Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем за Радио-Беседу
Уредник1/12/2024 02:20:00 PM
Божићни разговор са катихетом Браниславом Илићем за Радио-Беседу Епархије бачке, емитован о Божићу 25. децембра 2023. године / 7. јануара 2024. године. Разговор је водила госпођа Нада Вижлина – Радељић, новинар Радио-Беседе.
*Христос се роди, поштовани слушаоци. Добро дошли у специјалну божићну емисију Радио-Беседе. Са нама у студију је катихета Бранислав Илић са којим ћемо разговарати о Божићу као празнику радости и даривања. Браниславе, Христос се роди!
- Ваистину се роди Господ! Заиста сам радостан што имамо прилику да оквиру овогодишњег божићног прослављања празника Рождества Христова, промишљамо на ову веома важну и значајну тему, која извире и богослужбеног поретка Цркве, јер све стихире и целопуни поредак богослужења указује да је Божић празник радости и даривања, али и празник који свакога од нас као припадника Цркве усмерава да цело наше биће буде усмерено на ту и такву радост и да у правом смислу речи у овом дану радости, оприсутнимо речи апостола Павла који нас позива да се радујемо у Господу и да у тој радости пребивамо једни са другима, придружујући се химни коју слушамо више пута у данашњем дану: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14).
*Позивајући се на речи ове химне, значајно је да на самом почетку разговора кажете нешто о препозвању Божића као празника мира?
- Христово Рођење ангели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та ангелска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму. Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, са слободом можемо рећи, стање срца и душе.
„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14). Ова божићна порука и ангелска песма, коју сам већ навео на почетку свог казивања, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота.
Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога.
Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: „Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назватиˮ (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе могу наћи мир у својој души. Једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња излоба. Што је више Бога у срцима нашим, то је више мира не само у нама самима, већ свуда и на свакоме месту.
Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе. Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, тако и човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознања, а још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света“ (Јн 6, 51).
*Осим што је празник мира, Божић је за све људе празник истинске среће и радости.
- Тако је. Пре него што конкретно одговорим на Ваше питање, дозволите ми да учиним један увод и кажем неколико речи уопште о срећи и радости. Људи једни другима желе срећу у разним приликама, а уз радосни божићни поздрав „Мир Божји – Христос се родиˮ, често можемо чути да људи једни другима веома кратко честитају празник Рождества Христова речимâ: Срећан Божић или срећан празник. А шта је то срећа? Интересантно је да се реч срећа, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, радост, која је једна од саставних делова среће. Христос говори следеће о срећи: „Да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје држите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“ (Јн 15:10-11)
Хришћанско искуство Божића јесте превасходно искуство истинске радости. Она извире из учешћа у неизрецивој тајни Богооваплоћења, за које нас Црква нарочито припрема својим богослужењем у данима пред Рождество Христово, али и кроз целокупан ток празновања овог најрадоснијег празника који је, сходно речима Светог Јована Златоуста, темељ свих празника. Увек је потребно, а нарочито данас, да запитамо сами себе и једни друге, да ли на прави начин доживљавамо и осећамо ту радост и да ли свој живот темељимо на њој.
Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25).
Такође, потребно је да се запитамо да ли нас радост Божића мења, да ли кроз прославу Божића оцењујемо, просуђујемо и меримо себе правом мером, али не само себе, него и свет око нас и наше односе са ближњима, или се просто препуштамо ”обичајном” прослављању. Радост празновања не сме да се исцрпи држањем обичаја и смести само у три дана празника. Обичаји које држимо треба да буду само једна од спољашњих израза дубине бића које слави. Сведоци смо, а савест ми налаже да у овом тренутку то поменем, данашњи човек често и када празнује Божић, он заправо не слави, не радује се. Велика и неизрецива Тајна бива замагљена бригама свакодневице због тога што често своју веру прилагођавамо свету, а не обрнуто како би требало.
Божић, као најрадоснија тајна треба да чини темељ нашег свеукупног постојања зато што је Рођење Богомладенца почетак новог живота за све људе, натприродан „потрес” и улазак Бога у овај свет од којег почиње ново искуство познања и односа с Њим. Како у време оно, тако и данас код многих влада страх од Детета и непријатељство према Њему. Разлог томе је што сама повест Његовог рођења противречи и разобличава све оне вриедности које нам дух овог света нуди као највећу вредност и једино потребно. Овај свет не може да понуди никакву замену за витлејемску радост.
У темељу празника јесте, дакле, радост. Међутим, ми се према њој често односимо с подозрењем и питамо се, како да се радујемо када смо суочени са разним изазовима, искушењима, бригама и теретом који на наша нејака плећа ставља живот. Одговор на ово питање је јасан – не заборавмо да радост одозго (свише), за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16, 22), представља извор хришћанске вере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“.
Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свет Спаситеља и Светлости: „Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: „Уђи у радост господара свога” (Мт. 25, 21). Ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејство које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, односно сâмо тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. Рађајући се на свет, Богомладенац Христос је, речима Преподобног Јустина ћелијског, пробудио све тајне, и оне су се слегле око Њега као рој око матице. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану благодатну радост и зато Црква непрестано призива не само људе, већ и сав створени свет да се радује.
