„Нема лепше вере од хришћанске, нити лепше слике од иконе.“ Епископ Данило Крстић Изложба у галерији РТС, од 4. јула до 31. августа 2023.
Академија СПЦ за уметности и консервацију постоји три деценије. Током тог дугог периода изнедрила је многе квалитетне уметнике, рестаураторе и конзерваторе црквеног наслеђа, али је и сама уз њих узрастала и усавршавала своје програме и идеје. Данас је то јединствена школа на простору Србије, са високим образовним могућностима и са квалитетним професорским кадром. Потребе за оваквом школом су велике.
Култура и уметност су један од најважнијих елемената којим се српски народ самосвојно представља у свету. Пре свега његова сакрална уметност, чији је значајан део увршћен у светску баштину, и данас је непоновљиво и веродостојно обележје српског идентитета. На тим тековинама, обогаћеним савременим искуствима и иновативним техникама, почива образовни систем Академије СПЦ и њена улога у српској култури.
Савремени студијски програми (живопис, иконопис, мозаик, калиграфија, вајарство, позлатарство, конзервација и рестаурација...), као и вишеструка сарадња са сродним факултетима и институцијама културе и уметности у земљи и иностранству, обезбеђују високе стандарде школовања и усавршавања. Тако формиран стручни кадар у могућности је да трајно допринесе у очувању већ постојеће културне баштине, али и спреман за нове уметничке подухвате. Српској цркви и држави потребно је и једно и друго. Стога је подршка Српске православне цркве, оснивача Академије, али и државних институција, неопходна у даљем јачању мисије и улоге ове образовне установе.
„То што је Бог створио човека по Своме лику и Своме подобију показује да је иконопис божанска ствар.“ Свети Теодор Студит
О црквеној уметности:
ЛИК. Настанком Христовог нерукотвореног прволика на убрусу, такозваног Мандилиона (Μανδύλιον), био је отворен пут даљем и најширем изображавању Богочовека у сликаној форми. Човеку се Бог открио вишезначно – речју, деловањем и у ликовима. Изображавање лика Богочовека прелази границе уметности, залази у верско, мистичко и метафизичко. Иконопис, као најзахтевнији вид црквене уметности, сведочи, према Јовану Мајендорфу, о присуству прослављене и обожене људске природе најпре у Христу, а кроз Христа и Светог Духа у Богородици и другим светим ликовима. Како наводи епископ Атанасије Јевтић, то је потврђена и у димензију видљивог пренета есхатолошка појава заједничарења. Икона би требало да означи највиши духовни домет вере и уметности, испуњен самопрегорним и молитвеним прегнућима. Тек тада она постаје оваплоћена исповест и метафизички додир који буди.
КАНОН. Делима изложеним на овој смотри указује се да у уметничком стваралаштву, па и црквеном, канон не би требало да буде сметња и стега, већ изазов. Како надахнуто сугерише Павле Флоренски, канонски облик је облик највеће природности, нешто од чега се не може замислити ништа једноставније. Канон у себи има уткано саборно виђење, стога укључује могућност да сваки припадник црквене заједнице има према канону стваралачки однос. Канонско је црквено, црквено је саборно, саборно је свечовечанско.
Како, не рушећи канон, изобразити истину на иновативан начин? Оно што је привидна канонска строгост и граница може својим савршеним постулатима да буде посебно надахнуће даровитим уметницима, подстицај за нова духовиђења. Спознати есенцију канона, духовну норму која делује снагом своје универзалности, језгро је стваралаштва, креације. То је та непатвореност црквене уметности, која се пројављује на различите начине, у зависности од унутрашњег горења самог уметника у Богу, у зависности од уметникове мистичке интуиције. Црквена култура и живот увек су прожети Светим Духом, који их једнако стваралачки подстиче у свим временима. Стога, било да је у питању живопис или иконопис, он у себи манифестује надверску суштину насликаног, одраз, ектипос (έκτυπος) света првосазданог.
СВЕТЛОСТ. Форма видљивог у црквеној уметности се пројављује благодатном светлошћу. Светлост је примордијална есенција света, метафизички темељ свега постојећег. Услед немогућности да се представи непосредно, симболички се преноси сликом круга – мандорле, ореола, који указују, како наводи Леонид Успенски, на унутрашње стање човека чији је лик блистање сунца. Потпуно духовно безмолвије. У црквеној уметности аналогија небеске светлости је злато. Стога је иконописна мистика пре свега сунчева мистика у највишем, сакралном значењу ове речи, служба светлости, како наводи Јевгениј Трубецкој. Њоме се открива духовно злато.
КВАДРАТ. Није случајно што је основна геометријска структура иконе четвороугаона, условно речено квадратна (у ширем симболошком смислу). Квадрат је идеја земље, њена небеска и натприродна форма. Уздигнута земља. Он представља Бога манифестованог у стварању. Квадрат је архетип и образац реда у свемиру и савршена мера за човека, симбол душе. Симболички, тако се граде храмови, тако се клешу надгробни белези, тако се ограђују вртови и тешу иконе.
ЉУБАВ. Смисао сакралне уметности је да укаже да је човеково порекло божанско и да човек мора да сачува у што већој мери своју сличност са Богом. „А највиши степен сличности човека с Богом је будност срца: Љубав.“
О изложби:
У Галерији РТС представљена је изложба црквене уметности. Њено природно место је храм. У храму, кроз мирис и прозрачни вео тамјана у ваздуху, јасније се узноси созерцање фресака и икона. Литургијски обред даје им прави смисао духовног садржаја, а светлост свећа и кандила наглашава хармонију бојених површина. Ово је само део једне савршене хијеротопске замисли осликаног храма, коју употпуњује још низ важних елемената, попут ритма кретања свештеника у обреду, црквеног појања, архитектонског обликовања простора, топлине додира верника при целивању икона, свечано блистање светих сасуда, саборност... Ипак, нешто од тога осетићемо и изван храма, на овој смотри, јер универзалност сакралне уметности својим интензитетом продире и ван црквеног простора.
Професори Академије СПЦ, бивши и садашњи, предочавају нам своја инвентивна виђења, примарно из црквене уметности, конзервације и рестаурације, изнедрена вишегодишњим трудом на том путу. Део радова биће и њихова интимна сагледавања неких уметничких тема. Професорски кадар припадао је и припада самом врху уметничке бранше из наведених области. Изложени радови указују на велики дијапазон могућности црквене уметности, која је предочена у готово свим техникама стваралаштва. Ту су иконопис, фрескопис, вајарство, калиграфија, мозаик, илуминација, дрворез и разне комбиноване технике... Радови су обликовани и традиционалним материјалима и техникама израде (јајчана темпера на липовом дрвету, фрескопис на свежем малтеру, туш на папиру, уље на платну, природни мозаички камен и паста, акварел, техника позлате на полименту...), али и применом савремених приступа својствених модерном друштву, његовим потребама и технолошким узлетима (al secco техника са акрилима, акрил на дрвету, платну и гушчијем перу, бетон, позлата на акрилном полименту...).
Такође, изложени су и радови појединих даровитих и успешних студената Академије, бивших и садашњих, који својим делима потврђују високе образовне домете ове школе и смисао њеног тридесетогодишњег постојања, те перспективност будућих свестранијих улагања у њу.
Каталог изложбе можете погледати/преузети: ОВДЕ
Извор: РТС