Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је на празник Свете мученице недеље, у четвртак 20. јуила 2023. године, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у селу Нинковићи код Жабљака.
Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, бесједио је Преосвећени Епископ Методије, подсјетившиу да је на данашњи празник, прије двије године, освештан овај храм, посвећен Светом апостолу и јеванђелисти Луки.
„Старији мушкарци из овог краја знају, у њихово вријеме се војска још служила, да када се смотра војске чињела када је долазио командант батаљона, касарне или армијски генерал, мирно се стајало, поздрављало, пратило се погледом и слушало шта главнокомандујући говори. Народ је од памтивјека да када дође у цркву да се окупља, да ту не долазе људи команданти или неки које треба слушати од људи који су од крви и меса, него ту човјек долази, људи сабирају да се сретнемо са самим Богом Створитељем и Творцем неба и земље, свега видљивог и невидљивог. У храму, у току свете Литургије, дешава се највеће чудо, веће него чудо стварања свијета зато што се, благодаћу Духа Светог, Тијело и Крв Христова се претворе од хљеба и вина, од просфоре која се приноси као бескрвна жртва на светој Литургији“, рекао је Владика, додавши да је важно, као све у животу што радимо, да знамо због чега радимо, због чега негдје идемо, да испитујемо, трагамо и откривамо, по његовим ријечима, дубљи смисао онога у чему учествујемо.
„Ако мирно стојимо, као војници испред људи који командују касарном или армијом или батаљоном, како ли тек са скрушеношћу треба да стојимо у цркви, у храму Божјем гдје је присутан сами Бог и небеске бестјелесне силе Његове које заједно са свештеницима и народом Божјим саслужују и учествују у светој Литургији. Литургија није неки церемонијал и обични земаљски догађај који су неки људи смислили како то да изгледа и изрежирали као у неком позоришном комаду да би то подсјећало на нешто“.
„Света Литургија подсјећа на Христов живот и на Његову проповјед и сви дјелови и садржај Литургије подсјећају нас на то. Зато се и чита свето Јеванђеље када се излази из олтара. То је Христос Који са неба излази, јер олтар у храму представља небески простор. Ту је престо Божји и он силази у наос, у простор гдје стоји народ у цркви, то значи Његов долазак и оваплоћење са неба од Бога Оца, с престола Божјег улази у матицу нашег живота и постаје један од нас, постаје човјек. Зато је тај мали вход кад Јеванђеље улази у ход, то значи улажење Христово у овај свијет, Његово оваплоћење. Читање Јеванђеља, то је Његова проповјед коју је вршио у овом свијету и слушају се Његове ријечи“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Додао је да жене, иако нијесу служиле војску, углавном дубље својим бићем то осјећају и оне су мирније, скрушеније, усредсређеније на сетој служби.
„Не зато што су научиле да буду послушне и потчињене у некој заједници, него зато што то дубље осјећају. Оне су прве које су, прије распећа Христовог и Његове смрти, биле оне које су Га пратиле до Голготе. Сви су се апостоли, храбро мушкарци, разбјежали, само је један остао, Његов љубљени ученик Јован. Зашто је Јован остао и зашто није побјегао? Зато што је највише Христа волио, зато су га и звали љубљени ученик, а љубав је та која изгони страх напоље, не кураж и храброст. Сви ови који су били најхрабрији апостол Петар и ови најпродорнији, који су били први, који је, чак, ножем одсјекао слузи првосвештеничком уво, у Гетсиманској башти, кад су дошли да заробе Христа, он је скочио, потегао нож и одсјекао уво слузи Малху“.
„Христос исцјељује уво, одсјечено том несрећном Малху и говори Петру да врати нож у корице: Зар ниси све, што сам три године проповједао, схватио о чему сам говорио. Ко се ножа машио, од ножа ће и погинути. На други начин се побјеђује зло, само добром, никако злом. Ако се злом зло побјеђује онда се зло умножава и онда смо сви губитници на овом свијету. И остаје само тај ентитет зла које треба некако разградити у простору у коме се оно чини, а сви они који су били актери тога под земљом су, отишли су, прошло је вријеме. Али, остало је да титра у простору то зло које се стварало и гомилало и које треба оне генерације које долазе да разграђују, али само добром, праштањем, молитвом, љубављу према другим људима“, поучавао је Преосвећени владика Методије.
