Света Црква је увек држала учење о призивању Светитеља, будући потпуно уверена да се они залажу за нас пред Господом на Небесима. Сведочанства о овоме налазимо како у јеванђелским текстовима, тако и у апостолским посланицама, литургијским молитвама, али и сведочењима Учитеља Цркве.
Црква се моли за све оне који су уснули у вери, и моли за опроштаје њихових грехова, јер нема човека без греха, „чак иако је живео само један дан на земљи“ (Јов 14;5). „Ако кажемо да греха немамо, варамо себе и истина није у нама“ (1 Јован, 1:8). Према томе, без обзира колико би праведан човек могао бити, када се одвоји из овог света, Црква прати његов одлазак молитвама Господу за њега. „Браћо, молите се за нас“, Свети Апостол Павле моли своју духовну децу (1 Сол. 5:25).
У исто време, када општи глас Цркве сведочи о праведности упокојене особе, Хришћани, ван своје молитве за њега, поучени су добрим примером његовог живота и постављају га као пример за следовање. А даље, када се, опште убеђење у светост упокојене особе потврђује посебним сведочењима, као што су мучеништво, неустрашиво исповедништво, самопожртвована служба Цркви, дар исцељења, а поседно када Господ потврђује светост упокојене особе, чудима након њихове смрти, када се спомињу у молитви, онда га Црква слави на посебан начин.
Како може Црква да не слави оне које Сам Господ назива Својим „Пријатељима“? „Ви сте Моји пријатељи... Назвах вас пријатељима“ (Јован 15:14-15), које је примио у Своја Небеска обиталишта у испуњењу Својих речи: „да и ви будете где сам Ја“ (Јован 14:3)
Када се ово догоди, молитве за опроштај грехова упокојеног су за његов покој престају; оне уступају пут другим облицима општења Цркве са њима, као: прво, слављење његових борби у Христу, „пошто ниједан човек не ужиже свећу и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући.“ (Матеј 5:15); друго, молитве њему да се моли за нас, за наше отпуштење грехова, за наше морално побољшање, и да би могао да нам помогне у нашим духовним потребама и нашим тугама.
Речено је: „Блажени су који уснуше у Господу одсада“, и ми их заиста благосиљамо. Речено је: „И славу који си Ми дао, Ја дадох њима“ (Јован 17:22) и ми им заиста одајемо славу, према заповести Спаситеља. Слично је Господ рекао: „Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; а који прима праведникау име праведничко, плату праведничку примиће.“ (Матеј 10:41) „Јер ко извршује вољу Оца Мог, Који је на небесима, онај је брат Мој и сестра и мати.“ (Матеј 12:49) Према томе, требали би такође да примимо праведника као праведника. Ако је он брат за Господа, онда треба такав да буде и нама. Светитељи су наша духовна браћа, сестре, мајке, очеви и наша љубав према њима, изражава се општењем са њима у молитви.
Апостол Јован је писао својим Хришћанима: „Шта видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница с Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом“ (1 Јован 1:3). А у Цркви ова заједница са Апостолима није прекинута; она иде са њима у друго поље њиховог постојања, небеску област. Близина Светитеља Престолу Јагњетовом и уздизање молитви од њих за Цркву на земљи, описана је у Откровењу Светог Јована Богослова: „И видех, и чух глас анђела многих ко престола и животиња и старешина, и беше број њихов хиљада хиљада.“ (Откр. 5:11). Општење у молитви са Светитељима је остварење стварног доказа везе између Хришћана на земљи и Небеске Цркве, о којој Апостол говори: „Него, приступисте ка Сионској Гори, и ка Граду Бога Живога, Јерусалиму Небеском, и многим хиљадама анђела, к сабору и цркви првородних који су написани на Небесима, и Богу, Судији свих, и духовима савршених праведника.“ (Јевр. 12:22-23)
Свето Писмо представља бројне примере чињенице да, док још живе на земљи, праведни могу видети и чути и знати много тога, што је неприступно уобичајеном схватању. Још више су ти дарови присутни у њима, када оставе тело и када су на Небесима. Свети Апостол Петар је прозрео у срце Ананији, према књизи Дела Апостоских (5:3). Пророку Јелисеју је било откривен безаконо дело свог слуге Гијезија (2 Цар.), а шта је још изузетније, њему су откривене све тајне намере савета сиријског, које је он онда саопштио Цару Израиља (2. Цар. 6:12).
Док су још на земљи, Светитељи су проникли духом у свет изнад; неки од њих, видели су хорове анђела, други су удостојени да сагледавају слику Божију (Пророци Исаија и Језекиљ), а други су уздизани на треће небо и слушали мистичке, неизрециве речи. Тим пре су они, када су небесима, у стању да знају шта се дешава на земљи и да слушају оне који им се обраћају, јер су Светитељи на Небесима „као Анђели“ (Лука 20:36).
Из приче Господа о богаташу и Лазару (Лука 16:19-31) знамо да Авраам, будући на Небесима, може чути вапај богаташа који пати у паклу, упркос „великој пропасти“ која их одваја. Речи Авраама о браћи богаташа, „Имају Мојсеја и Пророке; нека њих слушају“ (Лука 16:29), јасно указују, да он познаје живот јеврејског народа који се одвијао након његове смрти; он зна о Мојсеју и Закону, Пророцима и њиховим рукописима. Духовно виђење душа праведних на Небесима, без сумње, веће је него што је било на земљи. Апостол пише: „Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат“ (1 Кор. 13:12)
Света Црква је увек држала учење о призивању Светитеља, будући потпуно уверена да се они залажу за нас пред Господом на Небесима. Ово видимо из древних Литургија. У Литургији Светог Апостола Јакова. Речено је: „Посебно спомињемо Свете и Славне Увек Дјеве, Благословене Богородице. Сети се Ње, о Господе, и Њеним пречистим и светим молитвама поштеди и помилуј нас.“ Свети Кирил Јерусалимски, тумачећи Литургију Јерусалимске Цркве, примећује „Онда ми такође славимо (при приношењу Бескрвне Жртве) оне који су отишли пре нас: пре свега, Патријархе, Пророке, Апостоле, Мученике, да би тако њиховим молитвама и заступањем, Господ могао примити наше молитве.“
Бројна су сведочења Отаца и Учитеља Цркве, нарочито од четвртог века па на даље, што се тиче Црквиног слављења Светитеља. Али већ од почетка другог века, постоје директни наговештаји у древној Хришћанској литератури у вези са молитвом Светитељима на Небесима, за њихову земаљску браћу. Сведоци мученичке смрти Светог Игњатија Богоносца (почетком другог века) рекли су: „Вративши се кући у сузама, служили смо свеноћну службу... Онда, након кратког западања у сан, неки од нас су изненада, видели блаженог Игњатија како стоји и грли нас, и друге, сличне њему, у молитви за нас.“
Слични записи, у погледу молитви и заступања Мученика за нас, налазе се у другим делима, из раздобља прогона против Хришћана.
Протојереј Михаил Помазански
