Type Here to Get Search Results !

Како страст замењујемо са врлином?


Заповест „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 19,19) свакако подразумева човекову љубав према себи. Ми волимо себе као створења створена по лику Божијем. Дакле, ми волимо себе у Богу и Бога у себи.


Али страст која се зове себичност је изопачење ове врлине. Страст самољубља је страсна љубав према свом егу, према палом „ја“, које је одбацило Бога и окренуло се искључиво материјалном свету, односно животу само на земљи.

Телесни живот уместо духовног. Због тога је самољубље пре свега љубав (или страст) према свом телу и телесним задовољствима.

Себична особа стално тражи сензуална, телесна задовољства. Али, она су та која одређују брзину пада. Јер, што дубље човек тоне у задовољство, то пре заборави на Бога. Дакле, себичност је такође отуђење од Бога. Постоји зачарани круг: непознавање Бога јача љубав према свом „ја“, а та љубав се још више удаљава од Бога.

Зашто, онда, често замењујемо страст самољубља за рационалну, врлинску љубав према себи, о којој је горе било речи? Чињеница је да,

будући хришћанин по својој суштини (уосталом, сви ми постојимо у Богу), човек западајући у страст себичности, односно одвајајући се од Бога, не може да разликује ово осећање од врлине. Чини му се да воли себе онако како треба по заповести. Себична личност је усредсређена искључиво на себе и не воли, не само друге људе, него чак ни себе. Штавише, мрзи себе. Заиста, одбацујући Бога са љубављу искључиво према нашем „ја“, ми у суштини одбацујемо себе као слику Божију, чиме се духовно убијамо.

Човек који пати од себичности престаје да се бави врлином, која би му помогла да живи са Богом, и отвара пут свим страстима, наносећи непоправљиву штету својој души и телу. Збуњеност, подела, свакаква патња – све то прати оне који су болесни од себичности.

Себични мрзе Бога и ближње. Шта је са комшијама? Ствар је у томе,

да ћемо, љубећи Бога и себе у Богу, свакако волети ближњега свога као себе самог. Уосталом, наш ближњи, као и ми, носи у себи лик Божији, чедо је Божије, бог – по благодати коју Господ даје. И свако од нас је један другоме брат и комшија, јер у твом лицу видим Бога и уједно себе, јер смо сви део исте људске природе.

Али страст самољубља лишава човека ове везе. Он у ближњем не види шта је смисао нашег бића и постојања и прекида духовну комуникацију. Тако се међу људима развијају површни, плитки односи, засновани на равнодушности једних према другима, занемаривање, неосетљивост и неспремност на искрену, истинску комуникацију. За себичну особу не постоје суседи, браћа и сестре — они који су, као и он, деца Бога Оца и причешћују се у Богу исте природе. Напротив: комшија му постаје противник и непријатељ.

Себична особа тражи, пре свега, могућности да се афирмише. За њега су вредни само сопствени интереси, а о интересима и добробити других људи он и не размишља. За њега комшија постаје средство за стицање разних користи, а самим тим почиње да се односи према другом човеку као према ствари – механизму или инструменту.

Истовремено, комшија је за себичну особу конкурент, јер је својим успесима у стању да га засени и тиме га лиши неких користи и задовољстава. Стога, себична особа временом постаје агресивна.

Где је љубав Божија, „нема ни Грка ни Јеврејина, ни обрезања ни необрезања, варварина, скита, роба, слободног, него је све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11), „нема ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). А где влада себичност, ту је конфронтација, завист, свађа, непријатељство, спорови, агресија, неистина, суровост, ратови и убиства.

Себичност је болест. Зато свети оци такве људе називају безумницима, лишеним разума. У себичности нема места расуђивању. Ово је стање апсурда.


Архимандрит Павел (Пападопулос)

Рубрика