Замислите: на улици сте видели да је неком човеку позлило или да га нападају мангупи, али сте прошли поред њега, као да се ништа не дешава, а касније се одједном испоставило да је то био ваш рођак или вама близак човек којег у том тренутку једноставно нисте препознали. Како ће вас тада бити срамота! Суштина овог примера се састоји у томе да према другима треба да се односимо као да су нам то блиски људи.
У Андерсеновој бајци „Девојчица са шибицама“ говори се о девојчици која је покушавала да се угреје палећи шибицу за шибицом. И са сваким блеском су се у њеној дечјој уобразиљи појављивале задивљујуће слике: топла пећ са сјајним бакарним куглицама и поклопцима, угојена новогодишња гуска која се подиже с тањира и иде према њој, новогодишња јелка с играчкама, покојна бака – све до тренутка кад се смрзла. Требало је само да се угреје, а нико јој није притекао у помоћ. Узгред речено, Достојевски има врло сличну причу – „Дечак код Христа на новогодишњој јелки“: дете се смрзло зато што је хладан свет људи. Али, ова два лика из књижевности одражавају нашу стварност, сурово опхођење према ближњима које се рађа у себичном и немилосрдном срцу.
Кад бисмо били исто тако пажљиви једни према другима у свом свакодневном животу! Заправо, хришћанство је позвано да преобрази нашу свакодневицу и Христос Јеванђеље није проповедао како би оно било остварено у негде, у екстремним ситуацијама или у рату, у који ни из далека не доспевамо сви, већ у нашој свакодневици, у свакодневном општењу с ближњима.
„Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што Ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом“ (Јн. 13, 34), - то су Спаситељеве речи. Наравно, Господ је и у Старом Завету заповедио љубав према ближњима (в.: 4 Мојс. 19, 18, 34). И сама наша савест, коју нам је Бог дао, увек сведочи о потреби за љубављу. Ипак, кад је дошао на земљу, Господ је видео да је ова заповест потпуно заборављена. И ми је заборављамо. Ова заповест је и за нас увек нова.
Љубав, коју је Христос донео у свет, заиста има нов, узвишенији смисао – то је љубав по угледу на Самог Христа, која свој живот полаже за ближње.
Наравно, сви ми желимо да се други људи лепо опходе према нама: да буду добри, љубазни и услужни према нама. Спаситељ нас позива да управо тако поступамо с другим људима: „Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“ (Мт. 7, 12). Зато пре сваког поступка треба размислити: желим да учиним то и то за овог човека, а да ли би ми било пријатно да то неко мени учини? Ако срце дошапне „да“, то треба учинити, а ако дошапне „не“, треба се уздржати.
А да ли желите да видите има ли у вама љубави према ближњем? Ако имате нешто што вам је веома потребно и ако то с радошћу понудите вашем ближњем кад му затреба, не очекујући ништа заузврат, волите ближњег. Притом се то не односи само на неки предмет, већ и на само време које свима толико недостаје и које ће човек, наравно, увек жртвовати ради онога кога воли.
У „Незаборавним казивањима“ се говори о томе како су једном монаси у присуству аве Јосифа започели разговор о љубави. Старац је рекао: „Ми не знамо шта је љубав. Ево примера љубави: ава Агатон је имао ножић, који му је био потребан за рукодеље. Дошао је код њега брат и кад је видео ножић, похвалио је ту ствар. Ава Агатон је одмах почео да моли брата да прими нож на поклон и није му дозволио да изађе из келије док га није наговорио да прими ствар која му се свидела.“
„Шта ту има нарочито? – рећи ће савремени човек. – Јака ствар, поклонити ножић... Ми бисмо поклонили и на стотине таквих ножева!“ Али, треба имати у виду да су монаси из IV-V века били без финансијских прихода и било каквих добара цивилизације, живели су на пустом месту, далеко од људских насеља, где је нож био једно од главних оруђа рада и било је крајње тешко наћи ново оруђе. То је исто као да савремени човек да главно оруђе које му обезбеђује храну – рецимо, да возач да аутомобил, да банкар жртвује банку. Дајући ближњем оно што ти је од животне неопходности, наравно, испољаваш љубав.
Ево приче из живота мојих познаника. Светлана Н., добра, саосећајна жена, радила је као заменик директора у престижном образовном центру. Њен брат, обузет идеалима златног телета, направио је разне грешке у рачуници, није добро одмерио своје комерцијалне могућности и пропао је. Осим тога, на кредит је купио кола из увоза по баснословној цени. Прекршивши рок по уговору преко сваке мере је повећао свој дуг и нашао се у ропској зависности. Светлана је недавно пре тога због здравственог стања напустила посао, није имала могућности за зараду и да би спасила брата продала је сопствени стан. Братовљеви дугови су били покривени, али је сама Светлана сад принуђена да живи у крајње оскудним условима.
Наравно, желели бисмо да видимо да Господ овакве жртве награди иметком и у спољашњем животу. Али, с позиција духовнго света, спољашњи живот нема првостепену вредност. У сваком случају, потпуно је тачно то да људи који нису спремни на жртву сами у себи носе муку, а пожртвованим људима Бог дарује утеху, притом је та утеха много већа него страна кола купљена за ропски кредит.
Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави.
Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине.
Рецимо, ако чујем да је неко добио награду за књижевност и озлојеђено помислим: „А зашто не ја?“ – то је већ егоизам. Ако сам се, пак, кад сам од блиског писца чуо да је победио на међународном конкурсу обрадовао за њега, значи да, хвала Богу, нисам лишен макар и малог зрнца љубави: „Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу“ (Рим. 12, 15), - говорио је свети апостол Павле.
Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем.
Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души.
Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави.
Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће.
Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек?
Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?...“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“
Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“
Ево због чега су у животу сваког од нас толико важни аскеза и унутрашњи рад на себи. Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу. Стога треба поштено да се загледамо у дубину сопствене душе, како бисмо видели оне унутрашње кербере који нашу душу претварају у тамни пакао. А ови кербери се у нама показују кад комуницирамо с ближњима.
Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље.
Извор: Православије.ру
