Постоје догађаји у људској историји које нико не може објаснити законима живота, логике или етике било које врсте. У нашој наближој и даљој прошлости, пуној стравичних догађаја, као и у историјама других народа, изузетно ретко су бележене трагедије какве су се одиграле на овим просторима, од 1941. године па до данас, када су нашим тлом дослово потекле реке људске крви која вапије ка своме Творцу.
Не просторима мученичког и страдалног Срема забележене су овакве хумке, пред којима ми сваки дан стојимо, као сведоци посрнуле и спаљене људске савести. Оштрине нашег бола тим је већа јер ми ходамо по сремској земљи, која је натапана светом мученичком крвљу још од прогона римског цара Диоклецијана. Данас је, са канонског подручја наше Епархије, Царству небеском подарена блистава плејада мученика и Светих у Господу, који се, пред Његовим престолом, непрекидно моле за нас и децу нашу.
Читав један мали градић, попут Сремских Карловаца, око осам хиљада српских душа, на најсвирепији начин поклали су усташе и немачки нацисти.
Заиста није запамћено, нити је познато овакво недело. Недужни људи, жене и деца на најсвирепији начин су масакрирани у Саборном храму и испред ове светиње, а Распетом Христу зликовци су се наругали и на улицама и трговима, кућама и подрумима овог, по много чему мученичког града, где се тих паклених дана ниво просуте крви подигао дословно до колена.
Ни један стари или савремени мит о бесмислености, чудовиштву и монструозности злочина не би могао да се упореди са овом страшном и истинитом историјом. Нико жив не би могао објаснити разлоге због којих се то могло десити, од нажалост, такозваних хришћана, усташа и Немаца.
И данас овде стојимо погружени у тугу и бол, питајући се како се могло догодити да стравична и ужасна смрт однесе толики број невиних људи, на челу са нашим драгим старцем и толико познатим уметником Савом Шумановићем, а да не остави на усташким и немачким починиоцима ових зверстава, ни најмањег трага или назнака било каквог кајања, моралне одговорности или трауме.
У божанском Откровењу имамо сведочанство: „И отвори пети печат, видех под жртвеником душе покланих због Божије речи и због сведочанства које имаху.“ (Откр. 6, 9).
У споменицама невиних жртава фашизма, нижу се дословно сва места данашње Епархије сремске, као и имена свештених мученика, јеромонаха Платона (Бондара) из Јаска, Кипријана (Релића) из Вере и Гаврила (Екленовића) из Привине Главе, затим осијечког јереја и катихете Војислава Војновића, крњешевачког пароха Блаже Голубовића, обрешког свештеника Војислава Зоњића, беочинског Озрена Јаношевића и опатовачког протојереја Емилијана Јосифовића. Међу онима који су тада понели трнов венац, истиче се име Светог Рафаила (Момчиловића) (1875–1941), академског сликара и игумана манастира Шишатовца.
Да бисмо добили одговор морамо се обратити Светом писму, које једино може да одговори на сва питања човека и света. У својој божанској визији Свети еванђеллист и апостол Јован каже:
„И видјех душе погубљених због сведочанства за Исуса и за Реч Божију, који се не поклонише звери и њеном лику, и који не примише жиг на своје чело и на своју руку, и поживеше и зацарише се са Христом“ (Отк. 20,4).
Богу на истину, као „јагањци вођени на заклање“ и као „овце које су ћутљиве пред онима који их стрижу“ (Ис. 52, 7).
Они одоше, али у исто време, ови мученици осташе са нама, али и генерацијама и генерацијама које буду дошле после нас. Надживеће сва „времена и љета“, пошто „поживеше и зацарише се са Христом.
Освежавајући данас успомену на све пострадале, доживљавамо и осећања наше одговорности према њима, и свесни смо њихове опомене и великог питања које сви упућују нама, а то је: „Да ли смо ми достојни њихових жртава?“
Молитва је највећа снага и најснажнија духовна сила, која ће нам помоћи да их не заборавимо и да чујемо њихове небеске поуке.
Нека им је свима вечна слава и хвала и Бог да им душе прости!
ЕПИСКОП СРЕМСКИ
+ВАСИЛИЈЕ
Извор: Епархија сремска
