаше дању и ноћу. И удостоји се чути божанствени глас који му рече с неба: Услишена је молитва твоја! Ја ћу показати на теби милост Своју.
После овога гласа, дечку би дарована од Бога чудотворна сила. И он исцељиваше недуге људске, учаше неверне познању истинитог Бога, упућиваше многе на прави пут. Јер свемогући Бог узажеле да устима и делима овога дечка начини себи хвалу, на посрамљење идолопоклоничке заблуде. И Господ дарова Виту надприродни разум и дар чудотворства, да би блажени Вит још у дечјим годинама био муж силан у речи и делу, како би се тиме прославио Бог, диван у светима Својим.
Када обласни управитељ Валеријан сазнаде за овог светог дечака, који беше на језику толиких људи, он позва к себи Витовог оца и упита га: Шта то чујем, твој се син клања ономе Богу, кога хришћани почитују? Ако дакле хоћеш да га имаш здрава и читава, ти се онда постарај да га одвратиш од тог безумља.
Вративши се кући, Гилас стаде саветовати сина да не оставља древне јелинске службе које се врше боговима њиховим. А блажени дечко Вит одговори оцу: Ја не знам другог Бога осим Јединог, од увек постојећег, којега се Дух ношаше над водама и одвоји светлост од таме. Ја служим томе Богу који сатвори небо и земљу; Он јесте свети Господ Исус Христос, Цар анђела. Њега ја исповедам, и исповедаћу Га у све дане живота свога.
На овакве речи сина свог отац се веома разгневи и нареди да га прутем бију; при томе му отац говораше: Ко те научи да тако говориш? Не знаш ли да ћеш погинути, ако за то дозна кнез. – А дечко, бијен, одговараше: Христос ме научи, коме сам ја слуга, а гнева се кнежевог не бојим.
Тада Гилас дозва Витовог васпитача, који се звао Модест, и рече му. Пази да овај дечко никада не спомиње Христа у речима својим. – Али свети Вит не хајаше за очеву забрану и стално ношаше име Христово и у срцу свом и у устима својим, и Господ Христос га утеши јављењем анђела. Јер њему се у виђењу јави анђео Господњи, и рече му: Не бој се, него буди храбар ради имена Исуса Христа. А ја сам ти дат као хранитељ, да те чувам до саме смрти твоје. Знај насигурно за ову милост Господњу: што год заиштеш од Господа, даће ти се.
Обрадован и укрепљен овим виђењем анђела, свети дечак Вит стаде још са већом ревношћу исповедати и прослављати име Господње. А отац његов веома туговаше због тога, јер му беше јединац, и стараше се да га ласкавим речима придобије за служење демонима. Свети Вит му на то рече: Оче, којим боговима ти ми налажеш да служим? Отац му одговори: Зар не знаш, сине мој, наше богове: Зевса, Херкула, Јунону, Минерву, Весту, Аполона и остале, којима се клањају цареви и кнезови? Свети дечак одговори оцу: Те које називаш боговима- идоли су бездушни, рукама људским направљени; они уста имају, али су неми; очи имају, али су слепи; руке и ноге имају, али су непокретни. Ја пак знам да постоји један живи и свемогући Бог, кроз кога ми живимо и крећемо се (Д. А. 17, 28), Творац и Промислитељ целокупне твари, Отац и Син и Свети Дух; исповедам једног Искупитеља и Спаситеља рода људског, Сина Божјег, који због грехова наших би мучен, чијом крвљу ми добисмо спасење.
Отац му на то са сузама рече: Преслатко чедо моје, послушај користан и здрав савет родитеља твог и одустани од те безумне вере, по којој ти узалуд поштујеш некаквог мртвог човека; одустани, да те кнез у гневу своме не би погубио, и тиме увећао патње срца мог. – Блажени Вит одговори: О, када би и ти, оче, познао ко је и какав је Онај кога ти са потцењивањем називаш мртвим човеком! О, када би се и ти, оче, заједно са мном поклонио Њему! Јер Он и јесте Христос, Син Бога живога, Јагње Божије које узима на себе грехе света. – Гилас на то рече: Ја знам да је тај Христос, кога ти називаш Богом, по наредби Пилата у Јудеји био бијен, и на крсну смрт осуђен и распет на крсту од Јевреја и Пилатових слугу. – Свети дечак одговори: Тако је, оче, као што кажеш; али у тој ствари има једна велика и предивна и света тајна. Гилас рече: Истински расуђујући, тачније би било назвати ту ствар казном а не тајном. Блажени одговори: Оче, саслушај ме кротко и познај истину: предавање на смрт и распеће Господа нашег Исуса Христа јесте наше спасење; и знај, да ме од љубави к Њему нико никада никаквим мукама раставити не може. – После ових речи Гилас прекиде разговор, патећи у срцу свом због сина.
Благодаћу Божјом, која живљаше у блаженом дечаку, чињаху се многа чудеса: слепи добијаху вид, болесни се исцељиваху, и демони, изгоњени из људи, исповедаху јавно велику светост младога дечака. А све то не могаше се сакрити од кнеза Валеријана. И он, седећи на судишту, рече пред свима оцу Витову: Благородни Гиласе, сада ми је већ поуздано познато да твој син свим срцем поштује тако званог Христа, распетог у Јудеји, и Њему се клања, а богове отачке ниподаштава. Зато он мора предстати нама на суд; доведи га овамо.
Када свети дечак би приведен овом нечестивом суду, кнез га упита: Зашто ти не приносиш жртве нашим бесмртним боговима? Зар не знаш за царске наредбе: разним мукама уморити свакога који поштује Распетога? – Блажени дечак, пун Духа Светога, нимало се не уплаши кнеза, него се прекрсти и одговори: Ја нећу да се клањам демонима, нити да поштујем камене и дрвене идоле, јер имам живога Бога коме служи душа моја.
Тада Гилас, отац светога дечака, са великим плачем завапи к рођацима и познаницима својим, говорећи: Ридајте самном, пријатељи моји, молим вас, јер син мој јединац пропада! – А свети Вит громко узвикну насупрот оцу свом: Не пропадам ја, него се удостојавам да будем прибројан к лику праведних угодника Божјих! – Тада Валеријан рече светоме: До сада сам се уздржавао због твог високородног порекла и због свог пријатељства према оцу твом, те нисам примењивао на тебе царска наређења, издата противу законопреступника; али сада, пошто се уверих да си врло упоран у своме противљењу, ја ћу почети да те по закону мучим, не би ли се ти, поучен мукама, оставио свога упорства.
Рекавши то, кнез нареди да блаженог дечка бију гвозденим штаповима. Пошто дуго би бијен, мучитељ му рече: Послушај ме сада и принеси жртву боговима. Мученик одговори: Једном ти већ рекох, кнеже, ја се клањам Христу, Сину Божјем.
Разбесневши се од гнева, кнез нареди да дечака мученика бију железним веригама. И када се слуге спремише да то ураде, тог часа им се руке осушише; исто тако и кнежева рука, којом он при издавању наређења слугама показиваше, изненада оболе и постаде сува. И јаучући од бола, кнез завапи: Тешко мени! изгубих руку и сада љуто патим. – А оцу светога Вита рече: Ти имаш не сина него врачара. – На то му свети Вит громко довикну: Нисам ја врачар, него слуга Господа мог Исуса Христа свемоћног, који за време Свог боравка на земљи с људима, мртве васкрсаваше, по води као по суву иђаше, узбуркано море утишаваше, и разноврсне неизлечиве болести међу људима исцељиваше; и сада то исто Он чини Својом свемоћном силом. Његов сам ја слуга, и старам се да заповести Његове испуним. А твоји богови, којима ти служиш, реци ми, какву силу имају? Нека они исцеле руку твоју, ако могу да је исцеле. – Кнез га упита: А ти, можеш ли исцелити моју руку? Свети одговори: Могу именом Господа мог Исуса Христа. – Онда ме исцели, рече кнез, да бих се уверио да ти ниси врачар, него слуга истинитога Бога, као што кажеш.