То, констатовао је он, није слабост, већ је највећа снага.
„Они који су мислили да је то слабост, побјегли су у кључним, преломним тренуцима, а они који су вољели, праштали и слушали Христове ријечи, они су остали до последњег тренутка под крстом Христовим, не бојећи се како ће судбину добити, пошто су Христови сљедбеници, а Он је тако завршио, сви који Христа сљедују у овом свијету неће проћи без искушења и без проблема. То је Христос рекао, а Јеванђеље које смо данас слушали на светој Литургији говорило је о праштању“.
„Каже, неки фарисеј, књижевник је позвао Христа да дође код њега да обједује, у кући, а они су били велики религијски ауторитети тога времена, и поштовани у народу; знали су цијелу Тору и закон напамет и контролисали су остале људе да ли то поштују и до које мјере. Судили су о томе ко је исправан,а ко није. Кад је дошао Христос код њега, сјео за трпезу, дошла је једна жена, која је клекла на кољена, плакала и умивала сузама ноге Исусове, отирала косом својом, потом уљем миришљавим мазала ноге Његове. Овај фарисеј, који за себе мисли да је најисправнији човјек, и велики ауторитет, високог моралног достојанства, а сви остали су грешници су испод њега, у себи помисли, не каже наглас, каже, да је овај кога сам ја у кућу позвао онај за кога се он прозива, пророк, знао би да је жена која је дошла да омива грешница. Грешнице су нечисте, у то вријеме нису им дали ни да се примакну гдје су људи били, а камоли да се некога дотакну. Он, знајући срца људи као Бог и његове мисли, окрене му се и каже: Шта мислиш, Симоне, била су два човјека која су дуговала једном повјериоцу; један је дуговао огромну суму новца, а други мало и овај им опрости обојици. Шта мислиш који ћа га од ове двојице више вољети и цијенити? Одговорио је: Онај коме је више опростио, који је већи дуг имао тај ће му се више захваљивати и бити захвалнији. Каже: Сушај ме сад: У кућу сам ти дошао, ни воду ми ниси дао ноге да оперем, а обичај је био у јеврејском народу као што се ми умивамо и руке перемо, тако су они ноге прали; а ова жена за коју мислиш да је грешница а јесте грешница, сузама ми је омила ноге и косом својом обрисала. Ниси ми ни уља на главу насуо, то је био обичај кад неко уђе за благослов, уље, јелеј значи милост. Каже: Она ми је миром ноге помазала, не главу и косом својом отрла. Каже: Ко малу љубав има, мало му се прашта, а ко је велику љубав имао, много му се прашта. То је порука нашег данашњег дана“, навео је Епископ, поручујући да треба да волимо Бога, а волећи Њега да волимо ближње своје.
„Да не гледамо труње у очима ближњих својих, и браће, и да не правимо од њих Дурмитор,м а да извадимо брвно из ока свога, да видимо своја дјела и како ми стојимо пред Богом. Не само видљиво како се намјестимо да нас други виде, него како истински пред Њим стојимо, кад сами у четири зида останемо са собом, сами са Богом и пред Њим. То је порука данашњег дана и сабрања, да се трудимо на свом духовном узрастању и упијању благодатних божјих енергија, управо, на оваквим мјестима и тренуцима, какво је ово и каква је света Литургија коју смо одслужили, а то ће нам дати снаге да даље крочимо као људи достојанствено, часно и поштено као што су и преци наши кроз овај живот који нам је Бог дао и кроз ову земљу да проходимо“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Након свете Литургије, Владика је освештао и преломио славски колач.
Домаћин овогодишње славе су били Поповићи, а за следећу годину дио славског колача су предали породици Андрић. У име породице Поповић, обратио се Зоран Поповић.
„Да се окупљамо и даље, ово је традиција коју Поповићи годинама, од нашег оснивача који је први поменут у списима за које знамо 1720. године, а који је био поп и од њега сви даље носимо презиме Поповића; да смо на њих поносни, да се поносимо својим прецима, а и потомцима који ће наставити ово што ми данас овдје радимо. Дужни смо да љубав својих предака преко нас предамо нашим будућим покољењима“, казао је Поповић.
Домаћи су приредили трпезу љубави за све присутне.
Благословом Митрополита Јоаникија црквено-народни сабор у Нинковићима се одржава око храма Светог Луке и празника Свете великомученице Недеље.
