Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Митрополитова ћерка
Има грехова који се лече покајањем, а има и других, посебних, који су против Цркве. Ови други толико могу да одвоје човека од Бога да му онемогућавају и само покајање.
Једном, док сам служио у Донском манастиру, заустави ме поред храма висока госпођа средњих година.
Оче, могу ли ја да се молим за свог покојног оца? – упита.
Можете, наравно! – добацих ја у пролазу.
Али затим ипак застадох и за сваки случај приупитах:
Извините, а ко је ваш отац?
Мој тата је био митрополит – одговори жена.
Ово још нисам чуо!
Како митрополит? – зачуђено упитах. – Који митрополит?
Митрополит Александар Веденски – одговори она.
Ово је било још жешће! Име свештеника Александра Веденског сви у Цркви добро знају. Он је био један од инспиратора такозваног покрета обновљенства у Руској цркви двадесетих-тридесетих година. Веденски и његови следбеници били су спремни да револуционарно мењају основна правила и уредбе Руске цркве. Многи од њих су на души носили дојаве у НКВД и сарадњу у репресалијама против православних мирјана, свештеника и епископа. Следбеници обновљенства су у Цркви направили раскол, а грех раскола, по речима Светог Јована Златоустог, не спира се ни мученичком крвљу.
Жена која ми се обратила звала се Тамара Александровна. Веденски се оженио по други пут већ када је био обновљенски “митрополит” и у том браку је добио сина и ћерку.
– Шта да вам кажем? – рекох јој на крају. – Ви сте ћерка свога оца и не иде да се не молите за њега. Штавише, ви сте и дужни да се за њега молите. Али помињање вашега оца на литургији није могуће. Он је свесно раскинуо са Црквом и, колико је познато, није се ни покајао, нити васпоставио јединство с њом. Но ви можете, и дужни сте, да га помињете код куће, у личној молитви.
На томе и остаде. После је она више пута долазила у манастир и показала се као дивна и предусретљива хришћанка. Много и пожртвовано помагала је болесницима, бескућницима и старим људима. Мислим да је то била најделатнија молитва за њеног оца.
Једном дође она код мене с молбом да причестим њену стару мајку, баш ону другу жену Александра Веденског. Договорисмо се да следећег јутра дођем у храм сат пре почетка службе, да бисмо имали довољно времена за исповест. По Тамариним речима, њена мајка се никада није причешћивала у православној цркви и само оних година када је њен муж био на челу обновљенства учествовала је у његовим службама, мада се те службе никако не могу посматрати као Свете тајне.
Међутим, изјутра сам их узалуд чекао. Тамара ме онда позва телефоном и потиштено ми исприча: кад су она и њен брат отишли по маму, она је навукла покривач на главу и одлучно одбила да пође. А претходног дана је, чинило се, била спремна да се исповеди и причести. Знајући да стари људи могу бити хировити, ја рекох да свеједно треба узети Свете дарове и причестити је код куће.
Тамара са жаљењем одбаци и ту могућност.
– То је немогуће, оче – рече ми. – Нећете моћи да уђете у њен стан.
– Како мислите “нећу моћи”?
– Једноставно, нећете моћи.
– А зашто?
Тамара онда објасни да у стану њене мајке живе мачке, нико не зна колико их је. Мачке се тамо коте и скапавају и већ много година старица не дозвољава чак ни да јој неко очисти стан. Само син и ћерка кадри су да јој пређу праг.
Ја замислих ту слику и сав се најежих. А има и један посебан разлог због кога нисам био нимало вољан да идем у тај стан – од детињства болујем од страшне алергије на мачје крзно.
Па ипак, Тамара нађе решење: рече да ће сутра мајку пребацити код брата у стан, где ћу моћи неометано да је причестим. Остало је само да чекам њен позив. Међутим, касно увече Тамара се јави и рече да је пре неколико сати њена мајка умрла…
.png)