Тада свети мученик, подигавши очи своје к небу, рече: Боже, Оче небески! Послушај мене, недостојног слугу Твог, ради присутних овде, да виде и поверују у Господа нашег Исуса Христа, Сина Твог, истинитог и свемоћног Бога, који сацарује Теби заједно са Светим Духом. Дај, да се именом Јединородног Сина Твог исцели рука кнежева. – Чим се свети тако помоли, одмах се Валеријанова рука исцели, и постаде здрава као и раније. Тада кнез предаде дечака оцу његовом, рекавши му: Узми сина свог и води дома, и усаветуј га да боговима принесе жртву, да не би погинуо.
Одвевши сина свог дома, Гилас га многим ласкама мамљаше у своје безбожје: приређиваше гозбе, довођаше певачке хорове; пред Витом свираху на милозвучним музичким инструментима; пред његовим очима играху дивне девојке и младићи; певаху се световне љубавне песме, говораху се многе заводљиве речи, – да би на тај начин било уловљено у сујету срце младога Вита. Но дијамантска душа блаженога дечка не могаше се ничим поколебати, јер он у срцу свом имађаше љубав Божију која побеђиваше сваку световну љубав; он не обраћаше пажњу нинашта што се пред његовим очима певало и чинило; само с очима непрестано упереним к небу, он из дна срца уздисаше и говораше: Боже мој, не презри срце скрушено и смирено!
Потом Гилас нареди да се за његовог сина спреми ложница; он је најбогатије удеси: зидове окити златотканим засторима, под застре дивним ћилимима, прозоре украси бисерним завесама, постељу уреди најраскошније, и сву дворницу испуни сваковрсном лепотом. И ту затвори свога сина, одредивши најлепше девице да му прислужују, еда би га некако завеле. А целомудрени и свети дечко, преклонивши колена, мољаше се к Богу, говорећи: Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже Оче возљубљеног Сина Твог, Господа Исуса Христа мог! погледај на мене, и помилуј ме, и укрепи ме силом Твојом, да злобна и безакона змија не би могла остварити жељу своју на мени, слузи Твоме, и да се незнабошци не би наругали верним слугама Твојим и рекли: где је Бог њихов?
Док се свети дечак тако мољаше, изненада засија у ложници неисказана светлост и указаше се лица светлоносна, пламенолика, као буктиње, њих дванаест на броју; а осети се и неизразив миомир, који од оних лица излажаше и толико се по ваздуху разливаше да испуни сву кућу ону, те отац светога Вита, са свима укућанима, удивљен и запрепашћен, повика: Какво је ово велико чудо! Откуда излази такав миомир, какав ни у храмовима богова наших никада не осетисмо? Затим рече: Богови дођоше у кућу моју к сину моме. И стаде радознало испитивати, откуда долази тај миомир. И пришавши к вратима синовље ложнице, и завиривши унутра, он угледа анђелска лица, крилата као орлови, која блистаху неизрецивом лепотом и певаху: Свјат, свјат, свјат Господ! – Од тог силног блеска Гилас одмах ослепе, јер имађаше нечисте очи, недостојне да гледају анђелску светлост, скривену на небесима. Јер ову светлост могу гледати само они који имају чисте душевне очи.
Блажени Вит, видевши да му отац ослепи, би тронут природном љубављу према њему, и стаде се молити за њега Богу да се смилује на њега. Завршавајући своју молитву он додаде: Ипак, Господе, нека се изврши не моја воља него Твоја; и нека буде онако како је угодно Теби!
А Гилас од силних болова у очима запомагаше на сав глас: Авај мени! изгубих светлост очију мојих, и силни ме болови муче! – Сви укућани његови, робови и робиње, видећи господара свог где веома пати од очију, плакаху тако, да се кукњава њихова чула по суседним кућама, те на тај начин цео град убрзо сазнаде шта се догодило Гиласу. И одмах почеше долазити многа дому његовом; хитно дође и сам кнез Валеријан. Угледавши Гиласа слепа где га слуге придржавају а он јауче од бола, Валеријан упита како је ослепео. Гилас му одговори: У ложници сина мог видех богове крилате; очи им беху као звезде, а изглед као муња; не подневши блесак њихов, очи ми оболеше, и ја изгубих вид. – Валеријан на то рече: Несумњиво да су ти богови, које си видео, веома моћни; стога треба да им се помолиш, да те исцеле. – И узевши слепог Гиласа Валеријан га одведе у Зевсов храм. И Гилас се тамо мољаше говорећи: О Зевсе, свемоћни боже! Ако исцелиш очи моје, принећу ти безбројне жртве, принећу ти на жртву златорогог телца; тако исто и теби, о богиња Веста, привешћу чисте девице, ако ми укажеш помоћ.
Тако се мољаше Гилас ништавним боговима својим; и не само не доби од њих исцељење, него још јаче болове осећаше. А свети Вит, преклонивши колена своја ка Господу, мољаше се за оца свог у ложници својој, говорећи: Господе, Ти си слепог Товити просветио; укажи милост оцу моме, ако он позна Тебе. – Затим се Гилас, вођен својим слугама, неисцељен врати из идолског храма кући својој, јаучући. Дошавши кући, он уђе у собу, у којој свети Вит узношаше Богу жртву хвале, припаде к ногама његовим и рече: Мили сине, исцели ме! – Свети Вит га упита: Хоћеш ли, оче да будеш здрав? Гилас одговори: Хоћу, чедо, и веома желим. Свети му рече: Ако хоћеш да добијеш исцељење, онда се одреци Зевса, Херкула, Јуноне, Минерве, Весте, Аполона. Гилас одговори: На који их се начин могу одрећи? Свети Вит му рече: Не називај их боговима него демонима; и идоле које си досад поштовао, немој више поштовати, него их сматрај низашта, јер су то ствари бездушне и непотребне. Обећаш ли да ћеш тако поступити искрена срца, онда ће ти се очи одмах исцелити и просветити. – Гилас рече: Одричем се богова, и обећавам да ћу учинити све што ми наређујеш.
Свети Вит рече: Знам да је срце твоје окорело и да су речи твоје неистините; али, иако си недостојан, ја ћу показати на теби силу Господа мог ради ових присутних, да би они поверовали и прославили име Господа мог Исуса Христа. – Рекавши то, свети метну руку своју на болесне очи оца свог и помоли се к Богу овако: Господе Исусе Христе, Ти си надприродно просветио очи слепоме од рођења, просвети очи и оцу моме, иако је недостојан због неверја свог. Учини ово ради славе светог имена Твог, да би непријатељи Твоји видели и постидели се, и да би се обрадовали сви који знају и љубе име Твоје.
Док се светац тако мољаше, гле, са очију слепога спадоше красте као крљушт; он постаде здрав и гледаше јасно очима. Али ускоро, уместо да позна истинитог Бога и узнесе Му благодарност за добијено исцељење, Гилас стаде хулити Добротвора свог, овако говорећи сину: Није ме твој Бог исцелио, него моји богови којима служим и којима сам обећао принети жртве. – И величаше богове своје нечастиве, на сав глас говорећи пред свима: Благодарим богове моје који ме исцелише. – И отишавши у идолиште, он им по обећању приношаше погане жртве благодарности. А ђаво толико освирепи његово срце и заслепи злобом, да он природну љубав коју имађаше према сину претвори у мржњу, и намераваше да сина свог, светог и невиног дечака, убије. Но Господ, чувајући слугу Свога, посла анђела Свог да га сачува, Јер анђео Господњи у облику прекрасног и светозарног младића јави се ноћу на јави гореспоменутом Модесту, васпитачу Витовом, човеку старом, који вероваше у Христа, и рече му: Узми дечка па отиди с њим до мора; тамо ћете на обалн наћи лађицу; уђите у њу, и отићи ћете у земљу коју ћу вам ја показати. – Модест рече анђелу: Господе, ја не знам пута куда да идем. Анђео одговори: Ја ћу вас повести.
