Чудо Светог Сергија
...Сећам се из житија преподобног Сергија како је у обитељи наступила страшна глад и није било ни парчета хлеба. Преподобни Сергије је завештао да се треба потпуно уздати у Бога и два дана касније у манастир су од непознатог доброчинитеља стигла кола пуна свежег хлеба. А браћа су мислила да једноставно нема излаза... А ево какав догађај се десио с Московском духовном академијом у наше дане.
Касно увече 2. јула 2012. године на званичном сајту Московске духовне академије се појавила вест: саопштено је да се академија суочила с озбиљним финансијским потешкоћама и да јој је потребна помоћ. Није било никаквих детаља о насталој ситуацији, али познаваоци кажу да је манастир академије у којем се чувају намирнице био буквално празан. Није било средстава за исплату плате запосленима.
У првобитној варијанти објављене вести било је написано: «Изузетна оскудица средстава не доводи у питање само процес развоја, већ и сам опстанак академије.» Да читаоци сајта не би били шокирани текст је исте ноћи редигован и у коначној варијанти се већ говорило о томе да је у опасности «важан процес реформи» које се спроводе у духовној академији.
Био је у току Петровски пост. Ученицима богословије прво ништа није речено о насталој ситуацији, али су сви приметили да је трпеза постала много скромнија него чак и у протеклом Великом посту. Један мој познаник студент је пролазећи кроз трпезарију чуо како су куварице о нечему тужно дискутовале, а једна му је жалосно рекла: «Ох, децо, чиме ћемо вас хранити?»
Посебно је питање како се водећа духовна школа Руске Православне Цркве нашла на ивици опстанка. Нередовно снабдевање се десило због губитка помоћи од спонзора, који су раније покривали потребе академије у намирницама. Са спољашње стране то се објашњавало економском кризом и очекивањем нових финансијских потреса. У ствари, у свему томе се испољила изузетно дубока Промисао Божија. Господ је дозвољавајући да се деси безизлазна ситуација, унапред уредио и чудесно избављење о којем ће касније бити речи.
Али у том тренутку је ситуација захтевала хитно решење ако се има у виду да је сваког дана требало хранити око 700 студената. Администрација је била принуђена да позајми новчана средства за набавку намирница. Средства су морала бити враћена у најкраћем року, али су и набављене намирнице биле довољне само за ограничени временски период. Два питања су непрестано мучила руководство духовне школе: за колико дана ће још имати довољно намирница и шта заправо после тога да се ради? Да би некако преживели до мање-више редовне спонзорске помоћи требало је опстати извесно време. И тада је архиепископ Евгеније био приморан да учини следећи корак – са странице академског сајта обратио се за помоћ свима који су били спремни да се одазову. Упућено је обраћање и дипломцима академије да подрже своју духовну школу, да покушају да привуку спонзоре.
Желео бих да поменем да су оваква обраћања, посебно на сајту академије, изазвала одређено незадовољство највишег руководства пошто се на основу тога могло закључити да је водећа духовна академија препуштена судбини на вољу. Администрација академије је претрпела грдњу и одозго. Морала је да уклони молбу за помоћ са сајта. Али захваљујући управо овом обраћању се, као прво, показала задивљујућа милост Божија, а као друго, врло поучна прича је постала позната.
Подићи ћемо крајичак над завесом тајне и рећи да је у овом тражењу активно учествовао помоћник ректора за представнички рад протођакон Игор Михајлов и да је његово тражење крунисано успехом. Испоставило се да је за молбу за помоћ сазнао један свештеник, протојереј Алексије, који је одавно дипломирао у Московској духовној семинарији. Вест о недостатку средстава га је толико дотакла у срце да се на следећем богослужењу обратио својим парохијанима у беседи. Десило се још и то да је управо тада у храм ушла жена по имену Јелена чији муж је поседовао извесна средства. И ова жена, која се случајно нашла на проповеди успела је да убеди супруга да два огромна фургона напуни до врха намирницама и да их пошаље у духовну академију. Фургони су дошли око две недеље после молбе за помоћ и представљали су прави спас.
Они који су тада похађали наставу кажу да је администрација на истоварање фургона послала све ученике који нису били ангажовани на другим послушањима. Академија је била спасена, пристигле намирнице су покриле главне потребе у том тренутку и помогле су да се премости време које је било потребно за добијање редовне помоћи од спонзора.
