Колико је само мужева погинуло на бојном пољу или било однето болешћу, колико је деце погинуло и колико је суза материнских проливено! И, свакој мајци говори Господ: “Не плачи! Веруј! Не тражи сина свога, не тражи мужа свога, љубав своју, негде у прошлости! У прошлости је само - прошлост, али љубав не умире, љубав је јача од смрти, љубав нас сједињује и на земљи и у вечности”.
Јеванђељска прича о васкрсавању сина наинске удовице, као и све јеванђељске приче, дају нам да их можемо повежемо са својим животом. Ову причу не би требало да читамо као догађај који се десио некада давно у историји и који се односи се само на наинску удовицу и њеног мртвог сина, којег Христос оживљава, већ да све своје животне болове, муке и туге пренесемо на ову причу, налазећи управо ону утеху и путоказ који Господ пружа мајци опхрваној болом.
У њој нам се предочавју нам две слике крајњег људског бола - бола удовства и материнског бола због губитка сина јединца. Жена коју је Христос срео на градским вратима изгубила је била човека којега је у младим својим годинама тако љубила да је оставила оца и мајку и све - само да буде са њим. И, из њихове љубави се родио син, у кога су они положили, вероватно, сву своју наду, сву своју нежност, и који је имао, мислили су, да буде спокој њихових последњих дана, подршка њиховој старости, утеха у свакој жалости...
И, ето, умро је он, прва љубав те жене, а сада она сахрањује и свога сина. И, на вратима је сусреће Христос. Испуњен самилошћу и састрадањем, Он јој се обраћа речима које већ говоре о томе да је дошао крај њеном болу: Не плачи! Не каже јој, на пример: “Утеши се, твој син ће бити васкрснут у последњи дан!” Не говори јој о томе да је смрт заједничка судбина свих људи и да је њој допао посебно горак удео, али да је Господ неће оставити. Христос јој каже: Не плачи! И, она застаје, заједно са погребном поворком, а Христос, Својим моћним словом, враћа овом животу последњу његову наду, враћа удовици све што јој је било остало, не само на земљи, него и оно што је сједињује са вечношћу, јер љубав руши баријере и укида смрт, удаљеност, време, и преноси нас у вечност.
Многи су заиста били у ситуацији да доживе бол налик болу ове мајке. Колико је само мужева погинуло на бојном пољу или било однето болешћу, колико је деце погинуло и колико је суза материнских проливено! И, И, свакој мајци говори Господ: : “Не плачи! Веруј! Не тражи сина свога, не тражи мужа свога, љубав своју, негде у прошлости! У прошлости је само - прошлост, али љубав не умире, љубав је јача од смрти, љубав нас сједињује и на земљи и у вечности”.
Али, и они који нису пострадали на тај начин - који нису претрпели удовство, нису сахранили своје чедо - и они се понекад налазе, такорећи, пред животним сломом. Бива да је човек живео надом, живео у присности са Богом, живео осећањем да ће живот тећи победоносно, у ликовању, а онда дође време када се, изненада, на неки несхватљив начин, све руши у прах, све нестаје и човек остаје као наинска удовица, као мајка која сахрањује свога сина: све је прошло, све умрло, ништа остало није.
Христос, пак, и нама тада говори, у Своме дубоком састрадању: “Не плачи! Стани! ЈА САМ ТУ!...” И, Својим моћним словом, Он у нашим срцима, у нашим душама и животу може да васкрсне све што је нетрагом нестало. Зато се и ми научимо од Христа са каквим се састрадањем Он односи према људском болу, са каквом љубављу Он говори речи не плачи да жену не увреди, не понизи, не збуни. Треба да се и ми учимо да говоримо тако да наше речи о нади, вери, животу и Богу не постају узрок нечије повређености, понижења, гнева, но - утеха и радост. И, преко нас људима треба често да долази и утеха у земаљском болу и оживљавање вечне наде и снаге за живот. Подај нам, Господе, такво састрадање, такву љубав, да они којима ми будемо говорили реч вере, наде и утехе - оживе вечном надом и свепобеђујућом вером, и да поверују да све, до краја, побеђује љубав, и Божија и људска.
Митрополит Антоније (Блум)
Приредила редакција портала "Ризница"