Модест одмах устаде, узе светог дечка Вита, а узе још н његову дадиљу Крискентију, верну слушкињу Христову, и упути се с њима ка мору, идући за анђелом који их је водио. Када стигоше на морску обалу, они нађоше лађицу, спремљену им од Господа. И рече анђео светоме Виту, као кушајући га: У коју ћеш земљу ићи? – Свети Вит одговори: Куда нас Господ поведе, тамо ћемо свим срцем ићи. Анђео упита: Имаш ли чиме да платиш? Дечко одговори: Онај коме служимо платиће ти. – Онда уђоше у лађицу, и отпловише од Сицилије. После кратке пловидбе они се обретоше у једној италијанској покрајини, званој Луканија, у месту Алекторија. И када пристадоше уз обалу и изиђоше из лађе, одмах постаде невидљив анђео Господњи који беше с њима у облику младића. Они онда кренуше и дођоше до реке, зване Силар, која се уливала у море из Луканијске области. Ту се крај реке одморише под једним дивним лиснатим дрветом. То им се место веома допаде, и они се ту настанише, а Бог им шиљаше храну. Као што у старо време по заповести Божјој гавран храњаше у пустињи светог пророка Илију (3. Цар. 17, 4), тако и ове свете храњаше орао доносећи им храну сваког дана. И стаде свети Вит творити многа чудеса, јер име његово постаде славно у целом крају оном благодарећи Богу који прославља слуге Своје. При томе и демони, које свети Вит изгоњаше из људи силом Божјом, запомагаху: „Шта је теби до нас, Вите? Дошао си пре времена да нас погубиш!“ – И стицаху се људи к светоме Виту са болесницима својим. А он, исцељујући их све молитвом и крсним знаком, учаше их познању истинитог Бога и држању заповести Његових. И многи неверни, обраћајући се Христу Богу, примаху свето крштење.
У то време син цара Диоклецијана паћаше од беснила, и бес викаше на његова уста говорећи: Нећу изићи одавде док не дође овамо Вит луканијски! А цар упита: Где можемо пронаћи тога човека? Демон одговори: Пронаћи ћете га крај реке Силара. – Цар онда одмах посла у Луканију наоружане војнике, да му брзо доведу Вита. Стигавши на указано место, војници обретоше Христовог војника где се крај реке моли Богу, и упиташе га: Јеси ли ти Вит? Свети одговори: Да, ја сам. Војници му рекоше: Зове те цар Диоклецијан. На то свети Вит рече: Ја сам мали и бедни дечак; због чега сам потребан цару? Војници одговорише: Његовог сина мучи демон, и зато те зове. А свети Вит рече: Онда хајдемо у име Господње.
И крену с војницима на пут у Рим; с њим пође и свети Модест, а блажена Крискентија им следоваше издалека. Када стигоше у, Рим, војници известише цара о доласку Вита. Диоклецијан нареди да га уведу код њега. Када свети ступи пред цара, цар се зачуди његовој лепоти: јер свети Вит заиста беше диван младић; лице му беше као лице анђела, очи – као сунчани зраци, пошто беше пун благодати Христове. И Диоклецијан га упита: Јеси ли ти Вит? Но свети му не даде одговора. Тада цар стаде распитивати Модеста, желећи да од њега сазна о њима. Али Модест, будући стар и прост, не могаше одговорити цару како треба. Цар изгрди Модеста ружним речима, и хтеде га отерати испред себе. Тада свети Вит отвори уста своја и упита цара: Зашто тако грозно распитујеш старца, као младића? Требало би да га поштујеш бар ради седих власи његових. Цар на то рече светоме Виту: Откуда теби смелост да тако љутито и гневно говориш нама, унижујући наше достојанство? Свети одговори: Ми немамо гнева, јер примисмо дух благости од Христа Господа нашег, и подражаваоци смо голубије кротости. Јер Учитељ наш је по природи добар, по власти велик, по нарави благ, смирен и кротак; стога и ученици његови треба да су кротки и смирени срцем, а не јаросни и гневљиви, како нас ти називаш.
Док светац то говораше, бес изненада сраховито повика устима царевог сина говорећи: О, Вите! Зашто ме пре времена тако љуто мучиш? – Но светац не одговори бесу. А Диоклецијан упита светог Вита: Можеш ли исцелити сина мога? Свети одговори: Син твој може оздравити, али му ја не могу дати здравље: Христос, Син Божји, чији сам слуга, ако узажели, може га лако преко мене, слуге Свога, избавити од насиља демонског, јер је свемоћан.
Тада Диоклецијан стаде молити светога Вита да му исцели сина. Пришавши бесомучнику, свети метну руку на главу његову и рече: У име Господа нашег Исуса Христа, душе нечисти, изиђи из створења Божјег! – И одмах изиђе бес из царевог сина, али не без штете по присутне: јер, по попуштењу Божјем, ђаво изненада уби многе неверне, који се светом Виту подсмеваху речју или у мислима својим, и гадне душе њихове однесе као свој плен у ад.
Угледавши сина свога здравим и многе од присутних мртвима, цар се и дивљаше и ужасаваше. И уместо да позна силу имена Христова и прослави јединог истинитог Бога, он смишљаше у себи како да Вита приволи на своје безбожје. Поганог безаконика Диоклецијана прелашћаваше и лепота светога младића, и он му стаде ласкаво зборити говорећи: Послушај ме, премили Вите, и заједно са мном принеси боговима жртве, па ћу ти дати пола царства мога, и обдарићу те мноштвом злата, сребра и скупоцених ствари, и обући ћу те и царску ризу, и бићеш ми најприснији пријатељ. – Свети Вит одговори: Царство твоје и богатства твоја нису ми потребни, јер имам Господа Бога мог; ако Му верно будем служио, Он ће ме обући у нераспадљиву и пресветлу одећу бесмрћа у царству небеском. – Не говори тако, Вите, рече Диоклецијан, него се сажали на живот свој и принеси боговима жртву, да не би, после разноврсних мука, погинуо горком смрћу. – Свети одговори: Ја неисказано жудим за мукама којима ми ти претиш, да бих могао прићи к венцу који Господ обећа избранима Својим.
Тада Диоклецијан нареди да светог Вита и Модеста вргну у најмрачнију и најсмрдљивију тамницу, да на сваког посебно ставе окове тешке по десет пуда, и да царским прстеном његовим запечате врата и прозор, како им нико не би могао дотурити хлеба или воде, јер је мучитељ желео да их умори глађу и жеђу.
Када свети бише затворени у тамници, тамо их изненада обасја светлост, коју и стражари видеше завиривши кроз рупицу. А свети Вит громко викаше к Богу, говорећи: Дођи нам у помоћ, Боже! Похитај и избави нас од ових уза, као што си избавио три младића из ужарене пећи и Сузану од безаконих лажних сведока (Дан. гл. 3. и 13).
Док се свети тако мољаше, затресе се земља у тамници, и превелика светлост засија, и неисказани миомир разли се по ваздуху. И јави му се Господ наш Исус Христос, и рече: Устани, Вите! држи се и буди јак, јер сам ја свагда с тобом. – Рекавши то, Господ постаде невидљив, а окови спадоше са светих сужања Вита и Модеста, и постадоше као прах. И устадоше свети и стадоше певати: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави људе Своје (Лк. 1, 68). А чујаху се и анђелски гласови који им припеваху. Стражари пак, видећи неисказану светлост и чујући анђелске гласове, препадоше се и постадоше као мртви. Затим, када дођоше к себи, отрчаше цару с трепетом и обавестише га о свему што видеше и чуше. А цар, приписујући све то мађијама хришћанским, позва к себи управитеља позоришта и нареди му да за сутрадан спреми гледалиште на коме је желео бацити сужње зверовима да их поједу. При томе говораше: Видећу, да ли ће Христос моћи да их избави из мојих руку.