За администрацију духовне школе то је представљало извесно чудо, јер се на молбу одазвала жена и потпуно несебично је упутила академији помоћ која кошта толико да приватно лице уопште не може да је пружи. Протођакон Игор Михајлов је замолио протојереја Алексија да довезе Јелену у академију. Заиста су је очекивали и желели да сазнају зашто је тако поступила. Људи су ретко спремни да несебично дају толики прилог без икакве користи или части за себе. И отац Алексије ју је довезао два месеца касније.
Испоставило се да је Јелена још врло млада жена, једноставна и скромна. Отац Игор је обишао Лавру с њом, посетили су све храмове, а после тога су отишли код преподобног Сергија. Покрај моштију баћушке Сергија она је бризнула у плач, скрушено је плакала пред преподобним као да је жив, дуго није могла да се престане и да нађе утеху. Било је очигледно да се благодат дотакла њеног срца. Јелена се затим прибрала и рекла је оцу Игору да ће му своју причу испричати касније.
Као руководилац Црквено-археолошког кабинета отац Игор је водио Јелену и у обилазак академског музеја, али је на његове експонате Јелена обратила много мање пажње него на светиње Лавре. Отац Игор је желео да је на неки начин обрадује и да јој се захвали. Поставили су сто и за време ове мале трпезе испричала је шта је претходило њеном добровољном прилогу.
У Јеленином животу се десио крајње тужан догађај које би свака млада жена доживела као свој животни крах: разболела се тако да су јој отказали удови. Из месеца у месец је лежала прикована за постељу. Муж је захваљујући свом положају могао да ангажује било које лекаре и стручњаке како би пронашли узрок болести, али због нечега ништа нису могли да закључе, а још мање да промене. Ево какво чудо јој је било дато кад је наступио већ врхунац очаја и кад је постала свесна страшне истине да ништа људско не може да јој помогне.
Ово се десило у најобичнијим околностима у којима живе неуцрквљени људи. У соби у којој је непокретно лежала био је укључен телевизор и у неком прилогу на екрану су се појавиле плаве куполе. Јелена није имала представу које су то куполе, али је у том тренутку зачула глас: «Треба да дођеш код мене.» Глас је био апсолутно неземаљски, пун љубави и бриге за њу. Јелена је то причала са сузама. Глас је прихватила као да га је већ очекивала, то је био одговор на плач срца, на молбу намучене душе. И још једна ствар је била карактеристична: глас је доживела као глас живог човека, врло блиског и рођеног, као врло лично обраћање за којим је веома жудела. Имала је јасан осећај да је онај ко јој се обратио жив.
Јелени је било очигледно да је откровење директно везано за плаве куполе. Али које су то куполе? Позвала је мужа и упитала га је. Он је објаснио да плаве куполе са звездама припадају Тројице-Сергијевој Лаври. После тога су се брзо спремили и већ сутрадан рано ујутру су кренули у манстир. Кад су стигли паркирали су кола код Уточје куле.
Пошто Јелена није могла да хода понела су је два човека из мужевљеве чуварске службе и донела право пред свету капију обитељи. И овде су им одједном рекли: «Станите овде, ту треба да стојите.» Испоставило се да су, ни сами за то не знајући, стигли у Лавру на летњи празник преподобног Сергија – 5. (18) јула, и да тог дана од свете капије велики ред води до храма Свете Тројице. Људи који су се тамо налазили рекли су им да треба да стану управо у овој огроман ред.
Јелена још није била уцрквљена, није поседовала потребна знања, руководила се тиме како се њено срце одазивало на откровење које јој је било дато. Не анализирајући разумом, свом душом је стремила ономе ко ју је позвао. Сад им је речено да стану у ред и они су стали. Баке које су стајале и близини су јој са саосећањем говориле: «Треба да идеш код Преподобног,» и она је оца Сергија доживела као живог човека који ју је позвао и који ће јој сигурно помоћи. Било је спарно и врело, а у храму Успења Пресвете Богородице с плавим куполама служена је касна Литургија.
Чинило се да се непрегледни ред не помера. И после поднева се десило нешто што се, колико се сећају староседеоци, десило само једном на летњи празник преподобног Сергија. Тог дана се сећа протођакон који ми је испричао ову причу (стајао је у хору којим је дириговао покојни архимандрит Матеј), сећа се тог дана и аутор ових редова (стајао сам међу обичним народом). После поднева, кад је Његова Светост патријарх Алексије II одслужио молебан на тргу и кад је отишао у храм да се пресвуче, а на звонику су звонила звона, одједном је ударио гром и почео је страшан пљусак.
