Питање односа помесне Цркве према католичанској Цркви даје нам одговор који указује на чињеницу да је Литургијско сабрање помесне Цркве представљало пројаву пуне Цркве, а то Сабрање је цело Тело Христово, окупљено око Господа Христа (своје главе, у којем је возглављена), а не непотпуни део Цркве који, да би био потпун, мора да се потчини центру светске организације Цркве, како на еклисиологију гледају римокатолици.
Православно Предање одбацује гледиште према којем „католичност“ Цркве означава универзалност и васељенскост Цркве, и прихвата оно значење грчке речи „katholikos“ које је та реч имала код Аристотела али и у богословској литератури све до Августина (он је тој речи придао значење „универзалност“) – дакле, потпун, цео, опште или заједничко. И на примерима употребе овог термина у речнику ране Цркве показује се да се он односио на помесну Цркву, да би се изразила њена пуноћа као сабрања Тела Христовог око Христа. Овако говори о томе владика Атанасије Јевтић наводећи: „И помесна Црква и „Црква Божија“ се историјски (у времену и простору“) изражавају кроз свету Евхаристију. Опет се налазимо пред павловском терминологијом. Црква је Тело Христово“ (Јевтић, Атанасије, „Васељенски сабори и живо предање Цркве“, у: Богословље, бр. 1 – 2 (1973), 133.).
Дакле, католичанска Црква се у том периоду, јер још не постоји институција Васељенског Сабора, још увек искључиво пројављује кроз Евхаристијско сабрање помесне Цркве, а не кроз потчињавање васељенском ауторитету неког центра. Према томе, помесна Црква није католичанска кроз свој однос према „васељенској“ Цркви, већ због присуства у њој целога Христа у којој је епископ на челу (Јевтић, Атанасије, „Васељенски сабори и живо предање Цркве“, у: Богословље, бр. 1 – 2 (1973), 137).
Управо то поистовећење помесне Цркве са Телом Христовим, поистовећење које се тицало помесне Цркве, је представљало суштинско остваривање јединства помесних Цркава – о томе да је и у пракси епископ другог места поштован као епископ Цркве (дакле, Црква је једна, премда има мноштво Цркава, та Црква из другог места није нека друга Црква, него исто тако Црква Божија), има заиста много историјских сведочанстава.
У периоду после Миланског едикта (313 год.) васељенскост Цркве је постала очитија. Самим тим створиле су се могућности за њено видљивије пројављивање, а у пракси организација Цркве тицала се целог Царства са чијом је христијанизацијом отпочела, превазилазила је оквире помесности. Тако долазимо до установе Васељенских сабора. Сабори на универзалном нивоу, били су повремени скупови чији се ауторитет заснивао на њиховој сагласности са Апостолским предањем. Ни тада ни касније сабори нису сматрани за канонске установе већ пре харизматске догађаје. Истине сабора прихватане су „увидом вере“, у искуству живота Цркве. Сабор није стална установа Цркве, нити је изнад епископа, није православни еквивалент римском папи. Сходно мисли Флоровског: „сабори се јављају само као спољашња пројава саборности Цркве која је иманентна њеном бићу. Сабори извиру из саборносту Цркве, а нису они ти који творе саборност Цркве“.
Саборна структура Цркве утицала је на формирање њене организације, првобитно међусобним уважавањем епископа и њихових сабрања. Сабори Цркве се показују као окосница митрополитанског, а касније и пентархијског уређења Цркве. У том контексту увиђамо и сврсисходност аутокефалне Цркве.
Ако на трен посветимо пажњу питању аутокефалних цркава, видећемо шта у богословљу многих савременених богослова који, следујући Духу Отаца, представља аутокефалија. Наиме, ако је Црква једна, она је састављена од бројних аутокефалних Цркава, чије границе обично одговарају границама држава у којима постоје. Исте ове Цркве су се притом управљале независно једна од друге. Без обзира на постојање независног управљања бројних аутокефалних Цркава, суштина јединства остаје неповређена. Свети Апостол Павле говори о овој чињеници када указује на Цркву као Тело Христово. Тако чинећи он упоређује неповредивост постојеће везе између сваког члана међусобно према њиховој Глави, Господу Исусу Христу, са постојећим односом међу удовима живог тела, једног према другом и према њиховој глави (Рим 12, 4-5; 1 Кор 12, 27; Еф 1, 22-23; 5, 23; Кол 1, 18; 2, 19). Постојање бројних локалних цркава, које собом самостално управљају, тиче се само спољне организације Цркве. Та чињеница не прави сметње унутар духовног јединства. Унутарње, духовно јединство које прожима Цркву, свој израз налази у следећем: а) заједничко исповедање вере у пуноћу Тела Цркве; б) учешће у истим светим тајнама; в) потчињеност истим законима и црквеним одлукама. Подела Цркве како на епископије у којима се она пројављује у свој својој пуноћи тако и на самосталне управне заједнице које обухватају више епископија у смислу сабрања њихових епископа под председништвом првог међу њима није у колизији са јединством Цркве.
Оснивач Цркве, Господ Исус Христос, заповеда својим апостолима, да проповедају јеванђеље свим народима, водећи рачуна о њиховим особеностима; и апостоли мисионарећи у разним областима, оснивали су помесне Цркве и постављали им пастире, остављајући им да уређују црквену управу према душтвеним приликама дотичног места, тако да је за живота апостола основано неколико Цркава са својом потпуно самосталном управом. Само апостоли управљајући целом Црквом, то су чинили саборно; али у оним местима, где су оснивали нове Цркве, деловали су самостално и сваки за себе, чувајући јединство вере и учења Цркве (Рим 15, 20; Гал 2, 6-8; Откр 1, 4-11). Апостоли су управу над тим Црквама предавали својим наследницима, а ови опет онима који зу долазили после њих (феномен апостолског прејемства и континуитета). Овим су апостоли својим примером показали да као што се цела Црква управља влашћу заједничких сабрања и општења свих њених епископа, тако и свака обласна Црква, може имати законито своју јерархију и управу.
Дакле, аутокефалне Цркве су постојале и у време апостола, али сам термин „аутокефална“, ушао је касније у употребу. За означавање аутокефалне Цркве употребљава се само реч „Црква“ и у додатку њено географско порекло. Већ у Новом Завету срећемо називе попут: „Црква Јерусалимска“ (Дап 8, 1; 8, 11), „Црква која је у Коринту“ (1 Кор 1, 2; 2 Кор 1, 1).
Дејан Лукић, теолог