Сутрадан свете слуге Христове бише изведени на гледалиште. Свети Вит сокољаше блаженог Модеста, васпитача свог, говорећи: Не плаши се, оче, буди јуначан, и не бој се оружја ђавољег, јер нам се приближава венац наш. – Народа на гледалишту беше врло много: око пет хиљада људи, осим жена и деце, којих бејаше безброј. И Диоклецијан упита светога Вита: Вите, где се налазиш сада? – Не одговарајући ништа мучитељу, свети Вит подиже очи своје на небо. Цар га понова упита: Где се сада налазиш, Вите? Светац одговори: Налазим се на гледалишту; а ти чини брзо што желиш чинити. Диоклецијан му рече: Сажали се на душу своју, Вите, и принеси жртву великим боговима. Свети одговори: Не било добра теби, ђаволе, вуче грабљиви, заводниче душа! Ја се дивим твоме безумљу, јер ти, видећи чудеса Божја, ниси познао Бога, и не стидиш се да ме речима својим одвраћаш од Бога мог. Ја сам ти већ не једанпут рекао, да нећу принети жртве боговима твојим који су уствари демони, а ти ми опет бестидно предлажеш своје безбожне савете. Псу говоре: иди напоље! – и он, стидећи се, одлази; а ти не знаш за стид. Ја имам Христа, Бога мог, коме досад служим и приносим жртву хвале од срца свог; а одсад ми остаје само једно: да сав постанем жртва жива Њему.
Неизмерно разјарен цар, уместо да зверове пусти на мученике, нареди да се одмах ужари пећ и велики казан, и да се у њему растопи олово, сумпор и смола. Затим нареди да у тај кључали и клокоћући казан баце самога Вита, рекавши: Сада ћемо видети, да ли ће му помоћи Бог његов. – Свети пак Вит, оградивши себе крсним знаком, уђе усред казана који је бучао као море. И тог часа сиђе анђео Господњи, одузе силу огњу и расхлади жар и врелину казана; и стајаше мученик као усред купељи и појаше ка Господу, говорећи: Ти си, Господе, преко слугу Твојих Мојсија и Арона избавио Израиљце из тешког ропства египатског, јави милост Своју и нама, ради славе светог имена Твог. – Потом, погледавши у цара, рече: Диоклецијане, благодарим теби и твојим слугама што ми начинисте удобно купатило; само недостаје сапуна.
Сав пак народ, видевши шта се догађа, громогласно повика: Ми никада не видесмо такво чудо! Заиста је истинит и велик Бог овога дечка! – И изиђе свети из казана без икакве повреде на телу свом; штавише, тело његово бело као снег, светљаше се још јаче; и свети певаше, говорећи: Испитао си ме, Господе, као злато огњем, опробао си ме, и у мени се не нађе неправда (ср. Пс. 16, 3).
Затим стаде корити цара: Застиди се, ђаволе, са оцем твојим Сатаном, видећи колику силу Господ мој јавља на мени, слузи Своме! – А цар, пламтећи још већом јарошћу, нареди да доведу страшног, великог и љутог лава, чију ни саму рику људи не могаху поднети. И рече цар светом Виту: Зар ће и овога мађије твоје победити? Мученик одговори: Безумниче и неразумниче, зар још ниси познао силу Христа који је са мном, чији ће ме анђео ускоро узети из твојих крвничких руку? – И када лав иђаше ка светитељу, светитељ се прекрсти светим крстом, и лав паде пред ноге његове и лизаше му стопала. И рече свети Вит цару: Ево чак и звер одаје част Богу мом, а ти не желиш да познаш Творца свог; но и сада када би хтео поверовати у Њега, ти би добио спасење. Цар одговори: Веруј у Њега ти и род твој. А светитељ, осмехнувши се, рече: Право си рекао, јер ја и сав род мој, препорођени бањом светог крштења, надамо се добити венац живота у царству Бога нашег.
У то време поверова у Христа много народа, око хиљаду људи. А цар упита мученика: Шта је то, Вите, те ти ни огањ ни звер не могу нашкодити? Каквим их то враџбинама укроћујеш, и изазиваш код народа дивљење, те многи верују твојим враџбинама? Мученик одговори: Ја никаквим враџбинама не укроћујем ни огањ ни звера, него све то чини сила Христа Бога мог. И огањ и звер, као саздања Божја, покоравају се вољи Саздатеља свога а не мени, и поштују Творца свог а теби наносе велику срамоту: јер огањ, иако бездушна твар, и звер, иако бесловесно створење, знају Бога који их је саздао; а ти иако имаш разумну душу, не желиш да познаш Бога, те се показујеш гори од бесловесне и бездушне твари.
Тада нареди цар да на мучилишно дрво обесе свете мученике, Вита и Модеста, а са њима и свету Крискентију, дојиљу Витову, која дошавши тамо, изјави да је хришћанка и изружи цара због његовог безбожја и нечовештва. Потом заповеди цар да гвозденим ноктима стружу обнажена тела светих мученика. И рече свети Вит цару: Ти показујеш да је твоја сила немоћна и достојна подсмеха, када мучиш жену.
И свети мученици бише мучени тако бездушно, да им од стругања месо поотпада и виђаху им се голе кости и сва изнутрица. И завапи свети Вит ка Господу: Боже, у име Твоје спаси нас, и силом Твојом избави нас! – И одмах се страховито затресе земља, и ударише громови и муње, те попадаше идолски храмови и изгинуше многи од присутних неверника: неки бише затрпани порушеним зградама, а неки муњама и громовима побијени. И сам цар се препаде од страха, па побеже са гледалишта бијући се по лицу и вичући: Тешко мени, јер ме победи један тако мали дечак! – Утом анђео Господњи, одрешивши свете мученике од мучилишног дрвета, пренесе их у Луканију на њихово место крај реке Силар, и тамо их стави под дрветом, под којим се они и пре беху зауставили када дођоше из Сицилије.
Док се свети налажаху под тим дрветом, к њима се слегоше тамошњи хришћани. Потом се свети Вит помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, прими у миру душе наше к Себи; а оне који узажеле поштовати спомен страдања нашег у славу Твоју, њих сачувај од свакога зла овога света и несметано их преведи у небеско царство Твоје.
Када се светац тако мољаше, чу се глас с неба који му говораше: Услишена је молитва твоја! – Онда се свети обрати присутним хришћанима и рече: Браћо, тела наша сахраните овде, а ми ћемо, по одласку нашем, молити за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење, и да вас Христос избави од непријатељства ђавољег.
После ових речи свети мученици с радошћу заједно предадоше једновремено душе своје у руке Божије. А верници узеше чесна тела њихова, обавише их плаштаницама са мирисима и чесно погребоше на том истом месту званом Марјане. Свети Вит пострада са светим Модестом и Крискентијом петнаестог јуна за време римског цара Диоклецијана, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме част и слава кроз све векове. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДУЛЕ
У време оно у које ђаволови угодници служаху ђаволу, и идолопоклоничко мађиоништво и заблуда јачаху, а за управљања Киликијом игемона Максима, оптужен би Максиму слуга Христов Дула, човек из те Киликијске области, праведан и богобојажљив, за кога сав народ сведочаше да води врлински живот и да се у свему држи правде. Игемону би достављено да Дула исповеда веру Христову. Због тога Дула би вргнут у тамницу; при томе писар рече игемону: Управитељу, према твоме наређењу војеначалници обиђоше сву Киликијску област све до самог града Зефира, и за то време ухватише неког следбеника безбожне вере хришћанске, и њега изводимо на твој пресветли суд. – На то игемон рече: Када сам будем обилазио те градове, наредићу да сужње што су по тамницама воде за мном, да би их путем мучио по нарочитим местима.
Ускоро после тога игемон крену у град Зефирског краја Преториаду. Тамо, севши на судишту, игемон нареди да пред њега најпре изведу блаженога Дулу. А слуга Христов, идући на муке, мољаше се ка Господу овако: Господе Исусе Христе, Сине Божји, изворе милости, Ти си преко пророка Свог Давида рекао: отвори уста своја, и ја ћу их напунити (Пс. 80, 11); а и у Еванђељу Свом Ти си рекао: не брините се како ћете или шта ћете говорити (Мт. 10, 19); – Ти и сада пошљи светог анђела Твог, и дај ми реч којом ћу изобличити безбожје поганог Максима, када будем ступио пред њега; а падне ли ми у део да страдам, нећу се устрашити мука, јер ћу Тебе имати пред својим очима и радо ћу тело своје предати игемону на мучење. Јер ако тело своје не предам да га огњем пале, каквих се онда блага могу удостојити? какав ћу венац примити? какве ћу ране показати Теби, Господу моме, да би Ти, видећи их, показао милост Своју на мени и подарио опроштај гресима мојим?