*Свако дете које се роди дар је од Бога, а самим тим, Син Божји - Богомладенац Христос који се рађа на Божић, највећи је дар роду људском. Према томе, можемо ли Божић препознати као празник даривања?
Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, или само један дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег празника, а један од њих јесте потреба за даривањем и конкретнијим пројављивањем љубави.
Празнично даривање не треба да постане форма или обичај, већ оно треба да извире из тајне празника, коју смо посебно истакли, а која нас подстиче на искрену потребу за даривањем. Дар није само поклон, дар је и лепа реч упућена ближњима, дар је и молитвени вапај који у ноћи божићног богослужбеног славља узносимо за све људе, јер сваки човек је наш брат и свака жена је наша сестра. Божић је празник када смо ближи једни другима. Ту близину која нам је од Бога дарована требамо охристовити, односно, сагледати је очима јеванђеља које је наш путоказ на нашем животном путу. Божићни дар је и да се наднесени над тајном Христовог Оваплоћења измиримо са онима, са којима смо можда по људској слабости, у завади. Највећи дар који можемо да принесемо у радости празника који небоземно славимо, јесте спремност да се целим бићем ставимо у службу другога човека, јер древна светоотачка поука и гласи: Видео си лице брата свога, видео си лице Божје. Божић нас позива да дар и даривање осмислимо на прави начин, да га испунимо суштином, да оно за нас буде спасоносно и да буде нераскидиво повезано са нашим молитвеним и богослужбеним величањем празника Рождества Христова. Као истински хришћани не смемо допустити да нас световни дух поколеба и смути. Бивајући постојани у вери, нади и љубави, бићемо способни да се одупремо комерцијалном приступу дара и даривања. Држећи се суштине, одбацићемо све оно што нас одваја од те суштине и спутава са пута христоносног хода ка радости и љубави вечнога живота.
Свуда око нас пуно је потребитих, ето прилике да са њима поделимо радост празника. Наша Црква то чини, поменимо само лепу и благословену праксу да се као наставак литургијског божићног славља при црквеним народним кухињама, уготовљавају празничне трпезе. Дакле, Божић је сам по себи дар, јер нас сједињује, зближава нас и позива да будемо једно у љубави Христовој. Ако на прави начин проникнемо у смисао и тајну свега наведеног, постаћемо духовни сапутници оних мудраца који су вођени Витлејемском звездом ходили ка месту Христовог рождества, и Њему, Богомладенцу Христу, принели дарове. Принесимо и ми једни другима дарове искрене љубави. Господу као вид наших дарова приносимо наша добра дела, приносимо Му љубав и спремност да исту делимо једни са другима. Божићно даривање нам потврђује истину да се љубав дељењем умножава, што више љубави делимо једни са другима, то је више имамо, а када исту чувамо само за себе, губимо је и остајемо осиромашени. Етос делатне љубави и даривања требали бисмо да наставимо и у осталим данима у истом духу, тако ћемо од Божића до Божића све више напредовати у љубави на коју нас Богомладенац призива, и тако испунити назначење које нам је даровано.
Божић је догађај даривања Бога свету, почетак испуњења историје спасења, а уједно и призив Божије љубави и Живота свету и сваком човеку да уђу у радост Царства Божијег. Празник Рождества Христова, као дело неизмерне љубави Божје, позива нас да наш однос према Господу и ближњима ставимо у оквире заповести о љубави. Даривање је израз љубави, њега поимамо као саставни део Божићног славља, а никада као пуки обичај, јер сходно речима Светог Кипријана Картагинског, обичај без вере је стара заблуда. Наш народ уочи Божића и у току празновања Божића има дивне и аутентичне обичаје који подстичу на љубав и даривање, лепо је да негујемо те обичаје као израз наше традиције и бића, али не као засебни фолклор без садржаја, већ као охристовљене и црквене, јер ти обичаји проистичу као видљив израз хришћанског идентитета, који црпимо из Цркве, односно Литургије као њеног центра. Потреба за даривањем указује и да је Божић празник заједништва, дан у којем смо ближи једни другима, а самим тим, ближи и Богу. Преподобни ава Доротеј, поучава нас на који начин хришћани поимају делатну љубав коју актуализујемо даривањем, а у духу тајне оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа. Наведени светитељ поучава: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг – свет, центар круга – Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру – путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу. Тако исто треба разумети и удаљавање: када се удаљују од Бога и окрећу ка спољашњости, ка периферији круга, јасно је да уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога; и уколико се удаљују један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему утолико се љубављу сједињујемо и с ближњима; и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.ˮ
Дозволите ми да на крају, речима једне богослужбене песме, крунишем своје празнично казивање и Вама и поштованим слушаоцима Радио-Беседе честитам данашњи празник:
Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели – песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља -пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас.
*Браниславе, хвала Вам на овим дивним појашњењима смисла празника Рождества Господа нашег Исуса Христа - Божића. И ми Вама честитамо празник радосним ускликом: Мир Божји, Христос се роди!
