Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Чудо је овај живот који нам је Господ дао да живимо, јер нас је створио ниизчега. Чудо је кад нас мајка роди, кад угледамо свијет, чудо је кад се сретнемо једни са другима и загрлимо.
У осму недјељу по Педесетници, на празник Светог мученика Евсигнија, Претпразништво Преображења, 18. августа 2024. године, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
Началствовао је протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, а саслуживали су: протојереј Василије Брборић, ђакон Душан Перић и архиђакон Јаков (Нинковић).
Сабранима је, после читања светог Јеванђеља, бесједио протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић.
- Чули смо још једну јеванђелску причу, а ова данашња прича прича о чудима, о великом чуду умножења хљебова, а и прошла недеља, прича о чуду исцјељења, па она недјеља прије прошле, опет прича о неком чуду. Не мора бити само чудо када се неко исцијели од болести, него је чудо оно што нас окружује, што живимо сваки дан. Чудо је овај живот који нам је Господ дао да живимо, јер нас је створио из ничега. Чудо је кад нас мајка роди, кад угледамо свијет, чудо је кад се сретнемо једни са другима и загрлимо. Данас је то велико чудо, јер нажалост тако не радимо. Чудо је и ова земља, и ове птице и све је чудо Господ дао. Дао нам је чудо радости, весеља, мира, љубави, дао нам је чудо да будемо Његова браћа и сестре, дао нам је да стражимо и идемо Његовим путем. Све нам је то дао из љубави према човјеку, све нам је то дао и дава, а гдје смо у свему томе ми? Видимо да од зрна пшенице насити пет хиљада људи и претекне, и то је чудо. Дао нам је ову службу из које кад се причешћујемо ситимо се за живот вјечни да не умремо него да живимо васкрсењем Христовим. То је, опет, велика тајна и онај лијек бесмртности, како каже Свети Игњатије Богоносац, и то је чудо. Данас пишу о многим чудима, али не обазиру се на ова чуда која су најљепша и најдивнија и овај пост Богородичин је чудо, јер показујемо да можемо без нечега, а показујемо да једино не можемо без Господа и Мајке Његове, наше заступнице на небесима. И сјутрашњи празник је чудо кад је Господ преобразио себе и показао лице своје обасјано свјетлошћу, али нам показао шта и ми можемо да будемо, причасници те преображењске свјетлости, те вјечне свјетлости. А ми, опет, гдје смо у свему томе? Идемо ли за Богом нашим, стражимо ли над собом, гледамо у ближњега свога Бога свога? Прије неки дан, изгорјело је пет кућа у Никшићу, у чему је четрдесет људи остало без крова над главом, док су наши ормани, навео је он, пуни сувишне робе, а фрижидери пуни сувишне хране. Срце нам је пуно само себе и свога, свог безизлаза, бесмисла, а гдје је ту Бог наш, гдје ту чудо Божје љубави према Господу и ближњем свом. Један корак све мијења, од безизлаза излаз, и за нас и за ближње. Некоме морамо да дамо руку, ево васкрсење, Господ је пружио руку Адаму, позвао је нас да пружимо руку, да подигнемо јер је Господ нас подигао. Зашто бјежимо од ближњега свога? То је живот и морамо и треба да будемо бољи и љепши и радоснији и да свједочимо овоме свијету ону истину и чуда која овдје слушамо и доживљавамо сви и да ми будемо свједоци тих чуда Божјих. То је оно на шта нас Господ позива. Онда ћемо бити сити за Царство небеско, онда ћемо бити радосни и весели, пуни мира у Духу Светоме, онда ћемо бити благодарни за сваки дар и уздисај, за све оно што Бог даје, кад мало застанемо и запитамо се, кад се пренемо над собом, кад кренемо да идемо овим путем чуда Божјих и кад будемо ишли путем богочовјека Христа и кад будемо Њиме све мјерили. Онда нећемо бити сами, нећемо бити у безизлазу, нити у својој отуђености, него ћемо бити у заједници Бога и људи, заједници Бога нашег Који је диван у светима својим, Који је диван у Мајци својој Чијем Успењу ходимо и припремамо се кроз овај Часни пост, Који је диван и у онима светима који су видјели лице Његово преображено и нама посвједочили, и нас позвали да учествујемо у тој преображењској свјетлости и у овој васкршњој свјетлости кад се сваке недеље окупљамо - поучио је архијерејски намјесник нинкшићки протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић.