Док се Дула тако мољаше, војници му свукоше горњу хаљину и изведоше везана пред игемона. Игемон Максим га упита: Реци ми, како се зовеш? Свети Дула одговри: Ја сам слуга Христов. На то Максим рече блаженоме: Кажи нам своје право име и не хришћанско, јер ти ово име не може ништа користити. Блажени Дула одговори: Зар ти не казах јасно име своје? Моје право име је хришћанин; а име којим ме људи назваше јесте Дула, и ја се тако зовем, јер сам ваистину слуга Христов. На то игемон рече: Ти још ниси искусио страх од суда и мука, зато тако дрско и говориш с нама. Дакле, реци нам: из кога си краја, из кога места и каквог си рода? Свети одговори: Родом сам из ове Киликијске области, из града Преториаде, високог сам рода, и хришћанин од детињства.
Тада управитељ обласни Максим рече: Ако си се родио од високог рода, онда си дужан покоравати се непобедивим царевима; стога иди сада у храм и од свег срца принеси жртву боговима, да би и од нас доживео поштовање и од великих царева добио велике и сјајне почасти. – Светац одговори на то: Ваше почасти и сва власт коју цареви додељују, нека остану код вас и код свих оних који не знају истинитог Бога; а од мене нека све то одврати Господ Бог мој, да бих ја успевао у другој ствари: у вери Господа нашег Исуса Христа.
Чувши ове речи од блаженога, игемон нареди да га положе на земљу и бију гвозденим штаповима. Притом рече слугама: Уразумите га да се окане свога безумља. – Бијен гвозденим штаповима, свети страдалац говораше ка Господу: Благодарим Ти, Христе, што си ме удостојио да трпим ово ради светог имена Твог. – Чувши ове мученикове речи, Максим стаде ружити светог Дулу, и говораше му: Како ће ти сада помоћи Христос, када си сав изранављен? Зар још то не можеш да схватиш, безумни човече? Мученик одговори: Не каже ли учитељ вере наше, свети апостол Павле: нико не добија венац, ако не буде законито мучен? (2. Тм. 2, 5). Тада га игемон упита: Значи, мучен сада, ти ћеш се после удостојити венца? Свети одговори: Ја сада ратујем против оца твог ђавола, и ако победим Сатанину војску, тојест тебе, слугу демонског, добићу на небу венац.
Мучитељ га онда упита: Зашто си тако луд, те верујеш у човека, распетог на крсту? Свети Дула одговори: Је ли боље веровати у камене и дрвене идоле, који су дело руку људских, или у живог Богочовека и истинитог Господа који по Својој вољи би распет за нас? Тада Максим рече: О, безакониче! зар ти мислиш да је велики бог Аполон дело руку људских? На то свети одговори: С правом си таким именом назвао Аполона, јер то име значи погубитељ: приљубљујући срце своје к њему, ти си погубио душу своју, и не само своју него и оних које примораваш да му се клањају. Али знај, да ће истинити Бог који обитава на небу тражити од руку твојих душе оних људи које си упропастио приморавајући их на идолопоклонство. А какав је био нечестиви Аполон, рећи ћу ти сада: он је био као и ти сада, неуздржљив и обузет нечистом љубављу према једној жени, званој Дафна; он јој даде много злата, али не доби од ње што му беше обећала. Питам ја сада тебе: реци ми, какав је он бог, када обузет телесном љубављу, не могаде задобити љубав жене коју веома љубљаше? Како се онда ти можеш ма чему надати од њега? Све оно што се међу вама прича о њему, заиста је достојно смеха, а много шта је достојно и плача. Та реци ми, молим те, зар се ти клањаш као богу ономе Аполону, кога одвратна и пуна сваке нечистоте блудница ни у шта не сматраше и у лице му пљуваше? Видиш ли, колико су достојна плача ваша безбожна дела?
Чувши то, Максим рече слугама који бијаху мученика: Окрените га на леђа и бијте га по стомаку. – Тада командир војничке страже Атанасије рече светоме: Послушај игемона, зар не видиш да ти се утроба кида? Свети мученик одговори: Боље ти послушај мене, саветниче ђавола и слуго његов, па посаветуј себе и свога игемона, како да наговорите блудницу Дафну да пристане живети блудно са богом вашим Аполоном и испуни његову жељу, да не би он, распаљен љубављу према њој и не добијајући остварење своје жеље, погинуо злом смрћу. Што се мене тиче, ја имам свог саветника – Господа Исуса Христа.
Тада мучитељ нареди да донесу железну решетку, и рече слугама: Ужежите што јаче ову решетку и положите на њу овог хулитеља наших богова. Блажени страдалник рече на то: Захваљује ти твој Аполон који се налази у паклу, што му увећаваш неугасиви огањ; и он ће ти за то узвратити тиме што ћеш и ти заједно са њим бити бачен у таму најкрајњу. Тада ћу се и ја подсмехнути теби, безбожни добротвору Аполонов.
Када они што мучаху тело блаженога мученика, и скоро га сасвим испекоше, ипак ништа не постигоше, јер не могоше слугу Божјег ни ласкавим предлозима намамити ни мукама приморати да напусти веру у Христа, тада игемон нареди војницима да толико намученог страдалца одведу у најмрачнију тамницу, и тамо га оставе потпуно сама, не водећи никакву бригу о њему. При томе он додаде: Нека нико од безбожних хришћана не назива овога блаженим, јер је подвргнут великим мукама зато што се безаконо ругао нашим боговима.
Свети Дула борављаше у тој тамници, непрестано славословећи Бога и молећи се, да му Бог да да добро оконча подвиг мучеништва. Пошто прође пет дана, игемон Максим понова седе на судишту и упита: Је ли жив свеневаљали следбеник безбожног хришћанског мудровања? Доведите га овамо! – Војеначалник Атанасије одговори: Он је тако непоколебљив и готов на заштиту своје вере, и тако је здрав, као да ни једну рану није имао на телу свом. – И нареди да га доведу. А када виде да је тело светога мученика потпуно здраво и лице светло, игемон рече војницима: О, бедни стражари! не заповедих ли вам, да се ни најмање не старате о њему? На то одговори старешина писара Пигасије: Кунемо се величанством твојим, да смо га по наређењу твом држали у најмрачнијој одаји тамнице и да је о врату његовом висио гвоздени лик Херкула, тежак триста литри; а на који се начин он исцели, то нико од нас не зна.
Тада свети мученик рече: Безумни игемоне! ето, мене исцели Христос мој и даде моме телу здравље и снагу, да би поднело и оне муке којима ћеш ме ти поново подвргнути. Он то учини, да би ти познао да је Бог наш – Лекар, који на чудесан начин исцељује људе који се уздају у Њега; а још и зато, да бих и ја примио двоструки венац мучеништва, а ти допао двоструких вечних мука. Но када би нешто ти претрпео такве муке ради твог Аполона, зар би те могао тај бог твој исцелити овако као што мене исцели Христос мој?
Тада игемон разјаривши се рече: Пошто овај човек не престаје злобно хулити наше богове, излијте му уље на главу, па запалите. Мученик му на то рече: Ако ми мозак сагориш, шта ћеш тиме постићи, безбожниче? Боље измисли друге муке. Игемон онда нареди: Ставите му у нос много горушичног семена. Свети мученик одговори: Смешне су ми све ове муке на које ме стављаш. Тада игемон нареди слугама да мученику што јаче стружу леђа железним ноктима, заливају ране жестоким сирћетом и растрљавају оштром ћерамидом.
Док се све ово, по наређењу игемоновом, чињаше, свети паћеник се мољаше говорећи: Господе Исусе Христе, предстани мени, слузи Твоме, јер ево: на леђима мојим ору грешници, продужујући безакоња своја (Пс. 128, 3). Тада му рече игемон: Бар се сада уразуми, па признај богове наше. Свети Дула одговори: Богови твоји, особито Афродита и Артемида, нека помогну теби и злоби твојој. А ако желиш, испричаћу ти и о другим богињама твојим и о њиховој бестидности.
