Његово Преосвештенство Епископ диселдорфа и њемачке богослужио је и произнео литургијску бесједу у недјељу 13. по Духовима у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу:
Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље је необично важно, као што је важна та слика винограда. Дуго сам живио у виноградарском крају. Када се сади виноград мора много да се пази. Лоза једна поред друге мора да се ставља тако да не смета једна другој а ако се превише одмакне једна од друге онда поново неће бити рода, зато што, када сунце угрије, лоза нема осјена од друге лозе и сунце ће је спалити а ако лозе сувише примакнете онда неће бити довољно простора да дише и да буде слободна, те опет неће бити рода. Дакле, морате да пазите на сваки детаљ. Тако је Господ, као што каже ова прича, када је створио овај свијет, пазио је на све. Прича нам каже да је Господ Творац и Господар винограда и да се овдје о Њему ради. Да видимо ко су ти зли виноградари.
Ову причу изрекао је Господ пред првосвештенцима у Синагоги и они су врло добро разумјели шта Он хоће да им поручи, зато су Га, недуго затим, разапели на крст, мада су мислили да Он није тај Син Божији него су мислили да је Он обичан човјек или учитељ. Дакле, Бог је дао људима Свој виноград – Свој свијет и рекао им да га уређују. А они су стално заборављали на тај дар и на Дародавца. Он им је слао Своје посланике, слао им је пророке а они, како каже данашње Јеванђеље, једнога избише, једног каменоваше, једнога претукоше. Пророци су били ту да им кажу људи, прво сте заборавили чији је то виноград, а друго, чим заборавите чији је, ви га онда лоше обрађујете. Усред винограда даде им и рече да саграде кулу као што се усред винограда и сади. То је пивница, винарија. Зашто се гради баш ту? Зато што уколико далеко носите грожђе од винограда, оно онда губи на квалитету.
У овој причи, та кула која је саграђена усред винограда је храм јерусалимски. У храму Он њима говору ову причу. Чули сте у данашњој служби када говоримо Господе, Господе, погледај са неба и види виноград овај свој и посјети га, утврди га и усаврши га, јер њега засади Десница Твоја. Гледајте, шта се десило на крају, након пророка Малахије, дуго времена Господ није слао никога и онда је послао онога посљедњег Пророка и Претечу Јована Крститеља. И њега су убили цареви и првосвештеници. Запамтите то, цареви и првосвештеници. И онда посла Господар Син Свога, неће ли се постидјети, неће ли се постидјети Сина власника винограда. Али не, људи се не постидјеше. Они и Њега ухватише и убише. Тај Син је Христос а ти зли виноградари били су прије свега првосвештеници и други господари земаљски, као и један од намјесника римских Понтије Пилат. Мада Пилат није био толико заинтересован за убиство Сина, јер је мислио да је његов император прави господар винограда. Браћо и сестре, сви смо ми људи и наша главна људска слабост јесте заборавност. Пазите на ту ријеч. Заборавност је наша највећа слабост.
Ми зачас заборавимо битне ствари и тако заборавимо да живимо у свијету који нам је поклонио Господ као виноград, и заборавимо све што нам је рекао а рекао нам је да морамо да обрађујемо тај виноград. И не само то, него је рекао и када се крећемо кроз тај виноград и када живимо у томе винограду једни са другима, морамо да пазимо једни на друге и још више од тога а то је повезано са тим, када кажемо пазимо, то истовремено значи да волимо једни друге. А да смо ми људи на земљи зли виноградари, почевши од првосвештеника па надаље, види се по томе што не пазимо једни на друге и што не пазимо на виноград, што не волимо једни друге и што не волимо виноград. Сада ће неко од вас рећи, шта овај човјек прича, ми смо данас дошли у цркву зато што волимо Бога, зато што волимо једни друге и то неће бити нетачно, али ми ћемо већ данас заборавити, чим изађемо из ове цркве, да нам је та страшна задаћа задата – да волимо једни друге и да пазимо једни друге, и већ ћемо данас некога повриједити и већ ћемо данас од некога бити повријеђени и већ ћемо данас згазити неку лозу и неки чокот и нећемо имати осјећај да нешто лоше радимо, јер смо заборавни. Браћо и сестре, на нама, који кажемо да вјерујемо и да волимо Сина Кога су зли виноградари разапели и убили, на нама који се називамо хришћанима, је велики задатак да покажемо како каже Јеванђеље, да будемо свјетлост свијету, тј. да својом пажњом и својом љубављу, једни према другима и према винограду у којем смо покажемо да јесмо то што говоримо да јесмо. Тај задатак је необично тежак и необично захтјеван и необично узвишен. Зато је пријатно дјелати у винограду Господњем, зато је пријатно обрађивати сваку лозу, и пријатно је гледати на сваког другог човјека као на гранчицу која је на чокоту. Он каже Ја сам чокот а ви сте лозе. Пријатно је пазити да не сломимо неку гранчицу. Зашто је то пријатно? Зато што ћемо једино тако добити плод, једино тако ће сазрети грожђе, једино тако ћемо моћи пити вина од тога грожђа, једино тако ћемо моћи да се обрадујемо и узвеселимо, зато што живимо у овом винограду, јер страшна је ријеч на крају овога Јеванђеља зли виноградари ће злом смрћу страдати, изградиће Господ нови виноград, изградиће Господ нову кулу али неће више ти виноградари бити ту задужени за Његов виноград, јер су зли. Зато је борба са злом у нама и око нас у томе да тај виноград његујемо и пазимо и да сваког другог човјека поред нас видимо као лозу једног те истог винограда. Браћо и сестре, и ви данас док стојите овде, можете да се посматрате као лозе које плод доносе а плод свега тог труда треба да буде љубав. Амин, Боже да тако буде!
