Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 22. јула, у Шћеници на Бобанима, четрдесетодневни помен о. Исаији, игуману Манастира Св. Ђорђа на Зубцима код Требиња.
Владици је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије захумско- херцеговачке и приморске, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачог и приморског г. Димитрија и вјерног народа.
У архипастирском слову након помена Митрополит Јоаникије је казао да су се данас сабрали у име Божије на гроб оца Исаије – Божијега човјека, како га је назвао блаженопочивши Владика Атанасије када је дошао у Херцеговину, али да их је истовремено сабрала и љубав оца Исаије.
“Он је, као што знате, био посебан и нарочит човјек, веома интересантан. По много чему тајанствен и није га баш лако било одгонетнути иако је био истовремено једноставан и то више него што се данас може очекивати. Њега су красиле неке врлине које су данас у заласку и у замирању: искреност и једноставност, непосредност. Врло често се понашао као обични човјек, не кријући се иза мантије, нити тражећи неку повластицу зато што је монах, јеромонах, архимандрит. Волио је тај непосредни контакт, однос”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит.
Присјећајући се приче о. Исаије из његових младих дана, када је већ увелико размишљао о монаштву, Владика је истакао да му је он казао да га је током првог доласка у манастир Тврдош, иако је видио празан манастир, нешто привукло тој светињи.
“Ту је дао завјет да ће да се замонаши и то баш на томе мјесту, ако га Бог тога удостоји и тако се то и догодило”, казао је Владика.
Иако су имали повремени контакт, Митрополит је нагласио да је њихов однос био такав као да су стално били заједно те да га је лично задужио много чиме у животу, а посебно опоруком у којој га је поменуо, коју схвата као изузетну повластицу.
По Митрополитовом мишљењу, иако би биографија о. Исаије могла да почне од његовога роднога мјеста, она би се љепше исписала када би почела баш од овога мјеста и од његовога гроба:
“Он је био покретач обнове ове цркве која је у ратним данима била порушена. Иако овдје није оснивао манастир, иако није дуже боравио, него само долазио као свештено лице, он је, и по томе је наравно јединствен и посебан, зажелио да овдје почине вјечним сном до васкрсења мртвих. Видио је васкрсење овога светога храма и толико се био одушевио чврстим карактерима, храброшћу и честитошћу његових Бобанаца, да је зажелио да се с њима сједини и у вјечности.”
Даље је казао да је о. Исаије заслужио својом кротошћу, смирењем, својом трпељивошћу, а понајвише својом огромном љубављу према Цркви и према свом српском народу, да га Господ помилује и уброји међу своје вјерне и међу своје угоднике те да је интересантан његов животни пут, али и његов крај. Није желио да се лијечи већ се препустио вољи Божијој, да поживи колико Бог буде одредио, и отишао достојанствено и тихо као прави, истински Божији слуга.
“Драги оче Исаија, мој драги пријатељу из наших младих дана када смо се одлучивали којим ћемо путем поћи, па смо пошли истим путем. Прве монашке и свештеничке дане смо провели заједно – ти у Тврдошу, ја у манастиру Савини. Заједно смо као млади јеромонаси сахрањивали покојнога о. Георгија (Мирковића), игумана манастира Острога и великога духовника, јунака, витеза. Заједно смо прошли прве ратне дане… У својој кротоости гледао се да будеш што мање видљив и да што више учиниш и ја заиста нисам знао за ово твоје дјело, за обнову ове светиње. Највеће је твоје дјело у овоме мјесту што си сабрао народ око ње, а данас си сабрао па до вјечности и око твога гроба твоје Бобанце. Дивну си ствар учинио, диван си траг оставио, лијепу успомену, мрава у животу нијеси згазио, мој честити оче Исаија. Зато нека те Господ награди, нека те пригрли у своје вјечно наручје као вјерног истинскога слугу свога”, казао је на Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Вјечан спомен оцу Исаији!