Тада игемон нареди слугама: Разбите му вилице, да не би хулио богове; и, преломивши му голени, оставите га тако, да не би могао ни реч изговорити! На то свети мученик рече: О, свебезакони игемоне! зашто ме бијеш када ти говорим истину, да су твоја Афродита и остале богиње проводиле живот свој у гадним пожудама и блудочинствима, па су чак у спору свом око тога која је од њих сладостраснија поставиле за судију међу њима неког чобанина Париса?[48] и зашто се љутиш када ти се говори о одвратним делима поганих богиња твојих? Само је Бог мој истинит, који добровољно постаде човек, и би распет на крсту, и би погребен, и васкрсе у трећи дан, и седе с десне стране Бога Оца; Он ће доћи са огњем, да уништи богове твоје.
Чувши то, игемон рече светоме: Видиш ли, кукавче, да и ти имаш два бога? На то блажени одговори: Не греши и не варај себе, говорећи о два Бога, јер Тројица је Божанство које ми поштујемо. Тада игемон рече: Значи, ти имаш три бога? Мученик одговори: Ја исповедам и поштујем Тројицу: верујем у Оца, исповедам Сина, клањам се Светоме Духу. Тада игемон рече: Објасни ми, како ти верујеш у једнога Бога и исповедаш три? Свети мученик одговори: Ма да си телесни човек и не разумеш оно што је од Духа Божјег (1. Кор. 2, 14), ипак ћу ти одговорити ради ових присутних људи. Као што ти, човек, имаш реч и дисање, тако и свемоћни Бог Отац има Своју Реч и Свесветог Духа Свог. Овај Бог наш у почетку створи човека и почаствова га Својим ликом, удахнувши у њега дух живота, и настани га у рају. Но када Сатана, који сада преко тебе спроводи вољу своју, наведе човека на преступање заповести Божје, као што он и сада чини то преко тебе, и отрже га од заповести Божјих, тада Бог, желећи да пало и заблудело створење руку Својих подигне и на пут истине изведе, посла на земљу Сина Свог, тојест Реч. И ова се Реч Божја усели у Пречисту Дјеву, и роди се од Ње; преко Њега Бог Отац и даде спасење свету.
Игемон онда упита: Еда ли каква реч рађа човека? Светитељ одговори: Не разумеш ти Божје тајне. Али када би ти познао силу свемоћнога Бога, онда би разумео да управо Христос и јесте Тај који саздаде човека од праха, и основа земљу на води, и утврди небеса, и сатвори сву природу. Но пошто природа људска не могаше видети Божанство, то милосрдни Господ, из љубави према роду људском, постаде човек и узе на Себе природу човечанску, да, као што једним првозданим човеком смрт уђе у свет, тако једним Човеком Господом нашим Исусом Христом уђе васкрсење мртвих.
Игемон упита: Шта говориш? Зар ће бити васкрсење мртвих? Свети мученик одговори: Да, биће. Јер како ће Бог судити свету, ако мртви не устану? На то игемон рече: Не желим да ми говориш лажљиве речи: него веруј: како умремо, тако ћемо мртви и лежати. Мученик одговори: Истину си рекао да сте ви мртви, јер верујете у мртве идоле, и зато никада нећете доћи у васкрсење живота, него ћете изићи у васкрсење суда и вечне муке; а свима људима ваља предстати на суд Христов и дати одговор за све што су учинили. – Тада мучитељ нареди војницима да синџирима вежу мученика и држе га закључана у тамници.
Сутрадан рано изјутра игемон Максим опет нареди да слугу Божијег Дулу изведу пред њега на суд. Када га изведоше, игемон га упита: Каква ли је, бедниче, корист – бестидно хулити богове наше? Блажени одговори: Примићу велику награду од Бога мог, када ружим ваше богове који нису богови; а тебе још жива постићи ће казна Божја. – Тада Максим, желећи да светог мученика оскврни идолском жртвом, рече слугама: Метните му у уста жртвено месо и вино. Блажени одговори: Макар ти цео твој богомрски жртвеник излио и све то у уста моја улио, ни тиме нећеш ни најмање оскврнити слугу Божјег. На то мучитељ узвикну: Та погледај, бедни човече, ти си већ окусио од приноса са наших жртвеника! А свети мученик одговори: То ми ништа не шкоди, одвратни и безумни игемоне.
Тада игемон нареди да светог мученика обесе на дрво, да му тело стружу све до изнутрице, и да му ишчупају вилице са подбратком. А свети мученик рече: Безумниче, не знаш ли да те отац твој Сатана наговори да то учиниш? – И пошто тело мучениково би остругано до костију и вилице ишчупане, игемон нареди да мученика понова вргну у тамницу. Потом, полазећи у Тарс, град Киликијски, игемон Максим заповеди да за њим воде и сужња Дулу. Када пређоше око двадесет потркалишта, свети мученик Дула огради себе светим крсним знаком и предаде Богу своју паћеничку душу. И повезоше га мртва. А када беху на четрнаест потркалишта од Тарса, старешина тамнички извести игемона да је Дула, који срамно хуљаше богове, већ умро и да сада возе његово мртво тело, – и шта с њим да раде? Игемон нареди да се тело његово баци у дубоку јаму, да би остало несахрањено. А војници узеше тело светитељево и бацише га у реку која тече у Зефирски крај. И када тело доплови до једног села, близу града Преториаде, и лежаше тамо при обали, пси тамошњих чобана намирисаше тело светог мученика, и један од паса, чувајући га, не допушташе ни једној птици да додирне тело мучениково; а други пас, узевши зубима чобанску кабаницу, однесе је и покри њоме мошти светог мученика. Угледавши то, чобани испричаше све у селу и у граду, и одмах се мноштво верних слеже код моштију светог мученика, и побожно их узеше, благодарећи Богу што их није лишио тако драгоценог бисера. Богобојажљиво узевши тело светог мученика, они га чесно погребоше, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДУЛЕ ПАПЕНИКА
Блажени слуга Божји Дула бејаше монах у једној киновији Египатске земље. Смирен и кротак, он умом беше велики и славан. Понижаван, ружен и пљуван од свију, овај се угодник Божји свагда радоваше и весељаше духом. Оне који га понижаваху он сматраше невинима, и мољаше се за њих Богу да им то не стави у грех. Бацајући сву кривицу на ђавола, јер он смућује братију, и снажно се наоружавајући против њега, блажени Дула трпљењем, незлобивошћу и молитвом побеђиваше сва лукавства његова. У таком трпљењу проведе овај подвижник Божји двадесет година, гајећи непоколебљиву кротост и смиреност у срцу свом.
А ђаво, не знајући како да нашкоди кротком подвижнику, измисли тако лукаву сплетку, да њоме не само преподобном Дули напакости, него и сву братију ожалости, и безмолвнике смути. Наиме: ђаво наговори једнога брата, који не имађаше страха Божја, да се ноћу тајно увуче у цркву и покраде све свете сасуде. Урадивши то, тај монах сакри украдене ствари, па се затвори у својој келији као да никуда није излазио. А када настаде време за јутарње богослужење, пареклисиарх уђе у цркву да упали кандила, и виде да су сви црквени сасуди украдени. Он одмах оде и извести о томе аву. Затим по обичају он удари у клепало, и сва се братија сабраше у цркву на јутарње богослужење.
По завршетку јутрења ава и пареклисиарх обавестише братију да су сасуди украдени, што сву братију веома узнемири. А деси се да тог дана због болести блажени Дула не беше дошао у цркву на јутарње правило. И рекоше неки од братије: Нико није украо сасуде осим брата Дуле, који због тога и у цркву не дође; јер да није извршио ту крађу, он би дошао на полуноћницу пре свију, као што је увек имао обичај. – И послаше по њега да га доведу у храм. Послани га затекоше, ма да болесног, где ипак стоји на молитви; и дохвативши га, они га силом повукоше у цркву. А он питаше, говорећи: У чему је ствар, братијо? Зашто ме вучете силом, када ја желим и добровољно отићи к светим оцима? А они, грдећи га ружним и погрдним речима, говораху: Недостојни живота богохулниче, не беше ли ти доста што си нас толико година узнемиравао, него си се сада и душама нашим наругао. – А он говораше на то: Простите ми, браћо, јер сагреших. – И приведоше га к ави и к сабору отаца, остарелих у подвижништву, и рекоше: Ево човека који нас он самог почетка узнемирава и разорава наше општежиће.
