У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.
Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.
О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.
Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]
Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки Пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.
Бранислав Илић,
студент Православног богословског факултета Унивезитета у Београду.
[1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.