Било је нејасно и чудно зашто је одједном почео такав пролом облака, кад је лило буквално као из кабла, тим пре на празник преподобног Сергија који се увек одликовао васкршњом радошћу. Али је Бог тако уредио по Свом промислу: ред испред храма Свете Тројице је одједном нестао и скроз покислу Јелену су донели до храма и унели у њега. Било јој је свеједно како изгледа и то што јој је одећа мокра, биле ја потпуно устремљена ка дуго очекиваном сусрету и радовала се. Кад су људи у храму видели да је носе два човека почели су да је пуштају преко реда. И већ се приближавала светим моштима. И тада се одједном, угледавши сребрни кивот, у којем су почивале мошти свеца, збунила и рекла је: «Зар он није жив?» Јер је човека који јој се обратио доживљавала као живог. Прислонили су јој главу на свете мошти и изгубила је свест.
Јелену су у несвесном стању донели до аутомобила. Прошло је неко време, она се повратила и мирно је гледала кроз прозор. Кад су дошли до куће чувари из другог аутомобила су јој отворили врата спремајући се да је понесу. Муж је седео на предњем седишту поред возача. И у том тренутку је потпуно једноставно и природно, као да никакве болести није било Јелена изашла рекавши: «Па, време је за вечеру.» Гледала је мужа, а сви су гледали у њу. Тада је схватила да стоји на сопственим ногама и почела је да плаче. Плакала је и плакала, а у души јој је била благодатна радост.
Кад је протођакон слушао ову причу упитао је да ли је видела нешто док је била у сну. Јелена је одговорила: «Јесте, видела сам га.» Испоставило се да је док је била у несвести видела преподобног Сергија, који јој је с љубављу нежно рекао: «Исцелићу те, само немој да грешиш.» И кад је Јелена, сама то не очекујући, стала на своје ноге и потпуно се исцелила, поново је убедила мужа да оду заједно у Лавру и тамо је почела да тражи лик онога ко јој се јавио у сну.
Отишла је у храм Свете Тројице, питала је где су иконе оца Сергија, гледала је и није га препознавала. Отишла је у музеј-ризницу, где се налази позната пелена за кивот преподобног Сергија за коју кажу да овај лик оца Сергија има црте као што је имао за живота. Јелена је гледала и опет га није препознавала. Већ само што није пала у очај због тога што не проналази његов лик, јер се сећала како јој се јавио. А онда је ушла у капелу изнад студенца где са крста тече света вода, одлучила је да попије водице и док је пила, подигла је поглед, угледала је лик, препознала га је и почела да виче: «То је он! То је он!» Људи су почели да је смирују: «Мајчице, шта вам је?» А она је показивала лик и питала: «Како се зове?» - «То је преподобни Сергије.» Тако је препознала онога ко јој се открио, ко ју је призвао и исцелио. И тако се десило чудо у животу Јелене која није желела да каже своје презиме и која уопште није намеравала да некоме специјално прича своју причу. Међутим, у целом овом догађају је главно то што је почело да се мења њено срце.
...Прошло је неколико година, наступила је 2012. година, у току лета Московска духовна академија се суочила се огромним потешкоћама. Администрација се обраћала свима којима је могла да се обрати. Почели су да моле и бивше студенте да помогну својој духовној школи. Одазвао се отац Алексије. Недељна служба у његовом храму се већ бижила крају. Отац је изашао да одржи проповед. Управо у то време је у храм дошла Јелена. Јеванђеље каже да Божијег благослова није лишен ни онај ко дође у једанаести час. Има ситуација кад последњи постају први. Јелена је чула молбу за помоћ и срце јој је одмах рекло да се то тиче само ње, да је наступио тренутак да испољи милосрђе и да је то њен одазив на Божиј призив. Одмах је пришла оцу Алексију и рекла: «Ја треба то да учиним.» Затиме је уследила помоћ. Академија је премостила потребно време и почела је да прима редовну помоћ од спонзора. А протођакон Игор Михајлов се причајући ову причу све време чудио колико су, како се испоставља, недокучиви и непојамни путеви Промисли Божије.
Са руског Марина Тодић
Извор: Православије.ру