И стадоше га један за другим клеветати. Један говораше: Ја га видех где тајно једе зеље. А други: Ја га видех где краде хлеб и раздаје га ван манастира. Трећи додаваше: Ја га видех где кришом пије добро вино. Тако и остали испричаше против њега неке рђаве ствари, лажући.
Чувши све то, ава и оци с њим, повероваше клеветама и питаху невиног Дулу, је ли истина то што говоре о њему, а нарочито га распитиваху о крађи црквених сасуда, и где их је сакрио. Свети Дула у почетку, правдајући се, тврђаше да он у томе ни најмање није крив. А затим, увидевши да му не верују, умуче и говораше само ово: Простите ми, оци свети, грешан сам.
Тада ава нареди да му свуку монашко одело и обуку га у световно, говорећи: Таква дела нису достојна монашкога чина. – А када с блаженога Дуле скинуше иночки чин, он горко заплака и, погледавши у небо, громко рече: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради светога имена Твог ја се обукох у овај лик, а сада је због грехова мојих он свучен с мене.
После тога ава нареди да Дулу метну у окове и предаду економу. А економ, обнаживши тело његово, стаде га силно тући воловским жилама, питајући га да ли је истина оно што говоре за њега о крађи. Дула, ма да са сузама у очима, осмехујући се у невиности својој, говораше: Простите, сагреших. – А економ, видећи га да се осмехује и говори такве речи, још више се расрди на њега, па га врже у тамницу и ноге му метну у кладе; и написа писмо градском кнезу, извештавајући га о крађи и о брату Дули; и одмах му посла то писмо.
Прочитавши писмо, кнез сместа посла сурове слуге да му доведу Дулу као лопова. И ови, ухвативши слугу Божјег, посадише га на неоседлано кљусе и, метнувши му тешке синџире око врата, вуцијаху га кроз град ругајући му се. А кад блаженога Дулу приведоше на суд, кнез га упита: Откуда си? како се зовеш? зашто си постао монах? како си украо црквене сасуде и где си их сакрио? – А паћеник Христов на сва та питања ништа не одговараше кнезу сем ово: Сагреших, простите!
Разгневивши се, кнез нареди да светог Дулу нагог простру по земљи и да га четири слуге непоштедно бију воловским жилама. И пошто га дуго без милости бише, блажени Дула најзад са осмехом рече кнезу: Биј ме, биј, сребро ћеш моје учинити још чистијим. Кнез му на то одврати: Безумниче, ја ћу на телу твом и на ребрима твојим начинити теби сребро чистије од снега. – И одмах нареди кнез да му под стомак гомилају жар, а на ране лију сирће помешано са сољу. Толиком трпљењу блаженога Дуле дивљаху се чак и присутни, и говораху му: Кажи где си сакрио свештене сасуде, па ћеш бити пуштен на слободу. На то им мученик Христов одговараше: Немам ни сребра, нити каквих сасуда. – Затим кнез, ослободивши светог Дулу мучења, нареди да га одведу у тамницу.
Сутрадан посла кнез у лавру, наређујући да к њему дође настојатељ са монасима. И сабравши се, они сви заједно дођоше кнезу. И рече им кнез: Многим и разним и тешким мукама подвргох вашег брата, кога окривљујете за крађу, и ничег рђавог не нађох у њему. Монаси му на то рекоше: Господине кнеже, сем крађе овај бедник сатвори још и многа друга зла, и ми га досад трпесмо Бога ради, очекујући да се одврати од зла, али он паде у још горе. – Кнез их онда упита: Па шта да урадим с њим? Монаси одговорише: Уради што ти закони налажу. – Закон наш налаже, рече кнез, да се крадљивцу светих ствари одсеку руке. Монаси на то рекоше: Нека пострада по закону и нека добије казну по делима својим.
Тада кнез нареди да доведу паћеника, па га стаде пред свима испитивати, говорећи: Упорни кукавче, кажи нам истину о крађи за коју те оптужују, па ћеш бити ослобођен смрти. На то невини Дула одговори: Хоћеш ли, кнеже да рекнем против себе оно што нисам урадио? Не желим да говорим лаж о себи, јер је свака лаж од ђавола. – Затим додаде: Ништа нисам учинио од онога, о чему ме сада испитујеш. – Видећи да блажени Дула не признаје себе ни у чему кривим, а монаси захтевају да му се суди по закону, кнез пресуди да му се одсеку руке. И невиног старца Дулу поведоше на место, где су над осуђеницима извршиване казне.
У то време онај монах, који украде свештене сасуде и беше стварни творац зла, дође у умилење и говораше сам себи: Да се на неки начин сада, или касније, не пронађу ствари које сам покрао? Но, ако се сада и утаји ово зло дело моје, оно ће се сигурно објавити у дан праведнога суда Божјег; шта ћу онда радити ја бедник? какав ћу одговор дати за овакав двоструки грех: јер сам и сасуде украо и невиног брата на муке предао? – И хитно оде настојатељу лавре и рече: Аво, пошаљи брзо у град код кнеза, да не одсече руке брату и да га не умори мукама, јер се пронађоше свештени сасуди.
И ава одмах посла код кнеза, и паћеник Дула би пуштен пре но што му руке одсекоше. А када га доведоше у лавру, потпуно се обелодани његова невиност и свима постаде јасно да је крађа – дело другога монаха. И стадоше братија падати пред ноге преподобном Дули, молећи га: Опрости, јер сагрешисмо теби! – А он им плачући говораше: Простите ми, оци и браћо; велику вам благодарност приносим што ћу се, због краткотрајних страдања која ми приредисте, избавити вечних мука, и по милосрђу Божјем удостојити великих блага. Но и свагда, слушајући ваше излишне и прекорне речи против мене, ја сам се радовао духом, надајући се да се тиме избавим од великог стида за грехе моје, када Господ дође у слави Својој и објави помисли срца. Више свега сада се радујем томе што невино пострадах, јер знам каква је блага уготовио Бог онима који претрпе муке ради Њега. Само ме једна ствар тишти поводом вас: да вам Господ не постави у грех то што неправедно поступисте са мном; и ја молим милосрдног Бога да вам дарује опроштај.
После тога преподобни Дула поживе још три дана, па отиде ка Господу, и нико не знађаше за његов одлазак. Но брат један, који беше одређен да буди братију на полуноћну молитву, дошавши келији преподобног и куцнувши, не доби одговор. Куцнувши други пут и трећи пут, и опет не добивши рдговор, он оде и позва другога брата. Доневши свећу, они отворише врата, уђоше у келију и нађоше преподобног где на коленима стоји усред келије: јер творећи поклоне он душом отиде к Богу, јер у молитви и коленопреклонењу предаде дух свој Господу. Не усуђујући се да га додирну, они га оставише тако, па отидоше те известише оца лавре да се брат Дула преставио.
По завршетку јутарњег богослужења дође сам отац настојатељ и, видевши блаженог мртвим, нареди да се тело његово припреми за укоп и донесе у цркву ради сахране. Када чесно тело његово би спремљено за укоп и у цркву донесено, клепаше у клепало, да би сва братија сазнала о кончини њиховог брата. И слегоше се сви иноци, и дотицаху се чесног тела његовог као мученичког. За то време настојатељ, ава, посла у другу суседну лавру, да њен ава са братијом дође, да би свечано сахранили брата који је невино пострадао.
Тискајући се ка покојнику, иноци сметаху и гураху се, стога ава нареди да се тело блаженога унесе у храм и закључају врата храма, очекујући док из друге лавре не дође ава са својим иноцима, и тако се саберу монаси обеју лаври. Око три сата по подне, пошто ава суседног манастира већ беше дошао са својим иноцима, и сви се беху сабрали, наредише да се отвори храм и тело постави усред сабора, да би га сви видели и да би га чесно погребли уз прописно богослужење. Но када приђоше к телу, не нађоше га, него нађоше само одело и сандале, и сви се веома зачудише и препадоше. Затим настојатељи обеју лаври рекоше братији: Видите, браћо, шта може да учини дуготрпељиво страдање, кротост, незлобивост и смирење. Ето сада брат наш не само душом него и телом отиде од нас, анђелским рукама невидљиво пренесен на друго место, пошто смо се показали недостојни да се дотакнемо светог тела његовог. А ове се части он удостоји од Бога због дуготрпељивог страдања свог, које је са кротошћу и незлобивошћу подносио у смирености срца. Ми смо га сматрали за грешника и за недостојног живота на земљи, а он се показа свет и достојан небеског живота са анђелима. И сада ми смо постиђени, а он се прослави; ми смо сада понижени, а он крунисан од Христа Господа. Зато се постарајмо да се научимо трпљењу и смирењу, кротости и незлобивости, имајући за пример овог дуготрпељивог страдалца.
Када оци настојатељи обеју лаври говораху ово, сви иноци плакаху горко, и одлучише да сваке године врше спомен светом преподобном оцу Дули паћенику, на корист душама својим, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА, патријарха српског
Свети Јефрем би рођен од оца свештеника у близини бугарског града Трнова, у време владавине српског краља Милутина (око 311. године). Још од малена тежио је за духовним и подвижничким животом. Родитељи су хтели да га жене, али Бог осујети њихово телесно мудровање. И то на овај начин: млади Јефрем усни сан у коме му Бог указа како ће остварити своју жељу о монаштву. И Јефрем поступи како му у сну би речено: оде на означено место и нађе старца пустињака по имену Василија, остаде код њега и предаде се подвигу поста и молитве. А беше му тада 23. године. Растући духовно, Јефрем после извесног времена прими монашки, анђелски чин. Но родитељи његови дознадоше где се он налази и хтедоше да га отргну од пустињака и врате дома. Али он побеже у Свету Гору, и тамо се сакри у једном од скитова служећи Богу духом и истином. Но када агарјани нападоше на Свету Гору, пустошећи је, преподобни Јефрем се са неким својим ученицима врати у Србију и настани у Ибарској клисури, где се подвизаваше, али не задуго. Одатле он отиде и, поклонивши се светињама Пећке патријаршије и добивши благослов од патријарха Јоаникија (1346-1354. г.), оде у манастир Дечане, изабра једно пусто и усамљено место, па се ту као строги пустињак подвизаваше, служећи Богу молитвом и постом. И просија у монашком живљењу и врлини.
После смрти цара Душана (1355. г.) настадоше нереди, међусобне борбе, безвлашће, па и разбојништва. У то време пострада од разбојника и пустињак Јефрем, кога ови избише намртво, приморавајући га да им да новац који он није имао. Чувши за то, блажени патријарх Сава IV, наследник светог Јоаникија, првог патријарха српског, узе старца Јефрема себи у патријаршију. Затим му припреми у клисури пештерну келију, где се христољубиви подвижник с радошћу подвизаваше. Но патријарх Сава убрзо умре (на Томину недељу 1375. године). Благочестиви кнез Лазар (1371-1389. г.) посла изасланство у Цариград к васељенском патријарху Филотеју (1354-5. и 1364-76. год.) с молбом да скине анатему са Српске патријаршије, што би учињено. Тада сабор српских архијереја, у присуству и грчких клирика из Цариграда, изабра у Пећи 3. октобра 1375. године за патријарха „преподобног пустињака Јефрема“, старца украшеног не само седином него и високим врлинама. Извештен о томе, блажени Јефрем горко заплака и упорно одбијаше да то прими. Али сабор остаде при својој одлуци и одговори преподобном Јефрему, да онај који је указан Богом има бити посвећен. Немајући куд, свети подвижник пристаде, и прими се патријарашког звања, које је захтевало нове подвиге. Ево како о том његовом избору пишу стари мудри животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својем делу „Животи Краљева и Архиепископа Српских“):
„После овога дођоше (сав сабор српских епископа и они који са старцем Исаијом дођоше из Цариграда од васељенског патријарха Филотеја) да са благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу новога патријарха. Али траженога по достојанству не могоше лако наћи, пошто многи беху свету и владаоцу порабоћени и беху обузети славољубљем и осталим трима главним страстима: најпре среброљубљем, којим хоћаху да купе високи свештени и недостижни чин, као што то чињаше раније Кајафа; друго, самољубљем и страстољубљем; и треће, суд Божји не сматраху за ништа, и зато затражише да разбојнички и насилно уграбе свети престо и апостолско достојанство, због чега би не мала беда. Када се по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада владаху, сабра сабор и дођоше митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабра цео тај сабор у велику цркву патријаршије звану Пећ, пошто бејаху у недоумици помолише се Богу због овога да Бог утиша буру и покаже пастира и учитеља разумном стаду Христових оваца, и да спречи оне који се неразумно и бестидно на ово дрско усуђују. Сведобри и милостиви и човекољубиви Бог не презре молитве слугу Својих, но по Својему благовољењу и промислу показа часнога и изабранога и изврснога и незлобивога мужа, тихог и просијавшег доброразумним сединама, седа и умом достојанствена и достохвална, тј. овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема. Овај од младости беше Бога заволео и свесрдачном љубављу Њему прионуо, пустињачки живот беше заволео, а трудом и постом тело своје измучио. Све оне који овом преподобном долажаху из оближњих и даљних места, многочасне зборове црноризаца и шта више свештене митрополите и часне игумане, овај преподобни вођаше и учаше и на спасење их уразумљиваше. Уз то их поучаваше на душевну корист: да се одричу свих красота овога света и да их сматрају као ништа, а да се држе само јединога Христа и само за Њиме да иду. Тако преподобни (Јефрем) све напајаше духовним речима као медоточним капљама меда. Бог, не хотећи утајити овога преподобнога, у последња времена га показа као пастира и учитеља и свештеника разумноме стаду Христову. И приведоше га посред сабора, и објавише му шта је о њему одлучено. А он чувши ово, спопаде га запрепашћење, и дивљаше се ствари коју никако и никада не пожеле. Зато и поче тужити и усрдно молити са сузама овај свети и многочасни сабор да другога узведу на његово место. Али они на то не пристадоше, већ овога, прстом Божјим показана, посветише и хиротонисаше, и уручише му цркву патријаршију и бригу о њима самима; и посадише га на престо Светога Саве, коме уручење Цркве не би толико од људи колико од Бога. И чим постаде патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за Цркву и разреши се свака свеза, тако да је патријаршија Константинова града (тј. Цариградска) била са Српском патријаршијом у љубави и миру и јединству, као што пише заповест Христова: „По томе ће вас познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35). Овај свети и часни и свештени сабор би у Пећи у патријаршији, године 1375, месеца октобра у 3. дан, на дан успомене светог свештеномученика Дионисија Ареопагита“.
Времена су тада била тешка; размирице у држави одражавале су се и у Цркви. Као што се неки великаши нису радо покоравали цару Лазару, тако се и неки архијереји и духовна лица нису повињавали патријарху Јефрему, без обзира на његов узвишени подвижнички живот. Притешњен разним тешкоћама, а навикнут на тих усамљенички живот, свети Јефрем се отказа престола око 1380. године и предаде га новоизабраном патријарху Спиридону (1380-1389. г.), па се повуче у манастир светог Архангела Михаила у Призрену, задужбину цара Душана. Но по смрти патријарха Спиридона, како се због Косовске погибије (1389. године) није могао одмах састати сабор за избор новог патријарха, буде умољен свети Јефрем да понова преузме управљање Српском Црквом, те се он поново прими те тешке и одговорне дужности. И свети Јефрем је управљао Српском Црквом у тешко време Косовске пропасти, све док није изабран нови патријарх Данило III (1392-1398. г.). Тада се свети старац Јефрем поново повукао у пусто место близу Пећи, где се затим и упокојио на данашњи дан 1399. године, и преселио се ка Господу, Кога је љубио. Мошти му почиваху у манастиру Пећке патријаршије и седам година по смрти бише откривене нетљене. Патријарх Сава V подиже му лепу гробницу. И за живота и по смрти сматран је од свих за светитеља, а житије и службу написа му пећки епископ Марко.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СПИРИДОНА, патријарха српског
После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он „са целим сабором свете и велике наше Цркве“ потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.
